Прочитај ми чланак
Свако условљавање Србије довешће до јачања убеђења да се будућност Србије налази у Евроазијском савезу.
У ужем смислу речи утакмица означава спортско такмичење између појединаца или тимова, и може бити фудбалска, кошаркашка, рукометна. У ширем смислу утакмица је надметање уопште, и одвија се у привреди, науци, политици…
Фудбалска утакмица између репрезентација Србије и Албаније била је и једно и друго. На терену се одвијала једна, а око терена друга утакмица, вишеслојна и озбиљнија. Летелица која се ненадано појавила изнад стадиона са закаченом заставом „Велике Албаније” изазвала је бурно негодовање публике. Када је једном од репрезентативаца Србије пошло за руком да дохвати поменуту заставу и на тај начин прекине представу коју су могли да прате и тежи инциденти, фудбалери гостујућег тима дотрчали су и заставу отели. Затим је уследило утрчавање неколико навијача на терен, гађање гостујућих играча упаљачима док су трчали према излазу, потом одбијање репрезентације Албаније да се врати на терен након што се публика стишала итд.
НИШТА НИЈЕ БИЛО СПОНТАНО
Наредни дани и истрага, чији детаљи уобичајено цуре у таблоиде, показаће да ништа од оног што се догодило није било ни случајно ни спонтано и да је представа са летелицом, којој је приличнији назив играчка, а не дрон, јер дронови лете на већим висинама и у војне сврхе, резултат осмишљене и темељно планиране операције која је „продрмала” Србију и регион. Идеју са летелицом слободно можемо уврстити у асортиман специјалног рата, како по дефинисаним циљевима, тако и по постигнутим ефектима. Систем безбедности Србије био је на испиту.
Утакмица је оквалификована као догађај високог ризика, што је подразумевало опсежне безбедносне мере, а присуство председника Републике и додатне посебне мере заштите. Иако то правила налажу, на висинским тачкама нису били распоређени снајперисти који би уочили и вероватно неутралисали необичну летелицу са провокативном заставом. С обзиром на то да је створена непредвиђена ситуација, која је измакла контроли органима безбедности, правила такође налажу да председник Републике буде евакуисан, што се, такође, није догодило.
Укратко, утакмица је показала некоординисаност и несналажење служби безбедности Србије у ситуацијама које нису описане у уџбеницима из осамдесетих година. А све наведено се дешавало два дана уочи војне параде поводом 70 година од ослобођења Београда у Другом светском рату и доласка председника Русије Владимира Путина.
Посебан зачин догађају са летелицом дало је показивање америчког пасоша, а што, изгледа, подразумева правну недодирљивост у Србији и околним земљама, од Ослија Раме, главноосумњиченог за навођење летелице, иначе брата албанског премијера. Из америчке и проамеричких амбасада изостао је сваки вид осуде провоцирања и понижавања Србије.
ЕВРОАЗИЈСКА РАКЕТНА ЗАШТИТА
Зато се намеће питање: има ли представа на стадиону узрочно-последичну везу са Путиновим доласком у Србију? Или, конкретније: Да ли је Србија добила „ударац у стомак” због позива председнику Русије да присуствује војној паради, коју су неки протумачили да се организује њему у част? Поменута питања покрећу расправу о утакмици која се одиграва на стадиону већем од Србије.
Појава Владимира Путина, односно политика коју води, вратила је Русији економску, а с њом политичку и војну моћ. Русија поново парира Сједињеним Државама и непрекидно даје до знања да се вратила на терен. Подржала је провладине снаге у Сирији, супротставила се америчким плановима у Украјини. Балкан је и за Русију и за Сједињене Државе традиционално важан. Зато би Србија могла да добије улогу врата између два света.
Међутим, политика дуплих стандарда, коју Запад још примењује према Србији и Србима уопште, у српској јавности учвршћује уверење да се у најважнијим западним земљама на Србе гледа као на „мале Русе”, од којих треба створити аморфну масу, лишену било каквог политичког, војног и економског значаја. Уједно, јача и осећај да Запад Србију настоји лишити Војводине и Рашке области и тако је свести на територију са не више од пет милиона становника и да нема намеру да Србију прими у ЕУ, већ да од Србије и других земаља које су чиниле СФРЈ, укључујући Албанију, створи посебну економску зону и повери је Турској да би се сузбио растући руски утицај.
Свако даље условљавање Србије и неразумевање њених историјских и духовних веза са Русијом довешће до јачања убеђења и опредељења да се будућност Србије налази у Евроазијском савезу, који ће јој донети инвестиције, економски развој и ракетну заштиту.
