Прочитај ми чланак
Како променом политичког система доћи до повратка суверенитета у Србији?
(…) Пошто се на изборима одлучује о носиоцима највиших државних функција, потребно је обезбедити услове да одлучују заиста бирачи а не новац и медији. Двери већ више од годину дана предлажу ревизију законодавства која може обезбедити ограничавање утицаја новца и медија у изборном процесу, и ако крене спровођење тих норми, то је први корак у успостављању реалног суверенитета у Србији, и предуслов политичког и економског напретка земље, јер ће онда владу у Београду бирати грађани Србије, а не Брисел, Берлин, Вашингтон или, пак, пребогати политичари и тајкуни.
Први корак ка томе циљу је ослобођење медија од реалполитичког и страначког уплива у уређивачку политику медија у време изборне кампање. Оно мора бити учињено путем императивних законских норми, јер је то једини начин да се овај, пре свега јавни посао, обавља у складу са начелом дужне новинарске пажње и једино на бази правовременог и истинитог информисања јавности, насупрот постојећој неодговорности новинара и тенденцији ка дезинформисању српске јавности. (…)
Потребно је детаљније и јасније и подзаконским актима прецизирати шта то подразумева равномеран третман извештавања о раду свих политичких опција, уз истовремено законски прописане оштре санкције за нарушавање ове одредбе. Те повреде би утврђивао и санкционисао суд у управно-изборној материји, по тужби заинтересоване стране, који би, због хитности изборног поступка, у кратким роковима одлучивао о конкретним повредама закона.
Потребно је преиспитати и сврху и функцију републичке Радио-дифузне агенције, имајући у виду њен досадашњи (не)рад и неефикасност у поступању у стварима из њене надлежности, као и средства која троши. Потребно је искључити политичаре, финансијере странака и страни капитал из власничке структуре медија, а реафирмисати државне медије и локалне општинске и градске медије као јавне сервисе.
Пошто је етар јавно добро, све телевизијске и радио-станице, било јавне, било приватне, које имају информативни програм биле би у обавези да свакодневно уступе одређени период времена (знатно већи него до сада), у истом трајању и одговарајућем термину, свакој изборној листи или кандидату за представљање програма, кандидата и активности. Укинули би се изнајмљени термини и плаћени огласи.
(…) Оваква медијска реформа би довела и до одстрањивања утицаја новца у изборној кампањи. Суштински је важно да се спроведе коренита координирана законодавна ревизија истовремено и у области финансирања политичких активности и у области медијског праћења изборне кампање, односно у сфери односа медија према изборним кампањама.
(…) Сваки систем подређен новцу није демократски систем и, избацујући новац, институције се враћају народу. Како се новац највише троши на рекламе, и то пре свега на телевизији, затим у штампи, путем билборда и интернета, разбијањем медијског монопола и додељивањем бесплатног медијског простора нестало би потребе за плаћеним спотовима и изнајмљеним терминима, а тиме и чињенице да од количине новца зависи успех на изборима.
Свака изборна листа имала би обавезу да ограничено троши новац у кампањи (максимално двоструко већи од износа који се добија из буџета), чиме би се спречиле злоупотребе јавних средстава и утицај богатих финансијера (без ове две ствари данас нема бављења политиком). Истовремено, повећао би се износ средстава из буџета, и она би била раније доступна (већ од момента подношења листе), а додатно смањила висина износа које може да донира исто правно или физичко лице. При томе један исти субјект не би могао да финансира више од једне политичке опције истовремено.
Законом би се забранило да маркетиншке услуге за предизборну кампању буду скупље од обичних (што је сада случај) јер су бављење политиком и избори јавни посао од великог значаја, у коме се прелама судбина земље, а не поље за бизнис и зараду. (…)
Департизација државе
Департизација државе је предуслов реафирмације начела суверености јер су у овом политичком тренутку странке фактички, противуставно лишиле и државу и народ суверености и сувереног одлучивања у свим сферама управног и државног рада. (…)
Да би се имао положај у друштву, да би се могла развијати привредна делатност или, пак, добити било какво запослење, потребна је чланска карта неке странке, по могућству оне на власти. Ту је стање горе него у време СФРЈ. Док је тада била само једна чланска карта (КПЈ) и била је нужна за напредовање у друштву, али не и за сваки посао, данас ни најобичније запослење, попут портира или чистачице, не можете до бити без чланске карте. То је нарочито изражен проблем у унутрашњости, где, осим државних институција, ништа друго не ради, па и немате где да се запослите.
(…)
Како се поменуто запошљавање одвија искључиво у јавном сектору, Србија је дошла до огромне јавне потрошње, великог буџетског дефицита и скупе и неефикасне администрације. Маневарски простор за наставак такве праксе скоро да више и не постоји, и финансијски слом, који нам предстоји, довешће до окончања и ове праксе. Поново ће се – уместо садашњег материјалног интереса – реафирмисати идеје као покретач људи ка одређеној политичкој опцији.
Зато трећи сегмент реформе политичког и изборног система почива на департизацији државе. Законима би требало искључити могућност да на бројна места у друштву долазе политички кадрови. Хиљаде директора школа, начелника и директора клиника, болница и домова здравља, директора јавних предузећа, чланова управних одбора и бројних службеника из система управе морали би бити искључиво нестраначка лица.
Уколико желе да се баве политиком, морали би напустити та места. Тиме би се спречиле злоупотреба институција и постизборна „подела плена“, а људи не би морали да улазе у политику ради напредовања у каријери, те би у обављању професионалне дужности могли да се руководе искључиво државним интересом, а не потребама тренутне владајуће странке.
Великом законодавном ревизијом постојећег система политика би се ослободила монопола, а суверенитет би се вратио у руке грађана Србије. То је основа да се суверенитет поврати и у другим сегментима, и да Србија постане независна и снажна држава, која има шансу да се развија. Од успеха овога подухвата зависи судбина свих нас.
Срђан Ного
(Двери)
