Прочитај ми чланакЕвропска унија није само једно велико тржиште, она је и једна велика идеја. Потребне су дубоке промене како би она одговорила на суштинска очекивања народа, како би је они разумели и како би наставила да представља наду за младе.
Фото: Танјуг/Јарослав Пап
Европска унија није само једно велико тржиште, она је и једна велика идеја. Потребне су дубоке промене како би она одговорила на суштинска очекивања народа, како би је они разумели и како би наставила да представља наду за младе.
То не утиче директно на процес проширења, али је очигледно да ће дубоке промене које се најављују имати такође импликације и на ваш регион. Ова питања ће, без икакве сумње, бити разматрана приликом разговора са шефовима влада током самита 4. јула у Паризу, испричала је уочи Самита лидера Западног Балкана и ЕУ, у интервјуу за Недељник амбасадорка Француске Кристин Моро.
Британци су гласали за излазак из Европске уније. Какав би ефекат то могло да има на будућност ЕУ и потенцијално проширење?
Грађани Уједињеног Краљевства су изабрали да изађу из ЕУ и тај избор Британаца отвара етапу неизвесности, како у Уједињеном Краљевству, тако и у Европи. Што се тиче ЕУ, промене се неће односити само на њен обим. Као што је изјавио председник Оланд 24. јуна, потребан је замах; Европа може и треба да реафирмише своје постојање јер она није само једно велико тржиште, она је и једна велика идеја.
Потребне су дубоке промене како би она одговорила на суштинска очекивања народа, како би је они разумели и како би наставила да представља наду за младе. То не утиче директно на процес проширења, али је очигледно да ће дубоке промене које се најављују имати такође импликације и на ваш регион. Ова питања ће, без икакве сумње, бити разматрана приликом разговора са шефовима влада током самита 4. јула у Паризу.
Како видите перспективу за Западни Балкан, имајући на уму кризу која погађа читаву Европу? У овим условима, колико су енергије европске земље спремне да „инвестирају“ у интеграцију овог дела Европе?
Истина је да, уколико пратите европску штампу, можете да закључите да европске интеграције Западног Балкана не заузимају насловне стране. Постоје друге европске новости, а овде је на делу она изрека према којој „новине не пишу о возовима који стижу на време“: коментаришу се кризе и проблеми а заборављају позитивне ствари, а ЕУ такође подразумева и мноштво позитивних остварења.
На пример, што се тиче Западног Балкана, Европска унија колективно, као и свака од земаља чланица билатерално, издвајају за земље Западног Балкана значајну помоћ, оне су његови највећи донатори а њихова предузећа највећи инвеститори. Интеграција се одвија по етапама и даје конкретне резултате, иако их јавност оцењује као споре. Берлински процес, чију једну од етапа представља и Самит у Паризу 4. јула, један је од примера ангажовања ЕУ и њених земаља чланица на конкретном напредовању у процесу европских интеграција.
Било је неколико историјских модела предложених за процес помирења на Западном Балкану. Један је био „скандинавски модел“ – државе које су превазишле историјске неспоразуме са асиметријском интеграцијом у евроатлантске институције и креирале сопствени, скандинавски геополитички идентитет, а други је француско-немачки модел: некада непријатељства, данас заједнички напор у градњи снажније Европе. То је истакнуто као потенцијални модел за односе Србије и Хрватске. Какав би модел могао у будућности да буде најбољи за Западни Балкан?
„Модели“ дају смернице, али ретко могу да се препишу јер свака земља има своје специфично културно и историјско искуство. Од „скандинавског модела“ памтимо да је сарадња могућа и успешна чак и када су статуси земаља различити. Из француско-немачког искуства, памтим да је могуће превазићи вишевековни сукоб, изградити чврсте односе који се потом додатно развијају на добробит обеју страна и њихових партнера.
Да ли би наше државе имале бољи потенцијал у процесу европских интеграција када би деловале заједно, као један неформални ентитет (по угледу на Скандинавију)?
Регионална сарадња је добитни приступ на свим плановима. Земље ће имати бољи економски потенцијал ако успеју да превазиђу (посебно путем „софт меасурес“ – благих мера) фрагментацију тржишта. С обзиром на то да су стабилност и мир оно чему сви тежимо, то омогућава да се пројектујемо на позитиван начин у будућност. Током европских преговора, свака земља, као што знате, напредује у складу са реформама које је остварила како би преузела европске тековине, али наравно, јасно је да међусобна помоћ тај задатак може да учини и лакшим и бржим.
Како видите улогу Француске у процесу приближавања Балкана Европи?
Кроз учешће у европским програмима и кроз билатералну сарадњу ми помажемо институције и друштво у Србији, као и у другим земљама у региону, да испуне своје циљеве у оквиру било преговора, било споразума о стабилизацији и придруживању, зависи о којој земљи је реч. Охрабрујемо све иницијативе које омогућавају развој међусобног бољег познавања, регионалну сарадњу, решавање проблема који су наслеђени из прошлости.
У том духу, срећни смо што смо домаћини Париског самита. Будући да смо учествовали целе године у његовим припремама, могу да посведочим да самит представља заједнички рад у коме је било много учесника (међу њима како владе, тако и цивилна друштва, европске институције, пословни кругови, земље претходни организатори самита: Немачка, Аустрија, Француско-немачка канцеларија за младе…). Та мобилизација и тај континуитет у напорима веома су охрабрујући.
На Самиту у Паризу, једна од главних тема биће иницијатива о покретности младих људи у региону и унутар ЕУ. Постоји уверење да је једина „мобилност“ коју сада имамо напуштање Балкана и одлазак у потрагу за бољим животом негде на Западу. Видите ли потенцијалне проблеме за будућност наших земаља ако млади и образовани људи желе да се одселе одавде? Како решити тај проблем?
Могућност да се са лакоћом путује у земље ЕУ, захваљујући укидању виза у децембру 2009, драгоцено је постигнуће за све, а посебно за младе. То им омогућава да прошире видике, да дођу до нових животних искустава приликом размене са младима из других земаља, студирајући у некој европској земљи или кроз стицање првих професионалних искустава (све то је могуће управо у Француској).
С друге стране, заправо је веома тужно видети толико младих, девојака и младића, како бирају да напусте земљу јер немају поверења у њену будућност. Тај проблем може да се реши само ако се одговори на аспирације тих младих људи. У том циљу, треба помоћи владама и пословним круговима да им отворе перспективе у погледу запошљавања. Садашњи разговори о „дуалном образовању“ узимају те преокупације у обзир. Треба охрабрити све иницијативе које фаворизују боље усаглашавање студија и будуће потребе у професионалним кадровима, као и оне које подржавају укључивање младих у активни живот. Међутим, млади су посебно осетљиви на питања из области правне државе и о томе треба водити рачуна.
Млади људи у региону су стуб процеса помирења, али су пред њима и даље велики изазови. Видите ли пораст радикализма (посебно десничарског) у Европи као додатни терет младим људима на Балкану, у смислу развоја анимозитета према суседима?
Неколико недавних примера указује на то да се наспрам тешкоћа развијају струје које се залажу за изолационизам, нетолеранцију и искључивост. То су погрешна решења чак и када покушавају да дају одговоре на праве проблеме.
Млади имају важну улогу у помирењу и треба им дати оруђа којима би је остварили. Радује ме што је један од главних резултата Париског самита управо покретање Регионалне канцеларије за сарадњу младих (РYЦО – Регионал Yоутх Цооператион Оффице), која је инспирисана моделом ОФАЈ (Француско-немачке канцеларије за младе).
ОФАЈ од 1963. са успехом ради на јачању веза између француске и немачке омладине; те везе међусобног приближавања и разумевања данас прожимају бројне генерације које су се од тада смениле и тиме створиле чврсту базу која спаја наше две земље и њихова цивилна друштва. Сигурна сам да ће то бити случај и у вашем региону и због тога снажно рачунамо на Регионалну канцеларију за сарадњу младих коју треба подржати и охрабрити.
Сећате ли се како је ваша генерација одрасла са сећањима на Други светски рат, и како су млади људи тада превазишли непријатељства? Постоји ли нешто што можемо да научимо из постратне Европе?
Управо сам вам причала о омладини и њеној суштинској улози. Међутим, ништа од наведеног не би било могуће остварити без оних који су лично прошли кроз рат. Имала сам срећу да сам се у младости сусретала са старијима који су прошли кроз страшна лична искушења током рата, а који су ипак, веома брзо након завршетка сукоба одлучили да пруже руку Немцима.
У то време у француском друштву то није било лако. Широкогрудо и храбро, они су донели ту одлуку јер су имали визију будућности. То за собом повлачи и питање сећања: не може се градити будућност ни на забораву, ни на негирању прошлости. Сећање служи да се ода почаст жртвама, али служи и као упозорење како се трагедије не би поновиле.
