Јесте ли икада били у прилици да баците фокама у зооврту неколико рибица?

Као дечак сам просто очајавао кад се год фока у базену није освртала на моје позиве, махање рукама и молбе да приђе ближе а да би без оклевања појурила ка човеку који је у руци држао рибицу. И дружила би се с њим, правила свакојаке враголије и вратоломије све док јој је бацао рибице. Чим би престао она би се брзо удаљавала као да тај чикица никада није постојао.

Данас ми наш човек из Српског расејања личи на тог чику што за собом вуче кофу пуну рибица из које храни фоке и делфине. И знам, заправо интуитивно осећам да сте већ помислили како циљам на древну кинеску пословицу која каже – „даj човеку рибу и биће сит jедан дан, научи га да пеца и биће сит читав живот“. Изрека је сушта истина. Али Бог је начинио од фоке и делфина најспретније риболовце под небеским сводом. Не треба им ни штап, ни струна, ни удица, ни мамац. Потребна им је само плава пучина – слобода! Дакле рибице из кофе намењене су и радо их примају само фоке и делфини лишени слободе – робови.

А шта смо ми у Србији почели да радимо са нашим слободним пространством? Већ увелико га предајемо странцима на газдовање. Под српским плаветним и слободним небом увелико за све српске „фоке“ и „делфине“ ничу базени. Пре тога су нам покупили прибор за пецање а ту отимачину назвали транзицијом. Сада раде на „преумљавању“ тј. на томе да заборавимо како смо раније пецали. Сад ћемо уместо „кедера“ користити „варалицу“. Тим и таквим Србима затим једино преостаје да се као фоке у базену залећу и тапшу перајима, дувају у трубу и жонглирају са лоптом како би им неки странац бацио по коју рибицу. Ти Срби не разликују више свога од туђега, српску дијаспору од окупатора. Они само кидишу на рибицу и док је добијају показују интересовање а после – јок море, никад га видео, никад чуо за њега. Али за разлику од дијаспоре која се оглођана до беле кости враћа одакле је дошла, окупатор остаје да скупо наплати сваку рибицу.

Време је да Срби схвате да jе примати новац као вид помоћи катастрофа, пут у амбис и на крају се завршава ропством. Срби који се придржавају те „примаjуће“ философиjе успевају само у неуспеху. Глупо jе да вам неко да новац само зато што ви мислите да сте оштећени или да вам припада. Даш му новац а он заврши у кладионици, дуванској индустрији. Исто као да је бачен у бунар. Све што примимо из Српске диjаспоре, а Србиjа прима две до четири милијарде евра годишње потроши се а српски дуг расте!? По неким подацима Срби на цигарете троше око милион евра дневно. И да катастрофа буде већа, одавно су Богу на истину отишли дека и бака са села. Нема више шваргли, кобасица, шунке, кромпира и лука на изволте. Остала је још само Српска дијаспора.

Једино решење за државу и српску дијаспору је да се сви Срби поштено преброје. Да утврдимо колико има заиста сиромашних а колико професионално „сиромашних“ који се налазе на јаслама Центра за социјални рад а радно су способни, паразитирају на систему вредности који би да се ником не замери и свима буде потаман – и лопужама и поштенима.

Да уз стручну подршку српске дијаспоре реализујемо радни однос 10:10 који каже да 10% оних који приону на посао за 10 година активирају окидач скоковитог друштвеног напретка. Тих десетак злих година називају се „временима радних коња“. Радиш од јутра до мрака у лошим условима и једеш као коњ – стојећи. Нема пуних привилегија, нема потпуне заштите. Та времена нико не воли али се кроз њих једноставно мора проћи. Прошли су Кинези, проћи ћемо и ми. Што пре то прихватимо лакше ћемо избећи ропство а председник нам неће подметати под нос поглавља која су нам потребна да уредимо и преуредимо државу на начин за који нам премијера као делфина дресирају протестанти.

Из тог разлога свако доброчин из Српске дијаспоре ко би да посети Србију мора научити вештину како да препозна основне четири врсте нас Срба:

1. Србе фоке – то су они са тужним крупним очима који умеју много лепо да моле и додворавају се кривећи државу, послодавце и сопствену судбину за личну несрећу све док дијаспора баца новчиће – рибице;

2. Србе делфине – то су они који лепо причају, образлажу сопствене пројекте, а да ниједан атом предложених пројеката нису успели да реализују и зато криве и опањкавају државу и све политичаре од реда док им од дијаспоре за реализацију наравно требају само новчићи – рибице;

3. Србе морске лавове – то су набеђене аристократе, презиру прост народ који редовно по њима треба преумљавати, ниподаштавају и подсмевају се свему српском што одише традицијом и баштини се у „каљавом и непросвећеном“ народу. Деле аристократске титуле и ордењесрпској дијаспори у замену за шта би друго него за у бунар бачене новчиће – рибице;

4. Србе моржеве – они све и сваког познају од времена кад су пиштољ били. Нико им никада није промакао. То никоме тобоже низашта не казују али ако их позовете за сто у хотел Москва или Хајат онда су све баријере уклоњене и информације о везама и везицама могу да се добију али не на изволте већ погађате за много новчића – за много рибица.

А нико од поменутих да постави себи питање одакле српској дијаспори „рибице“ и како Српска дијаспора уопште долази до њих?

Ма шта да се, веле, оптерећујемо тиме, док је Српске дијаспоре биће и рибица. А кад им понестане „рибица“ како рече у представи „Радован трећи“ глумац Зоран Радмиловић – “Расејаћемо вас као липа семе по свету!“… и направити нову Српску дијаспору, у томе нам нема равних, па наставља:

„Еј, Радоване, црни Радоване, сам си себи највећи кривац.
Шта ти је, фалило тамо у Завичају?
Шта те је, ко те је и кад те је натер`о да тамо све оставиш и да дођеш овамо и да своје дане остављаш као последњи бедник.
А био си човек… Сад си јадан, чемеран и упадљиво глуп“ – феноменлни и вечно жив међу нама Србима, Зоран Радмиловић.

Позоришна представа у Србији је завршена, сви на посао. Крај!

Извор: Србин.инфо

Ознаке: донације, Зоран Тасић, приручник, Срби, српска дијаспора