Прочитај ми чланакГоворила је немачки и мађарски језик, писала приче, песме и бајке, изучавала музику. Била је чланица српског певачког друштва "Гусле" и "Девојачко коло".
Говорила је немачки и мађарски језик, писала приче, песме и бајке, изучавала музику. Била је чланица српског певачког друштва „Гусле“ и „Девојачко коло“.
Веровала је да на женама почива будућност расе, инсистирајући да баш због тога теже препороду у културном смислу. Није имала диплому, али је тај недостатак компензовала вредним радом и непрестаним учењем, постајући узор многим девојкама. За Даринку Буљу су говорили да није као већина госпођа тог доба, које воле да сплеткаре и по чаршији шире аброве. Ова темпераментна дама бујне маште, увек весела и пријатељски расположена, спонтано се издвојила као жена до чијег се мишљења држи.
Рођена је 1877. године у Великој Кикинди у угледној породици Косић која је изгубила четири сина, па су ћерку, како су говорили њихови савременици, чували као „зеницу у оку“. Смрт браће је одредила њен живот, јер су се родитељи плашили да је пусте у свет, не допуштајући јој да оде ни привремено, на школовање. Било им је важно само да буде здрава и да је ту, поред њих. Васпитавали су је у строгом патријархалном духу, водећи рачуна да буде смерна, одмерена, послушна. Нису патили од диплома и титула. Али Даринка је, као одлична ученица и велики таленат за музику, сањала високе школе.
Говорила је немачки и мађарски језик, писала је приче, песме и бајке, изучавала музику и већ у 14. години учествовала на концертима и беседама. Била је чланица српског певачког друштва „Гусле“ и „Девојачко коло“, чији је оснивач био њен стриц Михајло Косић, угледни педагог. У 17. години је постала вереница свршеног студента богословије Гаврила Савића, али их је његова прерана смрт спречила да стану пред олтар. Од тог тренутка се још више окренула музици и науци, испоштујући још једном жељу родитеља да не напусти земљу због школе.
Међутим, родитељски дом је ипак напустила, када се удала за бележника Ђорђа Буљу и живот започела у Вилову. Брак у којем се љубав и поштовање нису тек подразумевали, оставио јој је простор да не буде само домаћица, него и да настави са читањем, истраживањем, писањем. За Дару су говорили да није као већина госпођа тог доба, које воле да сплеткаре и по чаршији шире аброве, него да се ова темпераментна жена бујне маште, увек весела и пријатељски расположена, спонтано издвојила и постала узор осталима.
Много је улагала у своје образовање, па је добро поткована знањем могла да се наметне и без дипломе. Почела је 1906. године да преводи за „Женски свет“ и одмах је покупила професионалне симпатије уредника Аркадија Варађанина који ју је саветовао и охрабривао у раду. За овај часопис је говорила да је мила колевка и нежна мајка српске женске душе.
„Тај лист је одувек био тачан извештач о вредном, хуманитарном и озбиљном раду наших врлих женских добротворних задруга. У том листу, бележили су се и бележе се тачно и вољно сви важнији моменти из живота и рада наших жена“, записала је Даринка и додала да Српкиње никада неће моћи довољно да се одуже свом добротвору и уреднику Аркадију за неуморни труд и жртве које је полагао због будућности „Женског света“.
Инспирисана причама и сликама из родног краја Даринка је почела да га „слика“ и тако чува од заборава кикиндску традицију. Истраживала је, посматрала, писала. Матица српска је препознала њен рад и одлучила да штампа и награди две Даринкине књиге прича. Оне су оцењене као реалне, али у исти мах и идеалистичке. У својим радовима је величала српску жену и мајку, критиковала охолост и сујету. Залагала се за образовање, противила суровом материјализму. Љубав је покретачка снага њених разматрања, али и вера у Бога. Савременици су истицали да је њена величина и у томе што има широко знање, чита и на српском и на мађарском и на немачком.
Даринкини текстови су остали забележени у делу „Српкиња: њезин живот и рад, њезин културни развитак и њезина народна умјетност до данас“, а један од читанијих је био на тему културних установа жена. Истражила је и пописала све институције које окупљају жене у Србији, у којима се школују, уче, раде, друже, стварају… На основу њеног текста могао је да се види положај припадница лепшег пола, колико су биле вредне, како су се жртвовале, радиле, напредовале.
Подсећала је на величину дама које се баве хуманитарним радом, помажу да се ишколују сиромашна и излече болесна деца. Захваљивала се госпођама које организују забаве на којима се негује српска песма, као и онима које подижу споменике великим песницима. Даринка је истицала да су српске сељанке чуварке народних обичаја, ношње, језика и фолклора, а да је за све то „одговорна“ мајка.
„Она још својим млеком напаја своју децу топлом љубављу према роду своме, певајући српске народне јуначке песме, крај колевке свога чеда, она му улева још у нејаку млађану душу снаге, веру, свест, одушевљење и понос, који се слевају у карактер, непоколебљиву, верну и праву српску душу, која постане јака, да се мучи, превија и бори, али да никада не одоли навали и најезди туђинској“, записала је Буља.
Била је поштована и вољена у женским круговима, све до смрти. Не зна се када је тачно умрла Даринка Буља, али је познато да је овај свет напустила после 1914. године.
ПОХВАЛА КРИТИКЕ
Професор Јован Грчић је у својој критици одао велико поштовање раду Даринке Буље, називајући је честитом Српкињом која је у своје две књиге изразила, како је рекао, лепе и родољубиве интенције. „Та два дела госпође Даринке Буље имају натпис „Кроз трње и цвеће“ и „О домаћем васпитању“. Са књигом „Последице домаћег васпитања“ она је начинила сензацију у нашој књижевности.
Намера ми је да упозорим цео српски, нарочито женски интелигентни свет наш, да не жали мало новца, па да набави ову красну српску књигу, да ју чита и старо и младо, јер ће у њојзи наћи златна зрнца о васпитању, наћи ће лепе, искрене и богате савете, како треба да се влада млада девојка, како треба да живи честита домаћица, па да она кућа коју она буде кућила буде сретна и задовољна“, записао је Грчић.
