Податак да више од 300.000 људи у нашој земљи има неки психички поремећај јасно показује да Срби, услед хроничне фрустрације и страха као начина живота, све чешће постају темпиране бомбе, које би могле да „експлодирају“ у сваком тренутку.
Резултати међународне студије, у којој је учествовало више од 5.000 испитаника из целе Европе, од тога 640 из Србије, показују да у нашој земљи 24 одсто становништва пати од психичких поремећаја везаних за страх, паничан страх има сваки десети становник, а после НАТО бомбардовања чак 18 одсто особа има симптоме посттрауматског стресног поремећаја.
Подаци Института за јавно здравље Србије показују да су ментални поремећаји од 1999. године порасли за 13 одсто и тај тренд се наставља. Поред стресних поремећаја, константно су у порасту депресија, агресија, насиље и суицид, као и рекордна употреба лекова за смирење.
Стручњаци упозоравају да је стање нације било боље и деведесетих година прошлог века него што је то данас случај. Срби су тада били у заблуди да је потребно само да смене Милошевића и да ће све кренути на боље. Постојао је оптимизам, али када су „промене“ дошле завладала је општа апатија, која је потпуно заменила веру у боље сутра..
Ако смо по висини месечне зараде на самом европском дну, а међу водећим када су у питању оболели од карцинома, броју избеглица и конзумирању цигарета и алкохола, није ни чудо што стручњаци упозоравају да је психичко стање нације алармантно.
У земљи где је степен незапослености престао да се мери, имате армију исфрустрираних и безвољних људи. Фрустрација се акумулира, потискује и временом ствара јак степен агресивности. Зато је међу средњом генерацијом све више у порасту насиље у породици. То су до јуче били нормални породични људи, који су постали технолошки вишкови, без шансе да се преквалификују. С друге стране, код младих је, у одсуству перспективе и система вредности, агресивност постала норма понашања.
Некада смо се чудили америчким вестима или филмовима где човек после отказа малтретира породицу или узме пушку и побије пролазнике. Нажалост, то је сада постала и наша стварност. Људи живе са стрепњом и тремом пред оним што их чека. То је глобални феномен, који код нас још није дошао до пуног изражаја, јер смо деведесетих година очврснули и макар делимично се „вакцинисали“ против капиталистичког стреса.
Седативи су већ годинама најпродаванији лекови код нас. Једноставно, стрес је у Србији постао начин живота.
ЂОКОВИЋ КАО ТЕРАПЕУТ
Планетарни успеси спортиста били су одлично средство које је лечило фрустрираност нације због разних пораза у претходних двадесет година. Моменат када Новак Ђоковић уз нашу тробојку подиже пехар буди осећај који нам највише недостаје – укус победе.
Нажалост, већина девојака и младића Србију и даље види као мочвару, земљу из које треба побећи. А нису више „мрачне деведесете“, које су дуго биле изговор.
Сваке године у Србији се убије неколико десетина тинејџера, а процењује се да чак 150 пута више њих има самоубилачке тенденције. По броју самоубистава налазимо се на 13. месту у свету. Најугроженији део земље по овом питању је Војводина.
А. Димитријевић