Ивица Глишић је архитекта из Житковице, један од оснивача Влашког националног савета, председник фондације Европски форум за културу и историју филијала Србија, организатор више манифестација које имају за циљ промоцију румунске културе.

Шта Вас је мотивисало да се активирате око питања Румуна из Тимочке Крајине и промоције румунске културе?

Одрастао сам у породици где се неговала румунска, односно влашка култура. То је предивна култура пуна толеранције која промовисе љубав према природи и окружењу. Поласком у приправни разред, први пут сам дошао у сусрет са новом културом-културом српскога народа која је исто тако лепа као и култура којој припадам. Тај приправни разред био је намењен румунској (влашкој) деци са циљем учења српско-хрватског језика, како би она савладала наставу која се искључиво држала на службеном језику.

Током основношколског, а касније и средњешколског школовања, о заједници којој припадам није се могло наћи ни две реченице у уџбеницима. Више информација било је о Индијанцима и неким афричким племенима него о румунској заједници, иако је та заједница као део српског друштва учествовала у свим могућим државним творевинама од кнежевине Србије, Југославије, па до данашње Републике Србије.

Румунска (влашка) заједница заједно са већинским српским народом дала је велики допринос у људским и материјалним ресурсима током стварања државних зајеница. Своју лојалност,пријатељство и братсво према српском народу показала је на бојним пољима, од Легета, албанске голготе, сремског фронта, па до последњих ратова.

Култура заједнице којој припадам, нажалост остала је у запећку, на маргини култура народа бивше Југославије, иако је заједно са српским народом ослобађала те исте народе од мађарске и немачке културне доминације. Због тога сматрам да је заслужила бољи третман унутар тих држава. Да ли због агресивне асимилаторске политике или неспособности интелектуалаца тог времена из влашке (румунске) заједнице, да се изборе за колективна права, она је сада доведена на ниво ’’фосилних фрагмената’’.

Ово је последњи тренутак да као појединци, унутар заједнице, покушамо да очувамо и унапредимо остатке порушене културеж румунске (влашке) заједнице, нарочито јужно од Дунава, на простору између Дунава, Мораве и Тимока.

Унапређивање и промоција румунске (влашке) културе имају за циљ обогаћивање културног садржаја српског друштва као једне велике целине Републике Србије.

У ком степену су Румуни у Србији информисани о свом језику, култури и историји и у којој мери се ради на развијању румунског индетитета у Србији?

У Србији постоје три романофонске (влашке) заједнице. Оне се могу делити на основу степена информисаности о сопственој култури заједнице и то на: румунску заједницу у Војводини, румунску(влашку) заједницу у Источној Србији и Арумуне познатије као Цинцаре. Румунска заједница у Војводини је право на образовање, медије и богослужење на матерњем језику стекла још за време Аустроугарске, те сем техничких проблема око одабира органа управљања школа и функција унутар институција које имају циљ да воде румунску заједницу немају. Нажалост, институције које су унутар државе биле основане управо да би задовољиле права румунске заједнице нису имале радни мандат јужно од Дунава, тачније у североисточној Србији где се и налази највећи део румунске (влашке) заједнице у Србији. Национална свест Румуна, свест о сопственом језику, култури и историји у источној Србији је на веома ниском нивоу. Разлог архаичне националне свести је управо образовани систем који није био адекватно усклађен са потребама влашке (румунске) заједнице. Те сада имате примере где се баке и унуци не разумеју, јер старије жене не говоре српски језик, а унуци не говоре румунски (влашки). Велики део румунске заједнице у североисточној Србији је своју културну самобитност свео на влашко коло, занемарајући историју и језик сопственог народа. Овој групи румунске заједнице, без озбиљне интервенције државе у смислу обезбеђивања школовања на матерњем румунском језику,б богослужења на матерњем језику, промовисања традиције и обичаја, прети потпуна асимилација, али не у српско друштвено ткиво,већ у немачки, аустријски , италијански културни простор. Влашка (румунска) заједница у Источној Србији има могућност учења факултативно предмет: Румунски језик са елементима националне културе. Нажалост стереотипи и духови прошлости још увек имају велики утицај на друштвене процесе унутар румунске заједнице. Велики су притисци на родитеље румунске (влашке) националности,од локалних моћника и шерифа да се деца не анкетирају да желе да уче румунски језик у школама, иако је држава законима регулисала потребе румунске заједнице. Радује нас информација да и поред притисака родитељи уписују своју децу на румунски језик.

Трећа романофонска заједница у Србији која је скоро уништена је арумунска или цинцарска заједница која као заједница у потпуности асимилована.

Како доживљавате проблеме, неистине и манипулације које свакодневно видите и чујете да се догађају Вашем народу у Србији?

Манипулације су саставни део процеса који има за циљ да се неко преведе жедан преко воде. Дрзаве моћних народа користе слабост малих држава како би искористила ресурсе слабијих за сопствене потребе.Такав процес се дешава и са румунском заједницом, али не треба да заборавимо да основа културе румунске заједнице је латинска култура. Власи (Румуни) као део ширег латинитета су опстали као културна целина управо због њихове природне способности прилагођавања. Тако да сам у потпуности сигуран да ће латинофонски културни елемент опстати у Србији и да ће уједно помоћи српском друштву у његовом даљем развоју, нарочито у будућим изазовима глобализације и процесу анационализације, који је евидентан.

Да ли сматрате да би требало да постоји чвршћа сарадња између Србије и Румуније у политичком, административном, економском и културном смислу?

Србија и Румунија су морају да сарађују. Разлог је у томе што су први суседи, имају заједничке интересе у безбедносном смислу, тржисни простори обе државе су интересантни за улагање и пласирање производа. Наравно и један од најбитнијих фактора сарадње је српска национална мањина у Румунији и румунска (влашка) национална мањина у Србији. Сарадња треба да се унапреди по принципу репроцитета, а ми као румунска (влашка) заједница заједно са српском заједницом у Румунији треба ту сарадњу да потпоримо идејама и иницијативама.

Према нашим информацијама, тренутно сте у организацији фестивала румунске поезије који треба да се одржи ово лето, можете ли нам рећи нешто више о томе и по чему ће тај фестивал бити јединствен?

Ове године организујемо десету јубиларну манифестациу која има циљ да промовише културу Влаха (Румуна) са простора целог Балкана. Идеја је да се специфичности румунске заједнице са ширег простора Балкана доведе на једно место, да се учесници и гости упознају са разликама и сличностима културне специфичности свеобухватног румунофонског простора. Фестивал се одржава у месту Житковица Општина Голубац под називом „Интернационални фестивала Влаха Балкана, „ЈОЦ РОМÂНЕСЦ“. Очекујемо учеснике из Грчке, Македоније, Албаније, Бугарске, Хрватске, Украјне, Молдавије, Казакстана, Румуније и Србије. Фестивал превасходно промовише фолклорно стваралаштво, као и остале сегменте културе: поезију, ликовну уметност, уметничку фотографију, народно стваралаштво…

Фестивал поред културног бенифита, који има сама заједница, а и српско друштво представља и један вид промоције Општине Голубац.

Шта бисте поручили нашим читаоцима?

Сви ми треба да сачувамо културну самобитност у духу толеранције и поштовања других култура у окружењу. Никако не треба потцењивати културе других заједница, већ из њих извлачити позитивне сегменте. Различитост је богаство европског простора, а ми као део те европске културне шароликости треба да сачувамо наше културно богаство. Основ сваке културе је матерњи језик и ако се он угаси, гаси се наслеђено богаство наших предака.

Због тога Вам поручујем, чувајте ваш матерњи језик, јер док се говори матерњи језик у вашим кућама, будите сигурни да сте посебни у сивилу глобалног друштва.

Радмила Столић