Прочитај ми чланак
Политичка догађања у и око Србије се убрзавају и очито се приближава расплет даље епизоде у КиМ драми. Њемачких седам „жеља“, које се не могу одбити, показало је огољелу истину о очекивању српских еуроатланских пријатеља, за сада по питању КиМ, а касније ће се видети. Све се одвија као гротескни игроказ према сценографији и подели улога усаглашеним још при формирању постизборне коалиције с Империјом.
Владајућа коалиција, у извршавању својих обећања даних Империји, понудом која се не може одбити (у даљем тексту: понуда), форсирано припрема Србље на „болне компромисе“. Србљима се утерује страх у кости са буџетском „црном рупом“ која ће усисати и претворити у ништавило Србију, уколико ова не добије три милијаарде еура кредита, на једној страни и ставља јасно до знања да нема ништа од светле европске будућности, на другој страни, све уколико не прихвате неповратну косметску реалност.
Штафетну палицу за сада носи нови Вук, особа одговорна за извршавање обавеза из понуде, који је у Њемачкој изгледа договорио да се Србљима пошаље „ферман“ којим ће им се обзнанити њихове обавезе. Његова антологијска изјава да нова Влада има обавезу да „обезбеди народу највише што може и изгуби најмање што мора“ је интерпретација Дачићеве изјаве да не треба водити унапред изгубљене битке. Посебан је занимљива његова даља изјава о „пузању на кољенима пред ММФ“. Иако се ради о језички несувислој реченици (клечи се на кољенима, а пуже на трбуху), њен значај је више него јасан.
Пожртвовани чланови Владе Србије су се претворили у слепе послушнике Империје, како би спасили Србију и Србље од готове пропасти (банкрота државе). Дакле Србија се сада према њеним властима нашла пред „појачаном“ дилемом: Одрицање од КиМ или губитак КиМ и чланства у ЕУ, а у комбинацији са пропашћу саме државе.
Намеће се сам по себи избор мањег једног, а не троструког зла или фигуративно речено боље је као мудра лисица одгристи властиту ногу, него црћи у гвожђима. Оваквој логици ће се приклонити, поред квислиншких власти и већина мудрих Србаља, те наставити свој безалтернативни пут у светлу ЕУ будућност. Горе наведено је ауторово потврђивање тачности садржаја његових ранијих текстова, а исти се не држи новим Тарабићем, већ се ради само о извођењу логичних закључака из доступних информација о релевантним чињеницама.
Међутим аутора фасцинирају српски патриоти са својим свеукупним, а посебно садашњим односом према догађањима, јер би по природи ствари ови требали спречавати сваку штету на српским интересима. Међутим ови показују несхватљиво незнање, неразумевање, а о умећу да се не говори, када је у питању заштита српских националних интереса.
Њихово шизофрено предизборно навијање за напредњаке, који су сваком приликом истицали да ће у свему бити бољи од досманлијског режима, имало је логику промене режима по сваку цену (избором горег зла), а што не иде у прилог националних интереса. Јасно је да њихов другачији однос не би променио изборне резултате, али макар у будућности исти не би могли себи приговарати да су навијали за корист још веће српске штете.
Коштуница и народњаци бивају увек преведени жедни преко воде, како пред, тако по изборима, те формирању нове коалиције. У садашњој ситуацији видети дашак новог политичког ветра над Србијом и ДСС-овски утицај на политику садашње Владе у обрани националних интереса је превише, чак када се ради о Коштуници.
Шта (не)чине неогранизовани српски патриоти на предупређивању наступајуће катастрофе?
Они подржавају своју национално одговорну Владу у њеном „приближавању“ мајчици Русији и дају своје савете како да се избегне због тога гњев Империје. Када је у питању унутрашња политика исти очекују од нове Владе ослобађење од утицаја другосрбијанаца и иних издајничких елемената на српско нацинално биће, (што у садашњим околностима представља њихову чисту фантазмагорију).
Са адаптацијом на нову реалност су се патриоти приближили Владином тренду избегавања свих унапред изгубљених битака и штетне „иритације“ Империје. Зашто, по аутору, не може бити „братског српско-руског загрљаја“ у садашњим околностима?
Пре свега Империја не подноси било какву комуникацију, а камоли сарадњу са њеним непријатељима, а Русија је у садашњој ситуацији њен непријатељ Нр.1 јер је опструише у покушају успоставе тоталне светске хегемоније (Сирија је само један од случајева). Зато је несхватљива илузија заговарање сарадње Србије са Русијом, а коју би толерисала Империја.
На другој страни је највећем „руском обожаваоцу“ јасно саопћено у Сочију (по дужем чекању у ходнику) да Русија није „крава музара“ коју ће Србија муст, а да се „проституише“ с Империјом. Дакле за Србију нема „двију столица“, већ само неудобна подлога за плажење пред Империјом.
Очекивање патриота да ће „империјалне штеточине“ бити одбијене са „државног корита“, у државним медијима и институцијама, је још један њихов пусти санак. Разочарање ових ће бити тим веће, јер су имали очекивања да би их могле запасти синекурице које нормални живот значе. Како ће патриоти Србовласи преживети то што ће српски промотери слободе и демократије од Владе добијати (по налогу Империје) премије и још уносније синекуре за успешно обављени посао, тешко је предвидиво.
Није на одмет осврнути се и на њемачко изношење седам империјалних услова за даљу фазу ЕУ интеграција Србије (почетак преговора о прикључењу). Овима у будућности треба додати даљих најмање седамдесет седам услова српских суседа, а сваки од њих може блокирати пријем у чланство ЕУ. У једном својем ранијем тексту аутор је, ради илустрације навео мало вероватни услов да румуњске власти могу затражити превођење Влаха у Румуње и то се десило пред одлуком о кандидатури.
Како ће у међувремену Србија постати и европска парија држава, све у свему иста неће никада бити примљена у чланство ЕУ, па је сувишно свако даље разглабање шта би било, када би било. Најбитније је међутим да је остварена вековна тежња правоверних српских патриота за постизањем српске слоге формирањем нове коалиционе, државотворне и национално одговорне Владе и да верују да их ова води у исправном смеру, па је стога безрезервно подржавају.
( Видовдан.орг )
