Молим вас немојте добацивати, дозволите посланику да говори – реченица је коју најчешће изговарају сви председавајући седницама српског парламента. Упадице дискутанту који говори постале су омиљени спорт поприличном броју посланика. Добацује свако свакоме, некада је то питање политичком противнику, некада помоћ страначком колеги, а некад су то и тешке увреде. Посланици умеју толико да се занесу да понекад сала за заседање личи на учионицу пуну немирних ђака.

Кад парламентарци објашњавају зашто се повремено понашају као школарци, власт и опозиција су јединствени: кажу да је то део парламентарног живота и да тога има у свим светским парламентима, што је, наравно, тачно. Али, кад говоре о свом и о добацивању политичког противника, увек им се чини да су они морали да реагују, док је онај други то чинио ничим неизазван.

Марјан Ристичевић (НСС–СНС) посланик је који уме да добаци, али и чије дискусије изазивају реакције с обе стране сале. Опозиција гласно негодује. Власт га гласно подржава, па и већ чувеним „ау”, које опозиционарима личи на завијање, због чега умеју да добаце председавајућем да опомене оне „што завијају у високом дому”.  „Завијање” је патентирао напредњак Марко Атлагић и увек први узвикне „ау”, а онда му се и остале страначке колеге придруже.

Алтагић се не љути што његов, како каже, узвик чуђења, опозиција назива завијањем и објашњава: „Није то никакво завијање, то је један облик чуђења, чега има у свим парламентима. Кад чујемо како су крали и пљачкали, онда ми узвикнемо ’ау’, јер једноставно не можемо поверовати шта су све покрали. Ми на тај начин изражавамо своје чуђење.”

Ристичевић додаје да добацивања има у жару политичке борбе: „Мислим да никад нисам добацио неку псовку и да нисам међу онима који највише добацују, али сам ја, као и колеге Марко Атлагић и Марко Ђуришић (СДС), најближи стенографкињама и онда оне чују и забележе оно што ми добацујемо. Из последњих клупа стенографкиње не чују, а отуд стижу и псовке и увреде, као што су ’ђубре’ и ’идиоту’.  Мене то никад не деконцентрише, увек успевам да задржим концентрацију. Обично не добацујеш да би некога увредио. Добацује онај ко пажљиво слуша противника, па тако реагује на оно што чује. Ја покушавам да будем духовит и да мотивишем, а не да ометам онога ко говори.”

Марко Ђуришић (СДС) баш уме да изнервира председавајуће својим добацивањем, а углавном добацује баш њима, тражећи реч или објашњење зашто не може да је добије. У стању је да по десет пута каже: „Могу ли добити реч?” Што више пута то питање добаци из клупе, то је мање вероватно да ће му микрофон бити укључен, а много извесније да ће бити кажњен. Само на једној седници, баш због овога, добио је шест казни, два дана заредом по три опомене.

Ђуришић каже да је „парламент место за дијалог” и додаје: „Некада због поступања председавајућих немамо прилику да водимо дијалог користећи скупштински микрофон, па се мора реаговати добацивањем. Није то ништа неуобичајено у парламентарном животу. С моје стране је добацивање увек одговор на исто такво понашање са друге стране. Дакле, ако ми неко добаци, а мени се не дозволи да одговорим, онда, нажалост, морам да реагујем добацивањем. Можда то људима понекад изгледа непримерено, али такав је политички живот. Није добро што се понекад размењују увреде и ја то избегавам, али пречесто смо у позицији да не можемо да одговоримо на провокације са супротне стране, јер нам председавајући не дају реч. Кад вам неко каже да сте лопов, просто имате потребу да кажете да нисте. Онда добаците да нисте.”

Умеју посланици и да замере председавајућем што не реагује адекватно, а то значи казном, на добацивање неког посланика. Наравно, увек је политички противник заслужио казну. Понекад и председавајући уме да на замерку одговори тако да добије аплауз. Тако је, на пример, Константин Арсеновић (ПУПС) добио аплауз кад је на критику коју му је упутио Верољуб Арсић (СНС) одговорио: „Овде је добацивање пракса, али морате признати да је Александар Јовичић (СНС) отишао мало ван теме.”

Арсеновић је, међутим, на аплауз одговорио: „Немојте ми аплаудирати. Нема разлога за то, јер ћу после и вама рећи, па ће онда друга страна да аплаудира, а од тога нема вајде.”

Да је био у праву, одмах је потврдио Зоран Бабић, који му је добацио: „Навикли су да убацују.” Арсеновић се није дао, па је одвратио: „Немојте ни добацивати, ни убацивати.”

—————————————–

Реплика и концентрација

Не добацују посланици само једни другима, често се из клупе добацује председавајућима, а умеју и ови њима да добаце.

Марко Ђуришић је један од посланика којима председавајући често искључи микрофон, али он то никад не прихвати без „борбе”. Кад му је недавно Игор Бечић (СНС) искључио микрофон, Ђуричић је упорно тражио реч, захтевао од Бечића да му прочита из пословника где пише да нема право на реплику, па онда да му каже како Горан Ћирић (ДС) може да реплицира, да би на крају замолио Бечића да се „мало концентрише”. Бечић је онда рекао Ћирићу да нема право на реч: „Извињавам се, немате право на реч. Господин Ђуришић читаво време добацује и не могу да се концентришем. Значи, немате право на реплику.”

Извор: Политика