Кључна теза је јасна и изречена без увијања: Сједињене Америчке Државе траже начин да се постепено извуку из својих обавеза према НАТО-у и европском простору, како би се фокусирале на Кину.
Када се тај процес заврши, тврди Школников, Русија ће добити потпуно слободне руке, без ризика од директног глобалног сукоба.
Та логика се не види само у политичким изјавама, већ и на терену. Поглед на Ормуски мореуз, који је формално отворен, али практично ограничен, открива суштину проблема.
Раније су туда пролазиле десетине танкера дневно, док сада једва један или два. Номинално све функционише, али реални токови су драстично смањени. То, како каже Школников, значи само једно – систем не ради, без обзира на политичке поруке.
Приче о повећаном снабдевању кинеског тржишта иранском нафтом преко Пакистана делују оптимистично само на први поглед. У пракси, нема озбиљних цевовода нити стабилне инфраструктуре која би то подржала у великим количинама.
Кључно питање није да ли нафта стиже, већ колико је има, по којој цени и под каквим политичким условима. А ту слика постаје знатно мрачнија. Реални токови, како се наглашава, једноставно не функционишу.
Истовремено, прича о прекиду ватре између Ирана и САД делује више као пауза него као решење. Не постоји стварни договор, нити приближавање ставова. Иран износи десет тачака које су практично неоствариве, док САД одговарају са још већим бројем захтева.
Чак и око кључних питања, попут обогаћивања уранијума, постоји потпуна супротност – једни говоре о дозволи, други о потпуном уклањању. То није преговарачки процес, већ затегнуто стање без излаза.
У таквом окружењу, илузија стабилности брзо се распада. Земље Персијског залива трпе најтеже последице, иако нису директни актери сукоба. Ударци који се наносе Ирану рефлектују се на цео регион.
Економије су под притиском, трговински токови поремећени, а дугорочна одрживост све неизвеснија. Питање колико дуго то може да траје остаје без јасног одговора.
У међувремену, динамика цена енергената иде у правцу који одговара САД. Док се на глобалном тржишту стварају осцилације и несигурност, у Америци цене горива падају, а тржиште делује стабилно.
Школников ту види дубљи образац – свет се полако дели на више енергетских зона са различитим правилима. Као што већ постоји разлика између цена гаса у Америци, Европи и Азији, тако би и тржиште нафте могло бити административно подељено.
Али права опасност, према његовој процени, тек долази. Ако се тренутни тренд настави, следећа фаза може значити озбиљно разарање енергетске инфраструктуре Персијског залива.
Не одмах, јер је регион већ довољно дестабилизован, већ у тренутку када процене покажу да је удар коначан и неповратан. Циљ није само притисак на Кину, већ стварање зоне потпуне нестабилности око ње.
У тој стратегији, Кина се за сада понаша дефанзивно. Школников користи сликовиту аналогију – као тим који је „паркирао аутобус“ и брани се без покушаја напада.
Међутим, таква тактика, по његовом мишљењу, дугорочно не може да опстане. Кина би, тврди он, морала да узврати, и то брзо и болно, тражећи слабе тачке противника, укључујући и унутрашње проблеме у САД.
Истовремено, Русија се у тој једначини поставља другачије. Сукоб између Русије и САД, како се наводи, има одређене границе и правила. За разлику од тога, за Кину је ово питање опстанка. Управо зато се од Пекинга очекују радикалнији потези, налик онима које је Иран већ показао – спремност да реагује без одлагања када је под притиском.
Док се глобална слика компликује, Централна Азија се појављује као потенцијална тачка експлозије. Проблеми са водом, енергијом и демографијом годинама су гурани под тепих.
Сада долазе на наплату. Системи наводњавања су застарели, реке попут Аму Дарје и Сир Дарје губе капацитет, а додатни пројекти у Авганистану додатно погоршавају ситуацију. Решења постоје, попут кап по кап система, али захтевају улагања и дугорочну стратегију које нема.
Ако дође до дестабилизације, сценарио би могао подсећати на Сирију, са повратком радикалних група и урушавањем државних структура. Границе су слабе, војске недовољно способне, а друштва подељена. У таквом окружењу, чак ни Русија и Кина не би могле да у потпуности контролишу развој догађаја.
У исто време, појављују се и сигнали са севера. Вежбе са поморским дроновима у хладним условима, у сарадњи између Кијева и Норвешке, отварају питања безбедности у Баренцовом мору и на Северном морском путу. То додатно компликује већ напету ситуацију.
И ту се круг затвара. Према Школникову, САД већ сада траже разлоге да се повуку из европских обавеза. Како европске земље не одговарају на њихове захтеве, отвара се простор за редефинисање односа унутар НАТО-а.
Када те обавезе нестану, баланс се мења из темеља. Русија добија слободу деловања, док Европа остаје без сигурносног кишобрана на који је деценијама рачунала.
А онда, како каже, почиње друга игра. Јер док једни траже начин да се повуку, други већ скупљају разлоге за одговор. И у том судару интереса, где се енергетске руте, регионални конфликти и глобалне стратегије преплићу, остаје отворено питање – да ли је свет већ закорачио у фазу из које нема једноставног повратка.
