Прочитај ми чланак„Комунизам је пао, али се комунисти сјајно држе”, говорио је велики српски писац Антоније Ђурић – српски Солжењицин, аутор култних књига „Солунци говоре”, „Равногорци говоре” и „Црвена куга”. Чика Антоније, како смо га из милоште звали ми његови ученици, као што је српски народ руковођен истом емоцијом ословљавао Чича Дражу, творац је и оне друге важне дефиниције наше историјске и политичке судбине у последњих 30 година: „Стара Удба – нова демократија”. Све то ме данас подсећа на обавезу да подвучемо црту и видимо где смо после више од три деценије од пада комунизма, што суштински до сада није учињено.
Да се одмах разумемо оно најважније: интерес Србије и српског народа није продубљивање историјских рана из времена Другог светског рата нити ми је циљ да подгревам поделе и сукобе из грађанског рата који се истовремено одвијао од 1941. до 1944. године у Србији. Управо сам од највећег антикомунистичког писца у Срба поменутог Антонија Ђурића научио да је интерес Србије међусобно разумевање и помирење између унука партизана и четника. Али, то није могуће без пуне истине и правде за све стране у овом трагичном братоубилачком расколу чије последице трпимо до данас.
Морамо да се суочимо са истином да је партизанска борба поред ослободилачке имала и револуционарну страну, као и да је поред искреног патриотског осећања, посебно израженог у оним деловима српског народа који је страдао од усташа у НДХ, било и пресудног туђинског уплива Коминтерне која је деловала апсолутно против српских националних и државних интереса. Ова позадина комунизма свакако није била добронамерна према српском народу већ се ради о оним мрачним снагама које су још деценију раније склопиле пакт са усташама, као и касније са нацистима, а чија је прва и највећа жртва био Краљ Александар 1934. године.
Као што сваки истински српски родољуб који је дао свој живот у партизанском покрету за слободу отаџбине мора да има свој споменик, тако морамо да ове часне појединце из нашег народа раздвојимо од међународних револуционара, терориста и злочинаца који су им стајали на челу, попут Јосипа Броза Тита. Србија једноставно не може да напредује док се не изврши преиспитивање негативног наслеђа комунизма, уз сво поштовање за сваку добру тековину коју носимо из социјалистичког доба, од обнове и изградње земље после рата до бесплатног образовања и здравства, које је омогућило проходност на друштвеној лествици за бројне сиромашне нараштаје наше нације, међу које је спадала и моја породица.
Да ли је могуће и како са тим можемо да живимо да и после 76 година од званичног краја Другог светског рата још увек нисмо открили масовне гробнице жртава комунистичког терора нити достојно сахранили њихове посмртне остатке и подигли одговарајућа обележја на овим стратиштима? Да ли је могуће да историја још увек није прецизно евидентирала све џелате и сараднике тајне комунистичке полиције јер тајни архиви и досијеи још увек нису доступни јавности? Да ли је могуће да још увек није враћена отета приватна имовина од стране нове комунистичке власти после октобра 1944. године? Да ли је могуће да не схватамо да је то прво и највеће безакоње корен свих каснијих пљачкашких приватизација и уништавања домаћег предузетника и породичних фирми као основе средњег слоја који опет стоји у темељима сваког успешног друштва и државе?
Да ли је могуће да се још увек не зна гробно место ђенерала Драже Михаиловића, ратног министра, вође Равногорског покрета и првог устаника у окупираној Европи под нацизмом, чије су четничке јединице 1941. године ослободиле Лозницу, први град у поробљеној Европи који је ослобођен од Немаца? Да ли је могуће да Чича Дража још увек нема споменик у Београду какав заслужује? Да ли је могуће да тзв. Кућа цвећа још увек није преименована у Музеј жртава комунистичког терора? Новој КПЈ и новом СКОЈ-у, ако себе виде као настављаче комунистичке традиције у Србији, треба омогућити да се посмртни остаци Јосипа Броза Тита, ако су уопште похрањени у „Кући цвећа”, пребаце у Кумровец и да им се тамо омогући наставак поклањања овој тоталитарној секти и псеудорелигији, ако још увек сматрају да треба гајити такав култ према некоме чији се идентитет и порекло још увек не знају а ко је несумњиво био на челу једне терористичке организације тога доба каква је била КПЈ?
Време је да и држава Србија, попут других бивших комунистичких европских земаља, дефинитивно раскрсти са комунизмом доносећи скупштинску резолуцију о два највећа тоталитарна и злочиначка поретка у историји људске цивилизације – комунизму и нацизму, који су иза себе у 20. веку оставили гулаге, гасне коморе и милионе пострадалих људи у концентрационим логорима.
Још од Антигоне поставља се питање права на гроб као једне од највећих и најдраматичнијих цивилизацијских тема. Да ли жртве комунизма и њихове породице у Србији имају то основно цивилизацијско право на пуну истину, гробно место и достојну сахрану? Да ли Србија може даље ако мртви још увек вапију из гробова на коначно остварење правде по овом питању?
Корен свих неправди у Србији налази се у томе што нисмо рашчистили са комунистичком прошлошћу и што је титоизам још увек важећа идеологија у Србији. Александра Вучића и време његове власти није само врхунац ДОС-а и прављења од Србије стране колоније и депоније, већ и врхунац неотитоизма и прављења новог култа „највећег сина свих наших народа и народности”. Нема већег доказа да је комунизам још увек жив и делатан од тога.
Унуци партизана и четника не би смели да буду таоци грађанског рата који још увек није завршен и неспособности политичких елита изашлих из Брозовог шињела, већ треба да се јавно помире и подигну споменик националном помирењу. Разумем да све што имају представници старе комунистичке елите стоји на злочину који би да сакрију а украдено задрже, као и да им се не враћају отете виле на београдском Сењаку и Дедињу, али Србији треба да хитно подвуче црту након 30 година од пада комунизма и да можемо да идемо даље без негативних последица комунизма које још увек трају.
— СРБИН инфо (@srbininfo) December 12, 2021
