Бивши британски амбасадор најзад открио план САД и ВБ у вези Косова: Србија мора..

16:02 17.08.2023.

Бивши британски амбасадор најзад открио план Сједињених Америчких држава и Велике Британије у вези Косова: Србија мора ... Српска мањина ће добити аутономију и то ће бити део болних компромиса које ће косовско руководство морати да направи. Али биће болно са обе стране, каже у интервјуу за Демостат бивши британски дипломата, Сер Ајвор Робертс, некадашњи амбасадор Велике Британије у Југославији, Ирској и Италији. Он сматра и да је будућност Србије у ЕУ и оцењује да Русија нема ништа позитивно да понуди Србији. Говорећи о наводима председавајуће Одбора за спољну политику британског парламента Алише Кернс о шверцу оружја на Космету, Сер Ајвор Робертс каже да парламентарци Велике Британије или других земаља не би требало да погоршавају ситуацију и спречавају договор ширењем очигледно лажних информација. Кад је реч о наводима једног медија да је Кернс агент британске службе, те да британски обавештајци наводно постављају темељ за нови рат на Космету, Сер Ајвор Робертс каже да би „и не баш бистро дете приметило да је реч о бесмислици“.

Сер Ајвор Робертс био је амбасадор Велике Британије у Југославији од хиљаду деветсто деведесет и четврте. до хиљаду деветсто деведесет и седме. године. Доајен британске дипломатије важи за врхунског познаваоца Балкана, а његова дипломатска биографија је веома разноврсна.

Пре него што је хиљаду деветсто деведесет и четврте. године именован за амбасадора Велике Британије у Београду, Сер Робертс је службовао у Либану, Паризу, Луксембургу, Канбери, Мадриду… Током службе у Београду водио је преговоре у име међународних посредника: Лорда Дејвида Овена и Карла Билта, са југословенским властима и босанским Србима. Био је укључен у преговоре о ослобађању британских војника, које су босански Срби држали таоцима у мају и јуну хиљаду деветсто деведесет и пете. године.

Београд је напустио крајем хиљаду деветсто деведесет и седме. године, да би наредну годину провео на Универзитету у Оксфорду, где је писао и држао предавања о свом искуству у Југославији. Сер Робертс је објавио и књигу „Разговори са Милошевићем“, у којој, између осталог, описује и неке од најзначајнијих тренутака почетка кризе на Косову.

Сер Ајвор Робертс је постављен за амбасадора Велике Британије у Републици Ирској у фебруару хиљаду деветсто деведесет и девете. године, недуго након потписивања историјског Споразума на Велики петак, који је окончао три деценије дуго насиље у Северној Ирској. На тој позицији био је до марта две хиљаде и треће. године. Након што је био амбасадор у Италији, Робертс се повукао из дипломатске службе 2006. године, када је и изабран за председника Тринити колеџа на Универзитету у Оксфорду.

Били сте амбасадор Велике Британије у Југославији од хиљаду деветсто деведесет и четврте до хиљаду деветсто деведесет и седме. Да ли бисте могли да упоредите тадашњу ситуацију са данашњом Србијом по питању односа Србије према Западу: Европској унији и САД?

Сасвим је немогуће упоредити ове две ситуације. У време када сам био у Београду, Србија је била изопштена из међународне заједнице, под санкцијама и близу рата са НАТОом. Било је то веома тешко време. Сада, наравно, Србија ужива скоро 25 година мира и односи са Западом су близу нормалних, осим трвења које су изазвале две незацељене ране од распада Југославије: Косово и континуирана нестабилност у Босни.

Велика Британија и Америка до последњег тренутка нису биле за распад Југославије, за разлику од неких других европских земаља. Мислите ли да се Југославија могла сачувати, макар као лабава конфедерација? Да ли би то спречило крваве сукобе који су уследили?

Да, могла је бити очувана. И да, у том случају би била поштеђена огромног разарања и патње. Рат никада није најбоље решење за било који проблем. Али била би потребна спремност свих страна да прихвате много децентрализованији систем у очекивању брзе транзиције у пуноправно чланство у Европској унији, што би у извесној мери ублажило националистичке жалбе. Нажалост, националисти су у великој мери победили на првим вишестраначКосмету изборима у Југославији и са Милошевићем и Туђманом у претходници убрзали њен катастрофални, крвави, насилни распад.

Да ли је НАТО бомбардовање могло да се спречи мудријом политиком српског руководства?

Опет, рат није добро решење за међународне проблеме. На Косову је постојао проблем који је требало решити и сви ми треба да делимо део кривице за то што није било мирног решења. Да смо колективно могли боље да предвидимо ствари, онда би Косово било део мировних преговора у Дејтону и можда би се постигао свеобухватан договор. Али Запад је очајнички желео да оконча рат у Босни, који је три године потпуно окупирао дипломатски простор, а Милошевић није био ни вољан ни политички довољно јак да се добровољно пријави да стави Косово на сто. Чак и након што сам напустио место амбасадора, враћао сам се два пута хиљаду деветсто деведесет и осме године као тајни изасланик британског министра спољних послова код Милошевића, како бих га подстакао да крене путем мира. Све до Дејтона, Албанце је водио Ибрахим Ругова, кога сам сматрао пријатељем и који је свакако био човек мира и мислим да је Милошевић то узео здраво за готово, уместо да ради са њим.

Да ли мислите да се НАТО бомбардовање Србије, за које је, поред НАТОа, одговоран и Милошевићев режим, и данас користи за ширење антизападног расположења у Србији и јачање проруског наратива?

Наравно. Али то је разумљиво из српске перспективе и ту не можемо ништа да урадимо осим напорног рада да што пре уведемо Србију у Европској унији где је њена будућност. Русија нема ништа позитивно да понуди Србији.

Будућност Србије је у Европској унији. Русија нема ништа позитивно да понуди Србији.

Шта мислите о француско-немачком, односно европском споразуму? Приштина је прЕвропској унијизела обавезу формирања Заједнице српских општина, али то још треба да испуни. Да ли то видите као главни разлог застоја у процесу и да ли сте оптимиста да ће након формирања ЗСО бити могуће приступити имплементацији споразума?

Јасно. А обавезе које је једна страна већ преузела морају се поштовати. Али реализација Заједнице српских општина није сама себи циљ. Оно што је важно јесте да се задржи замах ка коначном споразуму и стога морамо да наставимо да разговарамо о облику тог споразума.

Из британских интелектуалних кругова у више наврата долазило је мишљење да је подела најбоље решење косовског проблема. Како Ви то видите? Раније сте се залагали за размену територија; шта сада мислите о том могућем решењу?

Најбоље решење за питање Косова, као што је било и за проблеме у Хрватској и Босни, је да се људима омогући да остану у својим домовима и да се њихова људска права и права као мањине поштују од стране већине док они, заузврат, прихвате владавину права државе у којој живе. Масовне миграције, какве смо видели из Крајине, нису добро решење и ако су територијалне размене консензусом биле једини начин да се то избегне, онда им треба дати право да буду разматране. Нагласак мора бити на консензусу. Бадинтерова комисија није дала довољну тежину овој могућности, закључивши да би републичке границе требало да постану међународне. Али надам се да су садашњи преговори о Косову на путу да доведу до споразума.

Од Ахтисаријевог плана до Охридског споразума, аутономија Срба на Косову није упитна. Наша истраживања и интерне анализе уочавају дистанцу према Западу и француско-немачком плану. Ипак, са променом владине реторике, видимо и потенцијал да већина прихвати француско-немачки план као нешто што би се могло сматрати компромисом. Али постоји само пут за нормализацију ако Срби добију одређени степен аутономије и заштиту културно-историјских споменика. Сматрамо да без аутономије нема средњорочне и дугорочне нормализације и да се без ње тешко може постићи мир. Како видите питање аутономије Срба?

Не верујем да се ту поставља питање: српска мањина ће добити аутономију. Ово је део болних компромиса које ће косовско руководство морати да направи. Али биће болно са обе стране.

Српска мањина, са своје стране, мора да прихвати да се аутономија односи и на културу и привреду и на локалну самоуправу, а не на право на отцепљење – то је горка пилула коју српска страна мора да прогута заузврат. Ово ће бити тежак споразум за финализацију, али сви морају размишљати о дугорочним користима, а не о краткорочним боловима.

Посланица и председавајућа Одбора за спољну политику британског парламента Алиша Кернс оптужила је Српску православну цркву да је учествовала у шверцу оружја из централне Србије на Косово тако што су се наводно користила возила хитне помоћи, а оружје затим истоварано у српским црквама. Кфор и амбасадор Велике Британије на Косову негирали су те оптужбе. Недуго затим на једном порталу објављен је чланак у коме се наводи да британска обавештајна служба спрема нови рат на Косову, те имплицира да је Кернс агент тајне службе. Какав је ваш став о овим догађајима?

Балкан у целини је плодно подручје за теорије завере, лажне вести и дезинформације. Као што сам недавно написао, не мислим да би парламентарци Велике Британије или других земаља требало да се укључе у погоршање ситуације и спречавање договора ширењем очигледно лажних информација. Тврдње Алише Кернс о шверцу оружја су бесмислица. Што се тиче чланка о којем говорите, не баш бистро дете би приметило да је њихова прича бесмислица.

Западни парламентарци упутили су писмо високим званичницима Европској унији, Велике Британије и Америке и специјалним изасланицима Мирославу Лајчаку, Габријелу Ескобару и Сер Стјуарту Пичу, тражећи промену приступа Србији у решавању косовског питања. Они су критиковали „недостатак притиска на Србију” и закључили да напори Европске уније и Америке да реше кризу не функционишу. Какав је значај писма, како српске власти треба да га разумеју и у којој мери ће западне земље узети у обзир оно што је речено?

Понекад помислим да морају постојати две Србије: једна која стварно постоји и друга која постоји само у главама Вучићевих критичара. Прво, свако ко је било које време провео у региону зна да притисак на Србе једноставно изазива тврдоглавост „из ината“ која не може бити од помоћи. Уверио сам се у ово изнова и изнова. Друго, тренутно не постоји ниједна друга политичка снага у Србији која може да има већину и неопходна овлашћења за постизање договора о Косову. Тако да би резултат промене власти вероватно било стварање тврдо десничарске, проруске коалиције, вероватно на челу са Милетом Додиком који, знамо, има српско држављанство, с једне стране, и са друге стране проевропске коалиције, са седиштем у градовима. Таква ситуација би много вероватније довела до грађанског рата у Србији него до било каквог договора на Косову, а регион би био осуђен на још једну генерацију под изолацијом и нестабилностима. Не знам одакле тим парламентарцима информације, али ако су заинтересовани за трајно решење косовског питања, онда би требало да пусте Куртија и Вучића да наставе са разговорима и подрже међународне преговараче. Сада морамо сви заједно да радимо на заједничкој визији региона који је повратио политичку стабилност, економски раст и слободу кретања.