У протеклих годину и по дана Русија је војно интервенисала у две државе – Украјини и Сирији – у којима су револуција и екстремна политичка поларизација угрозиле владе проруских лидера. Овде се сличности углавном и завршавају, изузев још једне ствари: и у Сирији, и у Украјини налазе се руске поморске базе – у Тартусу, односно Севастопољу.

Луке, а нарочито оне у топлим морима, одавно играју важну улогу у руској међународној политици. Руске луке окренуте ка Европи, попут Архангелска и Санкт Петербурга, у прошлости су део године биле блокиране ледом пре него што је у 20. веку измишљен ледоломац (руска лука Мурманск је без леда, али је саграђена 1915, а лука Владивосток је у Тихом океану). Осим тога, ниједна од ових лука, иако су отворене за трговину, не обезбеђује једноставан приступ прометном Средоземном мору.

Отуда економски и војни интерес Русије да се шири према топлијим водама. Почевши од времена непосредно пре доласка на власт Петра Великог крајем 17. века, Русија је водила низ ратова са Отоманским царством у настојању да успостави луку у топлим морима. До 1812. Русија је успоставила контролу над целом северном обалом Црног мора.

Упркос лукама у Црном мору, које су биле у функцији током целе године, приступ Средоземном мору и даље је зависио од хирова оних који су контролисали Дарданеле и Босфор. У Првом светском рату, Русија је склопила тајни споразум (који никада није спроведен у дело) с Британијом и Француском да ће јој, уколико савезничке снаге победе, бити омогућена контрола над Истанбулом и мореузима у Турској.

Иако је Русија у совјетској ери имала приступ поморским базама широм Средоземног мора, после слома СССР-а га је изгубила – са изузетком руске базе у Тартусу (западна обала Сирије), где су руски бродови стационирани од 1971.

У то време, Совјетски Савез је био главни испоручилац оружја у Сирију и користио је луку као одредиште за испоруке. Русија је задржала приступ Тартусу и после распада СССР-а, делом у оквиру споразума којим су отписани сиријски дугови Совјетском Савезу. Руска поморска база није нарочито импресивна – будући да недостају велики центар за оправку бродова и командно-оперативни центар, али може да прими све бродове руске морнарице, изузев носача авиона “Адмирал Кузњецов”, и омогућава истовар оружја и особља.

Град и поморску базу Севастопољ, на полуострву Крим, основало је Руско царство 1783. године и град је остао у саставу Русије све до преласка под контролу Украјинске Совјетске Социјалистичке Републике 1978. Шест година после распада Совјетског Савеза, Русија је одустала од територијалних претензија на град у замену за 20-годишњи закуп поморске базе у топлом мору. Реч је о војној инвестицији значајне стратешке и симболичне вредности. У бази су стациониране руска Црноморска флота и руска Медитеранска флота (Медитерранеан Таск Форце), при чему је последња формирана 2013. Оне служе Русији да демонстрира моћ у региону Црног мора и Средоземља.

До прошле године, овде је било стационирано 15.000 припадника морнарице; током руско-грузијског рата 2008. године, одавде су организоване блокаде и напади амфибијских пловила.

– Мада би до руске инвазије на Крим у пролеће 2014, после свргавања проруски настројеног украјинског председника Јануковича, можда ионако дошло, “постојање базе (код Севастопоља) учинило је предузимање акције још хитнијом”- оцењује Џефри Манков, руски стручњак из Центра за стратешке и међународне студије. Он је, такође, истакао да је Русија одлучила да оде толико далеко да анектира Крим, и тиме обезбеди контролу над Севестопољом, али да није имала исти приступ у Абхазији или Јужној Осетији – две отпадничке грузијске рупублике, које су у савезу с Русијом, али у којима нема руских поморских база.

Руска база у Сирији

База у Тартусу је можда мање вредна од свог пандана у Севастопољу, али има значајан положај. Као једина руска поморска база с друге стране Босфора – који се налази под контролом Турске, чланице НАТО – Тартус доприноси успостављању руског присуства у Средоземном мору.

– Њихова константна заинтересованост за Сирију и Асада је великим делом повезана с базом у Тартусу – објашњава Манков.

“Мислим да Русија има шире геополитичко гледиште на свет када је реч о источном Средоземљу као важној области и да жели да буде сигурна да ће тамо обезбедити своје интересе.”

Према мишљењу генерала Филипа Бридлава, једног од водећих команданата НАТО, Тартус је можда део руског настојања да изнад Сирије успостави зону забрањеног приступа (Анти-аццес/Ареа дениал или А2/АД), како би спречила офанзиву НАТО снага против Русије и њених савезника у тој области.

Вицеадмирал Виктор Чирков, главнокомандујући руске морнарице, каже да је “ова база од суштинског значаја за нас”.

Поморска стратегија због ширења НАТО пакта

И Севастопољ и Тартус играју одређену улогу у надокнађивању руских географских недостатака.

– Русија је одувек била суочена с проблемом ограниченог приступа мору, због свог географског положаја, и у таквој мери да жели да буде активни играч у Средоземном мору… Она мора имати способност да делује изван сопственог приобаља – објашњава Манков.

Та амбиција је укорењена у руској поморској стратегији, детаљно описаној у Поморској доктрини Руске Федерације 2020.

– Ова стратегија ставља акценат на Атлантски океан због “ширења НАТО, потребе интеграције Крима и поморске базе Севастопољ у руску економију и поновног успостављања трајног руског поморског присуства у Средоземном мору – каже руски заменик премијера Дмитриј Рогозин.

Све ово не значи да је поморска стратегија примарни мотив који стоји иза руске интервенције ради подршке проруским сепаратистима у Украјини и Асаду у Сирији.

Манков тврди да би руска политика у Сирији могла бити мешавина личних и политичких мотива: “Ако Путин сматра да је Асад његов човек и да има личну обавезу према њему, онда би то могло да буде изнад и изван онога што професионалне дипломате и аналитичари стратегија мисле да се тамо догађа.”

Али чак и ако Русија не мобилише војску искључиво да би обезбедила поморске базе, Кремљ је јасно показао да обнављање снажног војног присуства на отвореном мору сматра приоритетом.

Извор: Блиц