Прочитај ми чланак
Општи оквирни споразум за мир у Босни и Херцеговини, познатији као Дејтонски мировни споразум, мировни је договор потписан у ваздухопловној бази Рајт-Патерсон код Дејтона, у америчкој држави Охајо, којим се званично прекинуо рат у Босни и Херцеговини, који је трајао од 1992. до 1995. године.
Конференција је трајала од 1. новембра до 21. новембра 1995. године. Главни учесници су били тадашњи председник Србије Слободан Милошевић, председник Босне и Херцеговине Алија Изетбеговић, председник Хрватске Фрањо Туђман, амерички посредник Ричард Холбрук и генерал Весли Кларк. Споразум је званично потписан у Паризу, 14. децембра, у присуству државног секретара САД Ворена Кристофера.
Данас се навршава равно 17 година откако су тадашњи председници БиХ, Хрватске и Србије парафирали Дејтонски мировни споразум којим је окончан троипогодишњи рат у Босни и Херцеговини.
Дејтонски споразум, којим је БиХ подељена на два ентитета, Федерацију БиХ и Републику Српску, Милошевић, Туђман и Изетбеговић званично су потписали три седмице касније, 14. децембра 1995. у Јелисејској палати у Паризу.
У међувремену сва тројица потписника споразума су умрла, оригинал документа је изгубљен, а политичари у БиХ и даље расправљају о његовој ревизији. Умро је и бивши међународни изасланик за Балкан и творац Дејтонског споразума Ричард Холбрук.
Куда треба да крене БиХ 17 година од Споразума?
На то питање је можда и одговорено давне 1995, али оригинала нема. Несумњиво је да су све стране потписнице споразума незадовољне, али оно што мора да се уради за очување српског националног интереса јесте да Република Српска изађе из оквира БиХ и свој живот настави у оквирима државе Србије.
Разлог издвајања из БиХ лежи у сталном кршењу дејтонског потписа, за шта је одговорна Федерација БиХ, која преко утицаја Запада жели Српску да врати у оквире јединствене државе без граница и постојања Српске. Уколико постоје интереси, као и жеља оба ентитета у БиХ, па нека и други део Босне уђе у састав Србије.
Уколико не би дошло до спајања Српске и Србије у догледно време, вратили бисмо се у време ратне 1992. године.
Немогуће је стварати и одржавати неку државу без питања Срба. На првом попису становништва у социјалистичкој Југославији 1948. године, СР Босна и Херцеговина је имала 2.565.283 становника. Од тог броја, Срба је било 1.067.728 или 41,60 одсто од укупног становништва, национално неопредељених (Бошњака) било је 890.094 или 34,70 одсто, Хрвата је било 580.790 или 22,60 одсто. Осталих националности је било 26.671 или 1,00 одсто.
На попису становништва из 1953. године, СР Босна и Херцеговина је имала 2.847.790 становника. Од тог броја, Срба је било 1.264.371 или 44,40 одсто од укупног становништва, национално неопредељених (Бошњака) било је 891.800 или 31,30 одсто, Хрвата је било 654.229 или 23,00 одсто. Осталих националности је било 30.027 или 1,30 одсто.
Према подацима у земљишним књигама, Срби су у БиХ били или су и даље власници више од 64 одсто земље, мада према неким другим подацима, тај број је и већи од 70 одсто.
Када се погледа економски просперитет Републике Српске и Федерације БиХ, Српска је у далеком бољем положају од Федерације. Занимљиве су процене да ће Федерација БиХ бити један од најсиромашнијих делова света када се западни фактори повуку са тог подручја и престану са пружањем финансијске помоћи том ентитету у БиХ.
Уколико се узму у обзир такви показатељи, немогуће је одржати такво стање у БиХ, која је по свом облику владавине савазна република, те уз све мањкавости не може у Европску унију.
Велико незадовољство и велика подела међу народима у БиХ угрожавају Дејтонски споразум, па није могуће да Српска остане у саставу такве државе.
Предраг Јеремић
(Правда)
