Прочитај ми чланак
Кључни догађаји често нису видљиви обичним људима, занетим њиховим свакодневним животима. Неки, у октобру 1917-те, уроњени у личне проблеме, нису приметили да су бољшевици преузели власт. Неки у данима августа 1991-ве нису видели колапс земље, маскиран у „државни удар“. Тако је и данас, на наше очи, Русија променила формулу своје спољне политике.
Нова политика Русије је почела са Украјином
После подмукле ликвидације СССР-а као геополитичког играча, од стране Горбачова и његових саучесника, Русија дуго времена није имала своју спољну политику. Светао пример је министар иностраних послова Козирјев. Он је пристајао на све, увек је говорио „да“ на било које дејство САД и Запада.
Строго говорећи, спољна политика савремене Русије се појавила са Путином. До тада, највеће достигнуће су били само „гестови“: марш руских падобранаца на Приштину (хвала Јунусу-бек Јевкурову – садашњем председнику Ингушетије) или окретање авиона премијера Примакова изнад Атлантика (као одговор на почетак бомбардовања Југославије).
Русија је почела да брани сопствене, а не америчке или европске интересе 2000-те године. За почетак, заводећи ред и ликвидирајући терористичке банде на Кавказу, а затим не подржавајући агресију САД на Ирак.
У 2013-тој примећујемо читав низ спољнополитичких успеха Русије: Сноуден, Сирија, Украјина. Ове успехе не оспоравају чак ни они који су раније носили „беле ленте“, а данас не желе да буду подсмешљиви, одричући очигледне ствари.
Приступ тајним подацима Пентагона, ЦИА-е и Стејт Департмента, ширење утицаја на Блиском Истоку (додатни уговори за набавку оружја у арапским земљама, уговори за производњу нафте и гаса). Русија је добила нове уговоре за авио и бродоградњу у Украјини, уговоре за атомску енергију (Росатом енергично гради нуклеарне електране по целом свету и не спречава помоћ украјинских предузећа), плус елиминација НАТО база у Украјини, плус повратак „Искандера“ на борбене линије право на границе Европске Уније.
Европски и амерички „партнери“ су као утеху добили „евромајдан“ на издисају и попуст на авионске карте за лидере европских земаља, који нису у могућности да директно прогласе бојкот Олимпијаде у Сочију, просто „не путују“ тамо, изражавајући свој протест против вештог деловања Путинове дипломатије.
Међутим, 2013-та није била само година значајних успеха наше дипломатије, већ и радикалних промена суштине руске спољне политике. Прешло се из одбране у напад. Наравно, подразумевају се и одбрана и напад дипломатског карактера.
Раније су сва дејства Русије у тој области била одбрамбена. Узмимо за пример Сирију. Чињеница да Русија није дозволила Америци да уништи сиријску државу сада је очигледна свима. Како је то урађено? На разне начине – снабдевањем оружјем, дипломатском подршком, друге врсте „специјалне помоћи“.
Али, то је увек била реакција на потезе наших „партнера“. Они почну да финансирају и наоружавају „мирне демонстранте“ – ми помажемо Асаду. Они спремају инвазију – у Сирију долазе руски ратни бродови и стају између бродова НАТО-а и сиријске обале. Ако наши „партнери“ почну да гађају Сирију – ПВО са руских бродова ће оборити ракете „као претњу“ безбедности јединица наше војне флоте.
Маринци су се стационирали у Тартусу – ако тамо почну немири и западни специјалци слете у облику „мирних демонстраната“ на обалу, наша морнарица ће једноставно морати да предузме мере обезбеђења руске флоте и поврати ред око базе. Мере су различите, али је то увек реакција на дејство противника, потез као одговор на потез другог шахисте. Тако је било и са Сноуденом – Русија му је као одговор на његов „долазак“, при чему је добио неке гаранције, дала неограничене могућности. Нисмо ми њега врбовали и извели – он нам се сам понудио.
Запад је навикао да се спољна политика Русије састоји од претњи одмаздом, које никада не постају стварност, јер сам Запад одустаје од својих сопствених корака. А ево у ситуацији у Украјини све се преко ноћи изменило.
Русија је први пут прешла у напад. Уместо акције блокирања корака ЕУ и САД-а због „угрожавања“ суверенитета наших суседа, Кремљ је први пут отишао даље од демонстрације претњи. Он је покренуо оно, чиме је раније само претио.
То је за Вашингтон и Брисел било потпуно изненађење. Путин је успео да убеди Јануковича да не потписује „лављи уговор“, а бескомпромисност Европљана се може објаснити њиховом неверицом да ће Русија то заиста урадити. Изненађење „партнера“ се променило у хистерију и претње. Безобзирније понашање страних дипломата у свету није виђено, можда од 1918-те године, када је бољшевик Радек (члан делегације на преговорима у Бресту) на Брестском перону делио немачким војницима и официрима анти-војне пропагандне летке.
У 2013-тој години западне дипломате:
– Украјини прете грађанским ратом
– Говоре о нелегитимности председника Јануковича
– Организују шаторе на Евромајдану
– Хране демонстранте и заједно са њима иду на забрањене демонстрације
– Врше притисак на украјинске олигархе
Запад је чак у пуној мери покушао да имплементира не „наранџасту“, већ „дипломатску револуцију“. Скоро отворено.
Као одговор Русија је поново победила „партнере“. Поново је отишла даље, постижући напредак, који САД и Европа нису очекивали. За време посете Јануковича Русији потписани су уговори, о којима се тражи више детаља. Зашто? Зато што су они постали предмет спекулација и покушаја да се победа прикаже као пораз.
Цена гаса за Украјину је значајно смањена
Ко је изгубио у том случају? Газпром? Да, та компанија, која је 51% у власништву државе, изгубила је део својих прихода. Хајде да се запитамо: шта би требало да буде циљ државне компаније ове величине? Да заради новац за 49% приватних инвеститора? Не. Следити интерес Русије. Новац је ту од секундарног значаја и јавља се као средство, а не циљ. Који су интереси Русије? Врло једноставни: спречити прелазак контроле над територијом Украјине (економски, политички, војно) у руке ЕУ и НАТО-а. За посебно бескомпромисне либерале понављамо: главна ствар је – ВРЕМЕ ТРАЈАЊА ЛЕТА РАКЕТА. Ако се поставе близу Харкова, може бити сувише касно. Питање: колико се може смањити цена гаса да се не умањи безбедност Русије? Одговор: такве концепције се не мере новцем. Када би новац био битан, САД, при свом стању дуга и буџетског дефицита, никада не би издвајали милијарде долара за „заштиту људских права“ по целом свету. Али издвајају. Јер им то помаже да одрже и ојачају утицај у стратешки важним регионима, сачувају монопол долара и на крају добију много више него што је уложено.
Дакле, мерити геополитику новцем је потпуна бесмислица. Чак и овде либерали очигледно лажу, проливајући крокодилске сузе због „потрошеног новца“, не саопштавајући о томе шта је Русија добила.
А ево шта је добила: украјинска бродоградилишта ће добијати наше наруџбе, војна индустрија Украјине почиње да ради за нашу армију. (Као референца: након разарања СССР-а, на територији Украјине је остало око 500 војних предузећа. Али за 20 година „независности“ (тачније уситњавања!) армија Украјине није добила никакво ново оружје, сем неколико десетина тенкова).
Још нешто из сфере финансија. Рубља у Украјини постаје валута „прве класе“, као долар и евро. (Напомена: НБУ – Национална Банка Украјине, тј. Централна банка). „НБУ ће рубљу учинити конвертибилном“. „НБУ укључује рубљу у прву групу класификатора страних валута, што ће омогућити нашој банци да увећа златне резерве. Ово се дешава захваљујући размени са Централном банком Русије. Пре неколико година су Украјинци обећали да ће Русима плаћати гас у рубљама. Али тада то није било профитабилно за НАК.
До сада је у првој групи код нас третирано 11 валута, које су се користиле за плаћање у спољнотрговинском промету. Појава руске валуте у групи конвертибилних валута треба да упрости прилив руских инвестиција у Украјину.“
Русија ће купити државне обвезнице Украјине за 15 милијарди долара
Поводом ове тачке посебно су огорчени либерали. Толико дечијих вртића је могло бити изграђено! Занимљиво је да ситуација када су СВЕ златне резерве Централне Банке Русије уложене у дужничке хартије од вредности САД и њихових савезника, либералима није сметала. И таква ситуација је била УВЕК. То је била форма плаћања данка од стране Русије, а у корист Запада. Те дугове нам нико никада неће вратити.
Осим тога, у дужничким хартијама од вредности западних земаља налазе се и средства Фонда резерви. Никада нисам чуо да то либерали сматрају ненормалним.
Поред тога, у истим дужничким хартијама од вредности – државним обвезницама „развијених демократија“ налазе се средства Фонда Националног Благостања. Да ли сте икада читали љутите чланке либерала о томе да је то погрешно и противзаконито?
У међувремену, средства ФНБ се стављају у дужничке обвезнице тих истих западних држава: „…средства Фонда Националног Благостања могу бити уложена као дужничке обвезнице у виду хартија од вредности страних држава, агенција страних влада и централних банака следећих држава: Аустрије, Белгије, Велике Британије, Немачке, Данске, Шпаније, Канаде, Луксембурга, Холандије, Финске, Француске, Шведске.“
Као што можете видети, Украјина није наведена у том списку. Да би купила украјинске обвезнице, влада ће издати посебну уредбу, мењајући закон. Дакле, ствар је у томе да Путин узима новац за куповину украјинских обвезница од новца који Русија има да купи обвезнице САД и Европе. Фактички, купује украјинске дугове уместо америчких. На рачун „наших западних партнера“ ми купујемо политику Украјине.
Али, то још није све.
Путин не би био Путин, да није предвидео неколико важних ствари:
1. Цена гаса за Украјину је одређена споразумом у уговору. Договорена висина цене се не мења, а допунски споразум важи само три месеца. Ако се промени политика Украјине – може да се врати претходна цена. Сада ће руководство Украјине свака три месеца летети у Москву – „извештавати“ и закључивати нови додатни споразум.
2. 15 милијарди на дужничке хартије од вредности Украјине неће бити исплаћено одмах, већ постепено. Ако се промени политика Украјине – Русија може и да не купи хартије од вредности. До тада ће купити само 3 милијарде.
3. Споразум са Русијом Јануковича чини стабилнијим: ако се промени председник Украјине – то ће бити „наранџасти удар“, Русија може да подигне цену гаса и да не купи јавни дуг Украјине. Додајући „нужност“ Јануковича у очима украјинског бизниса, Русија га чини више зависним од себе. Он може да остане на власти и буде поново изабран за нови мандат, само ослањајући се на Русију.
4. Главни заговорници „европских интеграција“ су украјински олигарси. За њихову производњу је најнижа цена гаса – важан аргумент. Уосталом, Запад не нуди ништа.
И последња ствар коју желим да кажем: економски споразуми са Украјином носе са собом и политичку компоненту. И то је нормално – инвестирајући новац, Русија мора да заштити своје инвестиције. Дакле, ми не желимо да видимо Украјину, где ће се решења доносити у Бриселу, а на која ми не можемо да утичемо.
Сличан однос према Русији су имали људи из ММФ-а. Нама су, заправо, либерали увек говорили да су политички мотивисани кредити од ММФ-а за нашу земљу – нешто правилно и добро. Лидери те организације су дужни да заштите своје инвестиције!
Ево и Русија штити. И мења своју политику у активнију и агресивнију.
Аутор: Николај Стариков
Преводилац: Наталија Кљајић
Извор: http://nstarikov.ru/blog/35373
