Прочитај ми чланак
Клетва и заклетва у Србији су света ствар. Заклетва је код нас прави симбол, као ћурка у Америци. Заправо, заклетва је један од стубова нашег система, при том никакву улогу не игра да ли је човек атеиста или пак уопште не верује у један тако свечани чин. Приликом којег се свира и пева државна химна. Неки су у Скупштини Србије певали, неки само отварали уста, неки чак ни то. Јер нису фудбалери државне репрезентације. Јер политика почиње и завршава се код нас стварањем коалиција. Пошто уместо визија, често имамо само циљне групе.
Избори на Ђурђевдан, коалиција договорена на Видовдан, а влада положила заклетву на дан отварања летњих Олимпијских игара. Са надом да ће и опстати до следеће Олимпијаде. Летње. Пошто ће зимска бити раније. Дакле, добили смо политички олимпијски тим. У којем је више вишебојаца, истовремено покривају неколико области. Најтежа олимпијска дисциплина. Што је добро и треба поздравити, јер се тако смањују државни трошкови. Кад може тамо неки Американац да заступа своју земљу у скоку удаљ, у штафети, да баца копље и све остало, што не би могли наши министри да раде то исто на политичком плану. Тако штеде.
Колико знам, најважније олимпијско гесло јесте: „Важно је учествовати”. Баш као и у нашој влади. Управо зато, сви они који сада нису хтели у владу и нису спортски типови, јер нису имали осећај ни дух олимпизма. А неће видети ни краљицу. У Лондону. Вероватно и нису посвећени креирању наше светле будућности. Опсесивна пожудност за влашћу? Зато су се онако безбрижно церили будућој влади добацујући из првих клупа парламента. На истим местима су седели и када су били власт, у време прошле Олимпијаде. Сада су опозиција, па опет на истим местима? А за протекле четири године скоро сви олимпијски резултати и рекорди су побољшани. Истина, стари олимпијци нове дочекују увек са одређеном дозом злурадости, то је донекле и људски. Ко може да сруши мој рекорд?
У нестабилним политичким и друштвеним условима, промене на врху власти могу да имају најразличитије последице. Ако претпоставимо да код нас постоји снажна корелација између високог степена политичког плурализма и способности да се без потреса превазиђе промена на власти, истинску корелацију треба тражити у чињеници да зрелим демократским земљама погодује зрелост њиховог политичког и друштвеног система. Када је у једној демократској земљи друштвена база искварена, а политика у распадању, као што је то у случају Србије, промена на врху може одредити истинску трансформацију. Наравно, уз све то иду неостварена очекивања, култура незадовољства, па и гнев пониженог народа.
Заправо, гледајући ту нашу најновију политичку битку за контролу обавештајних и безбедносних служби, посматрач са стране могао би да помисли како су српско друштво и политика потпуно милитаризовани, безбедност и „тајне” службе постале су опсесија, односно фиксација. Некадашња велика Југославија имала је све до 1983. године борбену авијацију јачу од италијанске, ратну флоту јачу од јадранског дела италијанске (Италијани су већи део ратне флоте држали изван Јадрана), била је донета одлука о изградњи нових подморница наоружаних ракетама, о изградњи домаћег суперсоничног борбеног авиона, новог тенка после М-84, имали смо и производили и хемијско оружје, нешто раније нешто петљали и око атомског оружја, и наравно имали смо јаке обавештајне и безбедносне службе. Од свега тога Србији су сада преостале само обавештајне и безбедносне службе. Које су данас далеко од тога да буду и офанзивне као некада. Па ипак, сви би хтели да их контролишу, да их имају под собом. Зашто?
Да сазнамо на време шта спрема Хашим Тачи на северу Космета? Супер, ако је то то. Да сазнамо како ће се десница у Мађарској понашати према Војводини? Супер, ако је то то. Да нам јаве шта намеравају поједине ефендије из Сарајева према Санџаку. Могуће. Да нас информишу из Анкаре шта мисле наши велики савезници и пријатељи Турци о свом повратку на Балкан. Можда. Неко ће на све ово рећи, ма пусти то, то је „музеј обавештајних идеја”. Одељење давно затворено. Нема више некадашњих непријатеља. Други би рекли: типична српска историја нарцисоидне игноранције.
Србија је пре 12 година ушла у класно друштво, последица те чињенице јесте више одбацивање старе политичке већине него плебисцит за нову већину. У суштини, демократија је дозвола да народ паметно поступи…
(Политика)
