Прочитај ми чланак
Може се изнети претпоставка да ће Русија еволуирати ближе крајности коју сам назвао совјетизовани западнизам
РУСКИ ПУТ
Израз “руски пут” је двосмислен. У једном смислу он представља социолошки појам који означава оригиналан стваралачки допринос Русије и Руса социјалној еволуцији човечанства. Такав допринос је учињен Октобарском револуцијом 1917. године: народи Русије су открили комунистички правац социјалне револуције, различит од западноевропског и свих других, који се седамдесет година борио за доминантну улогу у еволуцији човечанства и оставио неизбрисив траг у њој. Он је постао узор за подражавање многим народима планете. Тај допринос Русије и Руса социјалној еволуцији човечанства заслужује да добије њихово име – заслужује назив “руски пут”.
ПУТ РУСИЈЕ
Руски пут у напред размотреном смислу био је у Русији прекинут антикомунистичким превратом у горбачовско-јељцинско доба. Али живот Русије и Руса се наставља. Појам “руски пут” у размотреном смислу је већ неумесан за нови постсовјетски (посткомунистички) период руске историје. Ту је умеснији скромнији израз “пут Русије” који не претендује на улогу социолошког појма. У том смислу сваки народ има свој посебан историјски пут независно од тога да ли при том даје некакав стваралачки допринос социјалној еволуцији човечанства или не.
Којим путем ће Русија кренути? У прошлом веку је песник рекао: “Умом се Русија не може схватити”. Рекао је глупост, што је песнику опростиво. Али је глупост пријала странцима и самим Русима. И ево је већ друго столеће понављају и једни и други, поготово интелектуалци и политичари. Понављају с таквим изразом лица као да се спознају некакву врхунску мудрост. Али све зависи од тога каквим умом схватати. Онаквим умом каквим се Русија не може схватити, нећеш схватити ни Чукче, а камоли Русе. Мени више импонују речи другог песника: “Давно треба, ј…ш ли му мати, да се Русија умом схвати!” Мислим да је сада у Русији дошло такво време када не би било згорег покушати да се она схвати управо умом, а не неким другим местом људског тела.
Русија је већ одабрала свој историјски пут. Тачније, уместо ње су га одабрале снаге Запада које су је разбијале и руски реформатори чијим рукама се погром остваривао и остварује. И Русија је покорно кренула тим путем. Не може се рећи да је драге воље кренула, с ентузијазмом. Ако га је и било на почетку тог новог пута, досад је већ испарио. И Русија баврља путем на који су је гурнули, ту и тамо се обрецкујући на гониче, ритајући се и псујући. Баврља, не рачунајући на други пут и тешећи се поетском бесмислицом да је наводно немогуће умом схватити. И као да та умна несхваћеност наводно сведочи о њеној прикривеној снази, сложености, узвишености, надмоћи над напасницима и гоничима.
Какав је то нови постсовјетски (посткомунистички) еволуциони пут Русије? Зашто је Русија кренула управо тим, а не неким другим путем? Шта је уствари очекује на том путу? Може ли га она променити? Да ли је способна да на том путу пружи нови оригинални допринос социјалној еволуцији човечанства, упоредив по размерама и светском одјеку с оним што с правом називамо руским путем у напред размотреном смислу, то јест с уништеним руским (совјетским) комунизмом? Имао сам више пута прилику да о тим проблемима говорим у својим публикацијама. Овде бих хтео да их дотакнем са становишта еволуције постсовјетске Русије у догледној будућности.
ЧИНИОЦИ СОЦИЈАЛНЕ ЕВОЛУЦИЈЕ
Људске заједнице, у које и Русија спада, ради краткоће називам човечињацима. Ту не употребљавам уобичајену реч “друштво” пошто су позната друштва само појединачни случајеви и одређени ступањ у социјалној еволуцији човечињака. Постојали су човечињаци које називам преддруштвима. И већ су постојала и постоје наддруштва која постају доминантан облик човечињака – настаје епоха наддруштава.
gorbacovДа би се о еволуцији човечињака убудуће могло судити на довољном нивоу образложености, потребно је проучити његову садашњост на научном нивоу, пошто је будућност у овом случају реализација потенција и тенденција садашњице. Осим тога, треба знати објективне законе социјалне еволуције човечињака. Речено се у целини и потпуности односи на прогнозирање будућности историјског пута Русије.
Стање у коме се сада Русија налази представља резултат стицаја мноштва историјских околности. Притом су пресудну улогу одиграле следеће: капитулација Совјетског Савеза у “хладном рату” са Западом, антикомунистички преврат у горбачовско-јељцинско доба, распад Совјетског Савеза и насилна западнизација по диктату снага Запада. Пребацивати мане тог стања на совјетско доба, на совјетско (комунистичко) уређење чак и на стаљинизам – значи најбезочније фалсификовати историју. Међутим, уствари, то што земља још како-тако постоји, то је само захваљујући учињеном и стеченом у совјетском периоду. Са становишта научног прилаза прогнозирању будућности Русије, одлазак даље у протеклу историју земље и позивање на разноразне појаве из прошлости човечанства само стварају препреке на путу решавања проблема који нас занимају и чак сасвим искључују могућност решавања. Нас занима историјска судбина сасвим конкретног социјалног феномена – руског човечињака у његовом реалном стању какво можемо видети данас, а не испразна расуђивања одговарајућим поводом.
Даљи реалан (а не имагинаран и пожељан) историјски пут Русије већ је одређен и одређиваће се у догледној будућности низом реално постојећих и прилично постојаних чинилаца, од којих су, по мом мишљењу, основни следећи: 1) људски материјал и материјална средства којима располаже (материја човечињака); 2) социјална организација (уређење, систем) људског материјала; 3) односи човечињака с другим човечињацима (његов положај у социјалној средини). Ти чиниоци су тесно повезани. Али у интересу њихове спознаје треба их посебно размотрити.
МАТЕРИЈА ЧОВЕЧИЊАКА РУСИЈЕ
Општепознато је у каквом стању се налази тај чинилац. На ту тему се штампају многобројне књиге и чланци, емитују редовне телевизијске емисије. Разноразне комисије и истраживачке организације објављују извештаје о фактичком стању свих аспеката живота земље. Тако да није потребно било шта додавати тим информацијама. Ограничићу се опаскама потребним за циљеве чланка.
Стање људског материјала и материјалних и интелектуалних средстава којима располаже није само лоше, оно је катастрофално у пуном смислу речи. Оно је постало свеобухватно. Земља се налази у стању непрекидног назадовања, деградације. Зашто се то десило? Понављам, цинична је идеолошка лаж сваљивати кривицу за то на совјетску (комунистичку) прошлост. То су хотимично и вештачки учинили совјетски и руски реформатори манипулисани од снага Запада. То се десило као неминовна последица антикомунистичког преврата у горбачовско-јељцинско доба. Управо у томе је и била историјска улога тог преврата смишљеног, испровоцираног и усмераваног од снага Запада.
Констатујући чињеницу разматране катастрофе, руски мислиоци по правилу притом изводе ултраоптимистичке закључке: као, Русија без обзира на све располаже дивовским интелектуалним и стваралачким потенцијалима, а и са становишта природних богатстава смо, штоно кажу “испред читаве планете”, тако да ћемо се ми (Русија) дићи, осоколити, заузети положај светске велесиле итд. Притом се прећуткују или у неодговорном трабуњању утапају проблеми: како се те потенције и богатства већ користе и шта је потребно за то да би се Русија помоћу њих заиста уздигла на висине достигнућа светске цивилизације.
СОЦИЈАЛНА ОРГАНИЗАЦИЈА ПОСТСОВЈЕТСКЕ РУСИЈЕ
Други од напред споменутих основних чинилаца социјалне еволуције постсовјетске Русије је социјална организација руског човечињака. Њу образују пословне ћелије, органи власти и управљања, органи унутрашњег реда, правна сфера, оружане снаге, економија, идеологија, култура и друге компоненте. За сваку од тих компоненти и за њихове међусобне односе у целовитој организацији важе одређени социјални закони (правила структурисања и функционисања). Поједини од њих су описани у стручној литератури. Међутим, још увек не постоји јединствена теорија која би задовољавала критеријуме логике и методологије научног прилаза социјалним објектима. Не постоји ни таква теорија реалног комунизма и савременог реалног западнизма, као ни теорија социјалне еволуције која би одразила еволуциону прекретницу у историји човечанства до које је дошло после Другог светског рата.
Ако се напред споменута правила социјалне организације ремете, онда социјална организација лоше обавља своје функције у човечињаку, што води у кризе па чак и слом човечињака. Ми у Русији смо то са страховитом снагом осетили на сопственој кожи. После сатирања совјетске (комунистичке) социјалне организације у Русији је на брзу руку склепана постсовјетска социјална организација уз кршење свих социјалних закона. Испала је социјална наказа, која је постала један од најважнијих чинилаца историјске деградације Русије. Ко зна, можда ће с временом управо та наказа бити оцењена као оригинални допринос Русије еволуцији човечанства и удостојена назива “руски пут”. Али сачувај нас Боже таквог историјског “стваралаштва”.
Пресудну улогу у формирању постсовјетске социјалне организације у Русији одиграли су следећи чиниоци. Као прво, земљи су насилно наметани елементи социјалне организације западних земаља, поготово САД, по мојој терминологији – елементи западнизма. Притом, они нису наметани у оном виду у коме постоје у реалном западном свету у наше доба, то јест не на основу објективног научног истраживања савременог стања социјалне организације западнизма, већ у оном виду у коме је западнизам представљан у западној идеологији и пропаганди. Као друго, то наметање се одигравало у условима када је совјетска социјална организација још увек у знатној мери била очувана, премда и у унакаженом виду, када је био очуван људски материјал Русије, стечено искуство, материјална и “духовна” култура стечена у совјетско доба итд. Тако да се постсовјетска социјална организација почела формирати као хибрид западнизма и комунизма, који при том нису били научно схваћени (реформатори су о реалном комунизму имали исто тако идеолошки погрешне представе).
Код такве насилне и дилетантске хибридизације били су прекршени закони међусобне усклађености различитих сфера социјалне организације, различитих компонената унутар сваке сфере и социјалне организације у целини с осталим телом човечињака. Настала је социјална структура састављена из делова различитих типова и у принципу неспојивих, који су неминовно узроковали безбројне и неотклониве конфликтне ситуације, неспособна да обезбеди прогрес руског човечињака потребан за његов историјски опстанак у условима савременог стања човечанства, али зато способан да одржи процес деградације земље.
Осим неприродног споја црта западнизма и комунизма, творци постсовјетске социјалне организације су игнорисали и чињеницу да је совјетска Русија имала виши ниво социјалне организације од западних земаља: она је била наддруштво, док су се западне земље са тог становишта налазиле на нивоу друштва. Запад је у погледу социјалне организације више од пола века заостајао за Совјетским Савезом. Он је тек после Другог светског рата кренуо путем еволуције у правцу наддруштва, и то у знатној мери под утицајем совјетског искуства.
У постсовјетском хибриду су се укрштали елементи западнистичког друштва и совјетског наддруштва о чијим социјалним закономерностима нису имали појма ни совјетски ни потом руски реформатори, који су уништили совјетски (руски) комунизам и тежили томе да Русији наметну социјалну организацију нижег еволуционог нивоа – организацију западнистичког друштва, коју су и саме западне земље почеле да превазилазе у стопу за Совјетским Савезом.
Већ сада се као чињеница може констатовати мноштво неслагања (и то конфликтних!) у постсовјетској социјалној организацији. На микронивоу је то неспојивост пословних ћелија (предузећа, установа итд.) остатака комунизма и тековина западнизма. У систему власти и управљања то је неспојивост надвласти новчаног механизма узроковане еволуцијом западнизма у наддруштво, и наддржавности узроковане тенденцијом ка совјетизацији (неспојивост финансијске олигархије и “Кремља”). Ту такође постоји неспојивост демократије нивоа западнистичког друштва (“парламента”, вишепартијског система, гласности итд.) и свевлашћа наддржавног нивоа наддруштва (“Кремља”, председничке администрације потребе и покушаја стварања ”партије власти” итд.). У менталитетној сфери то је неслагање између световне идеологије неопходне за савремени ниво науке, технологије, културе и социјалне активности, и религиозне идеологије која гура становништво у стање мрачњаштва далеке прошлости. Списак неслагања се може наставити.
СОЦИЈАЛНА СРЕДИНА РУСИЈЕ
У социјалну средину Русије (у геополитичко окружење) данас улази читаво човечанство. Али пресудну улогу за еволуцију Русије у њему игра феномен који се зове “Запад”.
У западној и прозападној руској идеологији и пропаганди се постојање Запада као јединствене социјалне заједнице игнорише, прећуткује или одриче. Признаје се само чињеница постојања САД, Енглеске, Француске, Немачке и других западних земаља и њихових савеза. Међутим, после Другог светског рата започела је грандиозна еволуциона прекретница у историји човечанства, у којој је један од најважнијих компонената постала интеграција земаља западног света у нову социјалну целину. У оквиру западног света је над западним земљама настало својеврсно друштво другог нивоа, наддруштво. Читав западни свет је постао зона његове активности. У његов састав су ушле компоненте западних земаља (људи, њихове заједнице, предузећа, установе, организације итд.) које су ступиле у најразноврсније међусобне односе. Настала је наднационална заједница која је под својом контролом сконцентрисала преко 50 процената ресурса земаља Запада и постала доминантна чињеница живота самих западних земаља. У њу су ушле десетине хиљада предузећа и десетине хиљада непрофитабилних организација. Сфера њихове активности је обухватила читаву планету.
Размотрено наддруштво је постало интеграциони чинилац за читав Запад. Пошто је иницијатива полазила од САД, пошто су се основне компоненте тог наддруштва сконцентрисале у САД, оно се с њима тако срасло да су САД за површног посматрача постале његово оличење. Али су САД, поставши његова метропола, такође постале и зона његове активности упоредо с осталим западним земљама. Тако да су изрази “САД”, ”Америка” и ”Вашингтон” постали двосмислени – почели су да означавају како САД као посебну “националну државу” тако и наддруштво поникло у западном свету.
Западно наддруштво је настајало током “хладног рата” и било њиме стимулисано. Упоредо с тим је и сам “хладни рат” с временом постајао ствар не само САД, већ управо тог наддруштва, то јест општезападна ствар. Рат Запада против Совјетског Савеза није престао са завршетком “хладног рата”. Прешао је у стадијум који називам “млаки” рат. Он задржава у себи својства “хладног рата” додајући им нове и уносећи корективе у стратегију, тактику и циљеве “хладног рата” у складу с промењеним условима.
“ХЛАДНИ РАТ”
Немогуће је навести тачан датум почетка “хладног рата” пошто је то био дуготрајан процес зачет још током Другог светског рата, који је остао неиспољен и аморфан још неко време после његовог завршетка. Тако да се може рећи како је почео ускоро после завршетка Другог светског рата. И постепено је прерастао у светски рат. Његова арена је постала читава планета. По броју људи увучених у њега или некако захваћених њиме, по размерама коришћених ресурса и по последицама он је знатно превазишао оба “врућа” светска рата. У њему су противници били, с једне стране, западни свет на челу са САД и, с друге стране, комунистички свет на челу са Совјетским Савезом. Главни објект напада западног света били су совјетски блок и Совјетски Савез. Зато је у пропаганди “хладни рат” углавном свођен на сучељавање између САД и СССР. По својим последицама на историју човечанства исход “хладног рата” немерљиво превазилази последице оба “врућа” светска рата заједно.
Циљеви, методе и однос снага у “хладном рату” нису били непроменљиви. Они су се мењали упоредо са његовим ширењем и продубљавањем. Иницијатива је полазила са Запада. Совјетски Савез није имао снаге за то, његова позиција је била одбрамбена. Али је он с временом преузео иницијативу. Превага је прелазила на његову страну. Одбрана је почела да прелази у напад. Успеси су ошамутили лидере совјетског блока. Њихове акције су премашиле могућности њихових земаља што је постало један од чинилаца преокрета током рата и коначног пораза совјетског блока.
Организатори “хладног рата” нису од самог почетка имали за циљ оно што се данас може видети у земљама бившег Совјетског Савеза и совјетског блока. Они тада нису могли ни да сањају о таквим резултатима рата. Њихов првобитни циљ је било ограничење светског утицаја совјетског комунизма, заустављање његовог ширења планетом, слабљење Совјетског Савеза. Совјетски Савез је јачао моћ, постајао све страшнији противник Запада. Претња комунизма као “светле будућности читавог човечанства” чинила се све реалнијом.
Током “хладног рата” су коришћена сва средства којима су противници располагали. Али треба разликовати потенцијално и актуелно коришћење. Атомско оружје је одиграло огромну улогу, али само потенцијално, као средство одвраћања и претње, као помоћно средство за главно оружје које је актуелно коришћено, а то су оружја идеологије, пропаганде, информисања, дезинформисања. Главна средства Запада у “хладном рату” била су средства утицаја на свест совјетских људи – дискредитовање совјетског социјалног система и совјетског начина живота, распиривање националних размирица, подршка разноразним протестима, уздизање социјалног уређења и начина живота земаља Запада, довођење совјетских људи у искушење стварним и наводним добрима Запада. То се остваривало кроз средства јавног информисања, преко агената утицаја, путем убацивања антисовјетске литературе, ширења туризма, културне размене итд.
Почетком 80-тих година постао је очигледан преокрет у току “хладног рата” у корист Запада. Западни стратези су, природно, кориговали како циљеве рата тако и средства његовог вођења. Тако је, између осталог, намера да се уништи совјетски блок у Европи допуњена одлуком да се уништи комунистичко социјално уређење у земљама совјетског блока. Што се самог Совјетског Савеза тиче, дошло је до премештања центра теже антисовјетске делатности с дисидентског покрета на “Кремљ”. Дисидентски покрет је фактички био превазиђен, али се зато отворила реална могућност довођења “Кремља” под свој утицај и даљег слабљења Совјетског Савеза одозго, напорима саме совјетске врховне власти. Не могу рећи да ли је већ тада планиран Горбачов за “совјетски престо” или не. За такав план сам сазнао тек 1984. године. Али је таква прекретница у западној стратегији већ тада зацртана. И испунила је очекивања: подсетићу читаоца да рушење Совјетског Савеза и уништење комунистичког социјалног уређења у земљама бившег Совјетског Савеза нису извели дисиденти већ представници врховне власти под руководством “Кремља”. Дисиденти су одиграли своју улогу у антикомунистичком преврату у Русији, али не толико важну колико се сматра.
Запад је у “хладном рату” постигао највећу победу у својој историји. Али његова борба против светског комунизма није престала. Завршена је тек прва етапа. Можда пресудна, али не последња. Преостала је комунистичка Кина. Ма колико да су Русија и други региони бившег Совјетског Савеза доспели у бедно стање, у њима су још били живи остаци комунизма. Још су живели остаци недокрајченог комунизма у Југославији. У сваком случају, западни стратези нису сматрали да је борба завршена. Штавише, у побеђеним земљама и у свету је била таква ситуација да је настала потреба за продужетком па чак и јачањем борбе. И могућности за то су такође појачане.
“МЛАКИ” РАТ
Није могуће навести ни тачан датум преласка “хладног рата” у ”млаки”. У западној и прозападној руској пропаганди нема ни речи о некаквом “млаком” рату нити је може бити – он се једноставно прећуткује пошто би јавно негирање на неки начин значило његово признавање. А “хладни рат” се сматра завршеним. Највише што се ту јавно признаје то су некакви његови остаци и претња обнављања.
Прелазак на “млаки” рат је био постепен и неко време прикривен, отегнут на неколико година. Почео је већ крајем “хладног рата”. А поједине његове идеје су се и раније јављале у умовима западних стратега. Али актуелно делотворан значај су стекле касније. По мом мишљењу, прва крупна операција преласка на “млаки” рат било је довођење Горбачова на “совјетски престо” (како се изразио један службеник тајних служби Запада). А догађаји из августа 1991. године су већ у пуној мери представљали операцију “млаког” рата.
Шта је то ново “млаки” рат западног наддруштва против Совјетског Савеза и потом Русије придодао циљевима и методама “хладног рата”? Продубили су се и проширили његови циљеви. Сада су циљеви рата били следећи:
1) Уништење комунистичког социјалног уређења у Русији – остваривање антикомунистичког преврата;
2) Наметање Русији социјалног уређења западног узора – западнизовање Русије;
3) Претварање Русије у територију зависну од западног наддруштва, њено искоришћавање у сопственом интересу – остваривање њене глобализације.
Показало се да методе “хладног рата” нису биле довољне за достизање тих циљева. Била су потребна додатна средства од којих су основна следећа:
1) Стварање агентуре не само утицаја на правац размишљања људи него и активне агентуре – стварање “пете колоне” Запада од грађана Русије на значајнијим положајима у систему власти, привреди, култури и другим сферама Русије;
2) Ангажовање великих маса људи за активно деловање изван контроле власти а усмеравано у интересу Запада;
3) Извођење опсежних диверзантских операција рукама грађана Русије, али диригованих од западне агентуре или манипулисаних од служби Запада;
4) Стварање жаришта “врућих” ратова унутар земље и њихово подржавање свим потребним средствима, не одустајући у случају потребе ни од војног мешања.
Нема потребе да се речено доказује позивањем на некаква тајна или објављена документа у вези с тим пошто се све то сасвим очигледно може видети у практичном деловању Запада у конкретној Русији. Уздизање Горбачова на врх власти у Совјетском Савезу, деловање горбачоваца на разарању апарата КПСС, перестројка, августовска револуција из 1991. године, артиљеријски напад на Бели дом у октобру 1993. године, рушење Совјетског Савеза, уништавање совјетске социјалне организације, пљачкашка приватизација, чеченски догађаји итд. – све су то биле епизоде “млаког” рата. И он још ни издалека није завршен.
БУДУЋИ ПУТ РУСИЈЕ
Будућност Русије је већ рођена. Основни догађаји који су је условили већ су се одиграли у горбачовско-јељцинско доба. Већ су у главним цртама формирани основни чиниоци социјалне еволуције Русије у насталој епохи. И да би се предвидела будућност Русије, треба истражити збирни ефекат тих чинилаца на нивоу научног прилаза социјалним појавама, а не на нивоу размишљања обичног света, идеолошких и пропагандних концепција и булажњења разноразних гатара.
Будућност Русије је рођена у том (и само у том!) смислу да су се разјаснили социјални оквири (описивани у терминима социологије) даљег историјског пута Русије, правац и карактер њене социјалне еволуције. А у тим оквирима, у том правцу, могуће су, наравно, различите варијанте, непредвидиве појаве, случајности, кривудања, узмицања.
Може се констатовати чињеница да у Русији не постоји реална претња рестаурације комунистичког социјалног уређења. Оно што се у средствима јавног информисања приказује као претња или чак покушаји рестаурације комунизма представља чисто пропагандне измишљотине или идеолошку интерпретацију као комунистичких појава својствених и некомунистичким социјалним системима, укључујући западнистички. Комунистичко социјално уређење у савременој Русији не може бити обновљено парламентарним путем пошто је парламент сувише слаб, а већина парламентараца представљају продукт постсовјетског система. Ма шта они говорили поводом постојећег уређења, њима лично он већ одговара. Они неће гласати за комунизам. А за револуционарни комунистички преврат нема никаквих услова. И тешко да ће се и појавити у догледној будућности. Чак и најзначајнија комунистичка партија (КПРФ) искључује тај пут. Сем тога, не треба заборављати на Запад. У случају реалне претње комунистичког преврата Запад ће подржати неминовну контрареволуцију владајућег режима, а ако затреба – одлучиће се на директну војну интервенцију. Изумире поколење које се с носталгијом сећа совјетског периода. А ново поколење које је дошло на арену активног социјалног живота после антикомунистичког преврата чак и не помишља на комунизам.
Било каквог основа су лишена и очекивања рестаурације комунистичке социјалне организације у Русији по вољи власти. Може се за неколико година исконструисати систем власти налик на совјетски. Може се за пет-десет година економија променити да нешто личи на совјетску. Али то је мало за реалан комунизам. Потребно је још и менталитетни аспект руског човечињака довести у комунистичко стање и створити комунистичку сферу способну да менталитет милиона људи одржава у том стању. А за то су потребни услови који су сада у свету незамисливи, и напори милиона људи који су на власти и који верују у идеале комунизма, и то још напори низа поколења.
ПУТИНСКИ ПЕРИОД
Нови период постсовјетске историје, започет 2000. године, највероватније ће по имену новог председника бити назван путинским. Више пута сам говорио на ту тему. Нећу се понављати. Приметићу само следеће. Историјска улога новог Председника В. В. Путина није у томе да оствари некакве корените социјалне преображаје – такви преображаји су једноставно немогући због услова насталих у Русији и свету – него у томе да осигура (легитимише) резултате горбачовско-јељцинског периода, нормализује живот Русије на том основу, учини оно што је могуће у интересу Русије, колико се може побољша положај становништва земље и уздигне статус Русије у светској заједници. Изгледа да то одговара личним намерама Председника и његовом схватању реалности. То такође одговара интересима већине грађана Русије. Остваривање те улоге није лака ствар. На том путу је неминовна оштра социјална борба, конфликти, протести, речју – рутински историјски живот Русије у изузетно сложеним условима руске и светске еволуције. На том путу су могуће варијанте које сам напред споменуо. Тешко је предвидети која ће се варијанта фактички реализовати. Али могу се навести (не предвидети, него констатовати као чињеница!) границе ван којих се не може изаћи.
ГРАНИЦЕ ПУТА РУСИЈЕ
Као и свака друга људска заједница великих размера (рецимо – човечињак), и Русија је социјални организам чије тело се на микронивоу састоји из пословних ћелија. Оне су разноврсне. Могу се класификовати по многим обележјима. Овде је за нас важно да истакнемо да се њихове варијанте налазе у границама између приватних и државних. Скоро сви теоретичари и политички мислиоци склони су закључку да се у Русији мора задржати “мешовита економија” (уопштавајући – пословна сфера у целини). Али, при том се мешовитост апстрактно схвата. Специфични услови рађања и постојања “мешовитости” у Русији се игноришу. Међутим, постоје различити типови мешовитости. Једна је ствар мешовитост у западном социјалном систему (а ње тамо има!), а друга – у комунистичком (и у њему је има!). И трећа је ствар мешовитост у постсовјетском систему у оном виду у коме стварно настаје. Ту један део мешовитости постоји и може постојати само као нешто налик на ћелије комунизма, а други – на ћелије западнизма. Неприродно је њихово спајање у једном организму. То је слично покушају укрштања ајкуле и делфина. У природи је такво нешто искључено. У социјалном животу је могуће да се насилно спајају у јединствном човечињаку. Али, може ли такав човечињак рачунати на еволуциони успех?!
Узмимо систем власти и управљања. Он се структурише у неколико димензија истовремено. На једном од њих долази до поделе власти између “парламента” и ”Кремља”. Први тежи демократији онаквог типа као у западним земљама, други – диктатури онаквог типа као што је био у комунистичким земљама. Прва тенденција је очигледно подражавање Запада и стремљење да се учврсти на рачун служења њему. Друга тенденција уопште не значи стремљење повратку на совјетску власт, она је диктирана општим социјалним законима организације власти у условима социјалне катастрофе. Али ту је, независно од субјективног правца размишљања, неминовна тенденција ка совјетизацији, неспојива с тенденцијом ка западнизацији. Аналогно томе долази до сучељавања тенденција ка централизацији власти (на федералном нивоу) и ка сепаратизму (на регионалном нивоу). И ма како се стране договарале, отклањање једних конфликата ће узроковати друге, пошто у тим пресецима настаје ситуација укрштања ајкуле и делфина. Још заоштренија ситуација настаје у трећој димензији – у борби за то какав ће облик стећи надвласт руског човечињака. И ту такође постоје две тенденције – ка политичкој власти наддржаве на челу с “Кремљом” и ка власти новчаног тоталитаризма на челу с надекономским механизмом.
Анализа свих компоненти постсовјетске социјалне организације Русије показује да збирни ефекат њихове еволуције може дати варијанту између две крајности. Које су то крајности? Није нарочито тешко да се оне установе. По законима корелације компонената социјалног организма добијамо следећу слику. Јачање парламента се одвија на уштрб “Кремља” и обрнуто. Јачање федеративног нивоа иде на уштрб регионалног и обрнуто. Јачање политичке власти иде на уштрб финансијске и обрнуто. Јачање приватног предузетништва иде на уштрб државног и обрнуто. Слично је и у погледу осталих појава организације руског човечињака. Подвлачим, не уопште, већ управо у конкретним условима постсовјетске Русије. Очигледно да садејство једне групе тенденција (приватног предузетништва, парламентаризма, регионализма, финансијског механизма итд.) доприности једној збирној крајности, а других (државног предузетништва, “Кремља”, центризма, политичке власти итд.) – другој. Прву називам совјетизовани западнизам, а другу – западнизовани совјетизам. Те крајности нису западнизам ни комунизам пошто је, како је већ речено, рестаурација комунизма искључена, али је немогуће ослободити га се толико да би се потпуно изједначило са западним земљама. То су крајности у оквиру већ постојећег постсовјетског социјалног хибрида.
Којој од размотрених крајности ће еволуција постсовјетске Русије бити ближа, зависи од њене социјалне средине, а пре свега од глобалног западног наддруштва, а такође од унутрашње способности материје совјетског човечињака за очување свог суверенитета у односу на ту средину.
РУСИЈА И ГЛОБАЛНО НАДДРУШТВО
Несумњива је тежња председника Путина да Русија постане цветајућа суверена држава, у довољној мери независна у својој активности од светског окружења, и пре свега Запада. О томе говори како његова унутрашња тако и спољнополитичка активност. Али, штоно кажу, добрим намерама је поплочан пут у пакао. Успешност деловања шефа постсовјетске Русије у знатно већој мери зависи од објективних околности него од личних намера. Видели смо да су унутар земље већ задате еволуционе границе и да су покушаји изласка ван њих унапред осуђени на пропаст. Постоје ограничења и у спољној активности која условљавању правац пута Русије.
Не треба заборављати да је Совјетски Савез капитулирао пред Западом у “хладном рату”, да је резултат капитулације био антикомунистички преврат и уништење совјетске социјалне организације, да је започео “млаки” рат и интензивна западнизација Русије, да је постсовјетско уређење настало под притиском Запада и да га Запад подржава, да су сви они грађани Русије који сада чине социјално најактивнији део становништва такви постали захваљујући променама које су се у земљи одиграле и уз благослов Запада итд. И ма шта руски властодршци предузимали у односима с Кином, Индијом и другим незападним земљама, Русија је једноставно читавим током постсовјетске историје унапред осуђена на западнизацију и интеграцију у зону доминације западног глобалног наддруштва. У Русији су већ формирани слојеви становништва који су довољно снажни да подржавају оријентацију на западнизацију. Шире се и продубљују како пословне, тако и личне везе житеља Русије са земљама Запада. Русија се фактички интензивно западнизује. А Запад је довољно јак да је примора на поступке који иду њему у прилог. Он је способан да искористи сва могућа средства принуде, укључујући и војна, док је способност Русије за отпор сада релативно мала и фактички се стално смањује. Речју, већ сада је практично немогуће преоријентисати Русију на зближавање с незападним земљама на уштрб прозападне оријентације. И тим пре је немогуће у догледној будућности, пошто је материја руског човечињака ступила у силазну епоху своје еволуције.
СИЛАЗНА ПУТАЊА ЕВОЛУЦИЈЕ
Раширено је мишљење како је у Русији наводно наступило стање својеврсног успона. Многи активни и истакнути представници политичких, пословних, културних и идеолошких кругова се понашају као да заиста долази епоха свестраног успона, оживљавања, оптимизма и надања, као да епоха депресије, утучености, песимизма и безнадежности припада прошлости. Тешко је рећи у којој сразмери је ту помешано пожељно и стварно, театрално и реално, непромишљеност и смишљена подвала. Али, чак и на нивоу просто здравог смисла мора бити очигледно да успон у једном од аспеката вишестраног процеса не значи успон у процесу у целини. Ако се узму у обзир сви најважнији аспекти живота земље и ако се фиксирају промене у довољно дугом временском периоду (током последњих петнаест година), а не само за последњих годину-две, неће остати никаква сумња у вези тога да је тенденција назадовања постојана и дуготрајна. За такву тврдњу постоје довољно озбиљни основи. Навешћу неке од њих. Назадовање се одвија по многим линијама. Ако се узме свака линија појединачно, онда се чини да се назадовање у њој може зауставити и учинити тако да пређе у успон. То се може учинити у неколико линија. Али, када се назадовање одиграва десетинама и чак стотинама линија, у земљи једноставно нема тих снага које не само да би могле да их све обухвате, него чак ни да некако успоре и ослабе збирно назадовање. Даље, у савременим условима на планети за еволуциони успон је потребно све више материјалних и интелектуалних средстава и напора. Али, управо у том погледу се у Русији одвија супротан процес. Постојеће потенције и богатства или остају неискоришћени, или се користе управо као чиниоци назадовања. На пример, Русија је најбогатија поседница природних богатстава. А како се она користе?! Русија се све више претвара у сировинску базу за Запад. А како се користе интелектуални и стваралачки ресурси Русије?! Не знам ниједан други велики народ који би се тако улизивао свему западном и био толико нетрпељив према својим генијима који би могли постати национални понос и тачке раста управо социјалног прогреса. Чак и експлозија руског национализма у последњој деценији има за последицу окретање Русије према прошлости, уместо према будућности.
Али није довољно рећи да се у Русији одиграва назадовање. Ту се дешава нешто озбиљније – силазна путања социјалне еволуције. А у том случају важи социјални закон који називам закон огледала. Његова суштина је укратко у следећем. Када се говори о одразу појава стварности у свести, обично се прибегава поређењу с одразом предмета у огледалу. Притом се игнорише то да је одраз предмета у огледалу, премда сличан њему, истовремено и изобличен, “преврнут”. На силазној путањи еволуције делују исти општи социјални закони као и на узлазној путањи, али делују управо као одраз у огледалу њиховог деловања на узлазној путањи, то јест истовремено слично али и обрнуто. Руски господари и реформатори теже да делују онако како треба деловати ради постизања успеха, али њихови напори који би могли донети успех на узлазној путањи еволуције, сада, у ситуацији еволуционог назадовања, дају супротне резултате. У ствари испада само имитација успона, успеха. На пример, акције које би по замисли морале довести до успона економије, стварају привид успона, а у суштини воде назадовању и рушењу земље. Акције у циљу јачања власти воде њеном слабљењу као органа целовитости и очувања земземље као јединствене целине. У ствари испада да што се већи успех постиже на површини еволуционог тока, тим је земља даље од стварног препорода и ближе еволуционој пропасти. Такав ефекат је неизбежан пошто је за земљу одабран погубан правац социјалне еволуције – усмерена је силазном путањом еволуционог процеса.
Напред размотрена огледалност има објашњење у томе да у процесима социјалне еволуције пресудну улогу игра свесно-вољна делатност људи. Људи поимају (одражавају у својој свести) неке појаве из прошлости и користе прошло искуство у својој делатности у садашњости оријентисаној на будућност. Пошто они поимају прошлу узлазну путању еволуције, а делују на силазној путањи, и против њихове воље њихова делатност није тачна већ преокренута копија прошлости. Не чуди што, чинећи наизглед исто оно што су успешно чинили претходници, копиранти добијају супротне резултате.
Имајући у виду речено, може се изнети претпоставка да ће Русија еволуирати ближе оној из горе размотрених крајности коју сам назвао совјетизовани западнизам. На том путу Русија тешко да може рачунати на улогу упоредиву с оном коју је играла у свету и историји човечанства у совјетско доба. И тим пре не може рачунати на допринос социјалној еволуцији човечанства упоредив по размерама и утицају на социјални прогрес са совјетским (руским) комунизмом.
Новембар 2000. године
Из књиге Александра Зиновјева (1922-2006) Слом руског комунизма, Београд 2003. године
Превела Сава Росић
(Стандард.рс)
