Прочитај ми чланак
(Владимир Кирјајев)
Нова војна доктрина Руске Федерације представља документ који показује како наше вођство схвата претње нове генерације. Рат савременог типа квалитативно се разликује од ратова који су нам познати кроз историју, укључујући и хладни рат између САД и СССР. Променио се светски поредак и, захваљујући научно-техничком напретку, појавиле су се нове могућности, пре свега у области координисања различитих облика војног и невојног деловања на противника.
Економски рат против Русије сада представља прилично традиционалан начин ратовања. У нашем случају то је обарање цене нафте и контролисана девалвација рубље.
Модерни рат нема јасно одређене границе између стања мира и стања ратних дејстава. Тачније, ратна дејства су непрекидна, почев од утицаја на економију противника и свест његових грађана, преко управљања конфликтом разнличитог интензитета на његовој територији. Рат савременог типа је инструмент спољне политике, пре свега за земље које чине језгро новог светског поретка – САД и њене савезнике у НАТО, који сада практично воде нови рат за колнонијалну поделу света и, према речима председника САД Барака Обаме, непријатељ број један Новог светског поретка је Русија. Вероватно Русија није само непријатељ број један, она представља главни циљ зато што су непријатељи два и три (Исламска држава и вирус еболе) у значајној мери створени деловањем САД.
Технологија модерног ратовања заснована је на примени нових физичких принципа (који су по својој рушилачкој моћи слични нуклеарним) и роботике, као и на коришћењу средстава за обавештавање (укључујући и космичка) и деловања традиционалних и нетрадиционалних средстава наоружања.
ПРОТЕСТИ, ЕКСТРЕМИСТИ, МЕДИЈИ
Као нови аспект доктрине појављује се признање тога да се у рату користе протести, сепаратистички и екстремистички покрети у сврху деловања на противника, заједно са уобичајеним методама вођења рата. Видимо на примеру Либије, Сирије и Украјине, да методе „обојених револуција“ глатко прерастају у оружане операције уз помоћ специјалних снага. Те методе САД су спремне, према њиховим службеним изјавама, да примени против Русије. Јасно је да је економски рат против Русије у датом случају довољно традиционалан метод вођења рата. Код нас се то види у обарању цена нафте и контролисаној девалвацији рубље.
Важан аспект нове војне доктрине је признање да се борбена дејства воде не само уз учешће званичних армија земаља које су у конфликту него и уз учешће приватних војних компанија и разних милитаристичких покрета као што су Исламска држава, Џабат-ан-Нусра, Десни сектор, а оно што им је заједничко је да су координисани из јединственог центра.
Други важан аспект савременог ратовања који је нашао место у војној доктрини Руске Федерације је коришћење средстава информисања у глобалним размерама. На тај начин оно што ми видимо, а посматрачима са стране и жртвама агресије не изгледа тако, јесте ланац изолованих догађаја који се претвара у мрежу војних операција. Да би тај систем функционисао као целина, потребан је висок ниво контроле, а то је могуће само уз употребу модерне технологије планирања и управљања, убрајајући ту и рад аутоматизованих система.
О средствима јавног информисања потребно је дати посебно мишљење. Закон о страним агентима и допуне закона О непрофитним организацијама, донесене 13. јула 2012. године у Државној Думи (Ф3Н 121-ФЗ од 20. јула 2012), створили су тешкоће за финансирање медија и невладиних организација на територији РФ из других земаља које су, по правилу, биле задужене за спровођење информационих и јавних кампања. Списак земаља које су поставиле задaтке и организацију испред својих руских „партнера“ прилично је велики. То су земље НАТО пакта, Јапан и земље Персијског залива. Наравно, не би било праведно рећи да међу тим земљама није било оних које су испуњавале своје хуманитарне и културне циљеве. Међутим, у условима кад су информационе кампање постале део вођења модерног рата, Закон о страним агентима просто је неопходан ради очувања суверенитета земље.
Рат данас, како видимо на примеру Либије, Сирије и Украјине почиње, као по правилу, на рачун грађанских протеста или религиозних сукоба „између самих земаља које су жртве агресије“, а тек после тога долази до мешања страних оружаних снага, обично као врста војне помоћи једној од сукобљених страна. Притом, то често нису званичне оружане групе, него приватне војне компаније или добровољне формације.
Ова претња била је умањена донетим амандманом О страним агентима 2012. године. Међутим, време иде даље, па је потреба за провођењем операција на територији Русије натерала наручиоце да прибегну другим сложенијим начинима финансирања.
УБАЦИВАЊЕ НОВЦА СА ЗАПАДА
Није тајна да у сваком региону Русије постоје компаније чији су пословни интереси везани за земље НАТО или њихове савезнике. Приликом уговарања посла са таквом компанијом, њеним власницима се предлаже већи део добити, односно уговор се закључује у њену корист. Један од услова за потписивање таквог уговора је давање „спонзорске“ помоћи невладиним организацијама и медијским кућама на које укажу страни партнери. Под тим условима проток новца не да се није смањивао него се временом и повећавао. Невладине организације су на тај начин биле финансиране, а извор финансирања био је чисто унутрашњи.
За протекле две године западни спонзори променили су избор „партнера“. На Болотни трг излазили су људи неолибералних и ултралевих погледа, боље речено, урбана буржоазија и стваралачка интелигенција, која је склона мирним протестима и као таква није била баш одговарајуће решење за стварање подлоге за грађанске немире. Већ после догађаја у Сирији и Украјини почело се рачунати на националисте и радикалне муслимане, зато што су они способни да изведу прелазак у насилне конфликте и потенцијални грађански рат. У криминалним круговима Русије почела је кружити информација да је неопходно подржати протесте јер је то начин да се дође до великог новца и власти – по узору на Украјину.
Ствар се додатно компликује јер постоји прећутна подршка регионалних елита које имају пословни и политички интерес у земљама НАТО а део су неолибеларног лобија савремене Русије. Мрежа ових бизнисмена и регионалних лидера, који владају регионалним медијима, почиње да припрема терен за суочавање са централном владом.
Све се ради тихо и са могућношћу „играња потеза уназад“ у случају стабилне позиције руководећих кругова Русије, који су спремни да и даље штите независност земље од спољних претњи. У случају да протести у Москви добију озбиљан карактер, руско друштво ће бити изненађено чињеницом да знатан број региона који су незадовољни својим „националним и религиозним правима“ одједном исказују потребу за „демократским променама“. И овде важну улогу у очувању снажне руске унутрашње и спољне политике – стабилности политичког система – игра жилавост и спремност вођства да сачува контролу над ситуацијом.
Враћајући се на тему овог чланка, може се закључити да војна доктрина РФ говори о спремности вођства за вођење ратних операција по новим правилима, укључујући тоталну мобилизацију земље, економију, њен политички и културни живот. Међутим – мора се признати – та спремност изазива озбиљне сумње. Ако се код нас дешава процес наоружавања армије, спремност органа управљања да пређу на мобилизацијски начин управљања изазива озбиљну скепсу. Криза управљања, формализам бирократије, функционери са неолибералним погледима на кључним позицијама – све то представља озбиљан ризик за систем. Наведени функционери не само да нису спремни на агресију која долази са Запада, они имају симпатије према њему, осећају се као његови неми представници у непријатељској земљи.
Нова доктрина војне безбедности РФ назива ствари правим именом – потребно је да се и на нивоу управљања донесу решења која неће бити у супротности са њеним актуелним садржајем.
Аутор је политиколог и филозоф
Превео ПЕТАР МИНИЋ
