Прочитај ми чланак
Биће то година у којој ће се отворити све што је претходних 15 тињало. Година у којој ће се средина тешко држати: рђави ће бити још гори, добри још бољи, мрзеће се као да им је задње. Година у којој ће интелигентни кастрати отклизати у издају сваког јавног интереса, глупаве мудоње биће за брза решења, хвалећи своју лаку руку; а и једни и други у служби идеје да са Србијом коначно ваља завршити. Спас неће доћи споља; он ће зависити само од концентрације људи који имају оба та ретка дара. Као никад од 1941, Србија ће у 2016. бити подељена на „нас“ и „њих“. Неће ми ови редови донети много пријатеља, али, ако вам се чини да ће бити страшно, тачно је. Биће, али, према оном што нам прети, биће то Врњачка Бања. Идемо редом.
Кад малој притиснутој земљи полази за руком да годинама вешто избегава ону врсту невоља које јој могу доћи главе, то је у реду. Само што тад ризикује да јој све невоље дођу у исто време. Косово! Српска! Војводина! Регион! Мобилизација пете колоне! Притисак за раскид са Русијом! Сиротиња! Све су то ватре које ће 2016. палити затворени српски лонац. Кад, опет као мала земља, пружиш отпор моћнијим, па још ако у томе имаш неког успеха – а Србија га је имала у 2015 – тад, по правилу, изазиваш противника да употреби све моћнија оружја. И то је вечита дилема сваког боксера аутсајдера: да ли да паднеш у првој рунди, чим ти закачи браду, или останеш на ногама, па да те масакрира цео меч. Ту дилему разрешили су само они ретки аутсајдери који су победили. А, уместо да мозгају да ли да падну на почетку или на крају, да би победили, морали су да мисле победнички. Нису, истина, сви који су мислили победнички били победници, али сви победници најпре су мислили победнички.
ДВА ВЕКА РАСПРАВА О СЛОБОДИ
Елем, проблеми који Србију чекају у 2016. умножаваће се што се буду више третирали појединачно, као гомила оделитих рђавих усуда. Ако се поставе у однос међузависности, Србија ће у 2016. имати само један проблем: хоће ли као држава водити паметну независну политику или ће бити сломљена унутар западног дела света. И то није идеолошка дилема, као што тупе прозападни либерали окупљени око Латинке Перовић. Историја их демантује, сведочећи да су многе земље око нас опстајале као дубоко вазалне, неке су као такве чак напредовале. Србија, међутим, није, као што није ни последњих 15 година. Два века српских расправа између Истока и Запада – какве, рецимо, нису имали Хрвати или Албанци, па и Бошњаци и Црногорци су их завршили чим су престали да буду Срби – нису биле расправе о опредељењу између Брисела и Москве, већ о самосталности. Биле су сан о слободи.
Разни владари ступали су на чело Србије са разним сновима и идејама, али сваки је завршавао знајући да вазална Србија није могућа без дубоког унутрашњег раскола, чак грађанског рата. Искуство из 2015. уверава ме да је тога свестан и Вучић.
Следећа година, дакле, неће бити година ЕУ интеграција – јер оне нису процес, него резултат процеса – већ освајања српске самосталности. Она се остварује на два начина: договором великих сила или управљањем сопственим квалитетима, оружаним, геополитичким, људским, економским… САД и ЕУ неће самосталну Србију, посебно не онакву која би постала балкански вирус слободе, као у 19. веку. У интересу Русије и Кине, на другој страни, је баш таква Србија. (Зато не треба упадати у грешку: Србија се у 2016. неће опредељивати између САД/ЕУ и Русије, већ између САД/ЕУ и своје самосталности, коју подржавају Русија и Кина. А то значи – врло је важно – и то да самостална Србија није могућа ни ако је антируска ни ако је антизападна.)
УСЛОВ СВИХ УСЛОВА
Е сад, превише је од 90-тих пара потрошено, сувише је за четврт века речено и написано, много је пете колоне постројено да би у Вашингтону и Лондону тек тако одустали од идеје да само разваљена Србија значи миран Балкан. Зато ће Србија бити нападнута. Смењиваће се дестабилизација из региона, кризни менаџмент српским проблемима и пумпање напетости изнутра. Ако се тај притисак издржи – а неће бити лако – српска самосталност биће поново рођена, и с тим ће морати да се помире западне силе будући да ће њихово немирење Србију гурати још ближе Русији.
Први корак, услов свих услова, за самосталност Србије биће њено наоружавање у Русији, због кога западни амбасадори не спавају. Наравно, оружје неће да служи да би Србија претила, већ да би се одбранила од регионалних претњи и постала прескуп залогај западним силама. Ако то успе, Србија ће бити на путу самосталности; ако постане самостална, имаће у рукама главни услов за препород економије. Ако успе све то, избориће подршку великих сила за своју самосталност и свој нови живот.
Отуд су пред Србијом три сценарија за 2016. Према првом, кроз велике унутрашње ломове оствариће самосталност без спољних сукоба као земља смештена у оку олује, којом витлају сукоби великих. Према другом, ломови ће превазићи своју сврху и наставиће се на неодређено време, ризикујући тешке унутрашње сукобе. Према трећем, најопаснијем, Србија ће бити сломљена страним притисцима и петом колоном, што ће у њој пробудити многе снаге које нам данас изгледају као да спавају.
Извор: Нови Стандард
