Прочитај ми чланакКада се поверљиви документи НАТО пакта нађу у јавности, то не значи да тај војни савез не зна или не жели да чува своје тајне, или да недовољно штити информације од посебног значаја за Алијансу. Напротив, то је опробан метод да се на индиректан начин пошаље порука онима који могу бити директно погођени или угрожени потенцијалним деловањем НАТО пакта које би иначе требало да буде чувано у тајности.
Такав је и случај са „поверљивим“ документом НАТО-а о безбедности на Балкану, које је објавио загребачки „Вечерњи лист“. Наиме, као што је већ познато, у том документу, који је проистекао као резултат „свеобухватне анализе“ политичких, безбедносних и војно-стратешких процеса у свету, са акцентом на збивања на Балкану, као „главне“ претње по мир и стабилност на Балкану, НАТО сматра: „пораст међуетничких тензија, верског радикализма и екстремизма и ометање евроатлантских интеграција у региону“.
Када се овакви закључци безбедносне анализе операционализују и преведу на поље практичног деловања, онда то значи да НАТО треба да активира своје неопходне потенцијале, ради елиминисања свих поменутих претњи. А те „претње“ се могу изразити много јаснијим појмовима, како би се избегле немуште и плеонастичне формулације, које су уобичајно присутне у вокабулару званичника НАТО-а. Наиме, главне претње по мир и стабилност на Балкану, према документима НАТО-а су: Русија, и њени интереси на Балкану, Република Српска, која „ремети босанско-херцеговачку хармонију“, улога исламског фактора у региону и различити облици терористичких деловања, и одржање и јачање добрих односа између Русије и Србије.
О свим овим аспектима већ је било доста говора у различитим медијима, као и низ војно-политичких и геостратешких анализа. Међутим нисмо приметили анализе које се односе на конкретне облике могућег оперативног деловања, односно интервенције НАТО-а у региону Балкана, као и на ширем светском плану.
Погледајмо који су интереси и намере НАТО-а на Балкану: 1) Управљање главним политичким и безбедносним процесима у региону; 2) Елиминација руског утицаја у региону у било ком облику; 3) Пријем преосталих земаља Западног Балкана у Алијансу или њихово потпуно везивање у војном и безбедносном смислу за НАТО; 4) Контрола исламског екстремизма, и пружање подршке „умереним“ снагама, пре свега бошњачком руководству у БиХ; 5) Интензивирање притиска на РС и њено руководство, ради јачања централистичких и унитаристичких тежњи бошњачких политичара у БиХ; 6) Држање Србије у пат позицији када је реч о њеној подршци РС и све већи притисци ради имплементације Бриселског споразума и „правнообавезујућег регулисања односа са Косовом“ и 7) Опструирање веза и односа Русије и Србије и приказ Русије као главног реметилачког фактора настојањима Србије да се интегрише у ЕУ и постане део „модерног западног света“.
Која средства стоје на располагању НАТО-у да оствари поменуте циљеве? Лепеза расположивих средстава је врло широка. То су до сада већ виђена и практично примењена средства доктрине „Изазивања и управљања кризама“ у свету. НАТО, односно САД, су до сада врло успешно менаџерисале процесима на Балкану користећи се пре свега снажним политичким притисцима на државне лидере и друштвену елиту, кроз директно мешање у изборни процес фаворизовањем својих кандидата, корумпирањем појединих лидера, сатанизовањем опозиционог патриотског блока, финансирањем и подржавањем невладиног сектора, економским притисцима и растакањем кључних ресурса земље, па све до отворених претњи и уцена.
Иза свих ових механизама и облика притисака налази се војни фактор који, ако до тога дође, може и треба да зада завршни ударац у процесу опште доминације САД у региону Балкана.
Процене и анализе безбедности на Балкану, које су изнесене у наводном тајном документу НАТО-а, показују да наведена средства и примењени облици доминације у будућем времену неће давати жељене резултате, па ће бити потребни и нови облици деловања и интервенција. На путу досадашње доминације НАТО-а у региону није стајала ниједна озбиљна препрека. Сада је ту Русија са својим интересима и све већим утицајем у неким земљама на Балкану, као што су Србија, БиХ – (РС), Македонија и делимично Црна Гора, коју Русија жели по сваку цену да истргне из „канџи“ НАТО-а.
Где су могући међуетнички сукоби на Балкану, на које НАТО упозорава и које „жели да спречи“? Као латентна опасност, ти сукоби су могући пре свега у БиХ, у Македонији, Црној Гори и КиМ. Без мешања са стране, до таквих сукоба тешко да може да дође. Такви сукоби су најамње потребни самим грађанима у набројаним државама. Такви сукоби могу послужити САД за изазивање сукоба у Европи, која је ионако уздрмана ратно-хушкачком атмосфером, политичким поделама у ЕУ, мигрантским таласом, антируском хистеријом и сл.
Атмосфера у БиХ је запаљива из више разлога: све већи број екстремних и милитантних снага у самој БиХ, односно у Федерацији БиХ; настојање бошњачког руководства да се БиХ унитаризује и да се обесмисли уставно-правни положај РС у оквиру БиХ; изузимање из надлежности РС многих војних локација и њихово стављање на располагање институцијама БиХ, а онда и за потребе НАТО-а.
Наговештај међуетничких сукоба или пак њихово избијање и у рудиментарној фази, даје НАТО-у „право и позив“ да војно интервенише. Свакако да би та интервеницја била предвођена САД, а непосредно ангажоване снаге би биле из НАТО земаља из окружења, пре свих из Хрватске. Хрватска би такву улогу доживела као част и награду, као прилику за још један обрачун са српским народом и Србијом, као и прилику да оствари своје интересе у БиХ и побољша свој стратешки положај на Западном Балкану на штету Србије. У том случају, војна интервенција би дошла из два основна правца и то: из Хрватске у Посавини и то са основице Брчко – Босански Брод, која би се рачвала делом према Бања Луци и делом снага према Бијељини; и други правац долином Неретве, уз истовремену употребу ваздушнодесантних снага на простору Бања Луке, Мањаче, као и Гласиначке висоравни, ради затварања праваца према Србији.
Могуће би било и дејство снага са простора Црне Горе, са којим би се сигурно сагласило црногорско руководство, ради окупације источног дела РС у подручју Херцеговине, и уласка снага НАТО у Црну Гору, а Црне Горе у НАТО. Као садејствујуће снаге, снагама НАТО-а треба очекивати бошњачку, па и хрватску компоненту ОС БиХ. Основни циљ овакве интервенције НАТО-а била би окупација РС, њена ликвидација и унитаризација БиХ, што би касније било политички покривено и озакоњено у некој новој мировној конференцији о БиХ.
Овакав сценарио војне интервенције НАТО-а је известан, посебно у случају да нова администрација у САД настави са старом политиком према Балкану и подржи постојећи концепт НАТО-а, и уколико Русија запостави своје интересе на Балкану, пре свега у српским земљама.
Врло нестабилна постизборна ситуација у Македонији погодно је тло за унутармакедонске сукобе. Уколико би до њих дошло, то би искористили Алабанци у Македонији, и то вероватно уз подршку из вана, да испоставе своје захтеве македонским властима, што би могло довести и до територијалне поделе Македоније. Македонија је окружена НАТО земљама, осим са севера, где јој је сусед Србија. Могући сукоби у Македонији би били повод за НАТО да интервенише. Међутим, суседне земље Македоније, као чланице НАТО-а, имају различите интересе и аспирације према Македонији. Сигурно да и Бугарска и Грчка, а и Албанија, гаје територијалне претензије према Македонији. Тешко да би у том смислу био могућ њихов међусобни договор. Односи између Грчке и Албаније нису сасвим пријатељски. У том случају, главну реч би водиле САД и креирале би нову реалност у Македонији.
Када је реч о Србији, не постоје основани разлози нити поводи за међуетничке сукобе, који с времена на време једино тињају у Рашко-полимској области, ако изузмемо простор КиМ, који је случај за себе. Међутим, могуће је поновно избијање етничких тензија у „Прешевској долини“, подстакнутих споља, које би могле довести до тензија између Србије и Албаније и угрозити „нормализацију односа Београда и Приштине“.
Мало је вероватна војна интервенција НАТО-а у Србији. Не бисмо могли рећи да је сасвим искључена, али је, с временом, она све мање вероватна. Уколико Србија задржи интензитет односа са Русијом, и ако унапреди војно-техничку сарадњу и набави, или добије савремене борбене системе и наоружање из Русије, одупре се притисцима са запада да уведе санкције Русији, било каква војна интервенција на Србију је искључена. Међутим, друго је питање да ли би Србија била у стању да пружи помоћ српском народу у РС и БиХ у случају оружаног сукоба и војне интервенције у БиХ. Једина снага која може да заштити интересе Срба у РС и БиХ јесте Русија.
Како процес евроинтеграција Србије буде одмицао, све више ће се компликовати односи између Србије и Русије са једне стране и Србије и НАТО-а односно САД са друге. У контексту тих односа и процеса треба посматрати и надметање између НАТО-а (САД) и Русије на простору Балкана и Србије. Мало су вероватни сукоби и војна интервенција од стране НАТО-а и САД због израженог присуства Русије у Србији и на Балкану, које притом може бити још израженије. НАТО-у и САД остају на располагању друга средства и облици надметања са Русијом на Балкану, а војна могу бити само као могућа претња, са врло малом вероватноћом њихове примене.
Када је реч о опасностима по безбедност на Балкану, које долазе од стране исламског екстремизма и тероризма, ту би НАТО и САД могли да учине највише. Уколико би њихова борба против овога зла била искрена, таква опасност у БиХ и на КиМ би била занемарљива. „Неодлучност и неспремност“ САД да воде бескомпромисну борбу против ИД на Блиском истоку, због својих геополитичких интереса и надметања са Русијом, довеле су до јачања исламског екстремног фактора у БиХ, и све већег броја припадника ИД који се враћају у БиХ из Сирије и Ирака.
Толерисање присуства исламских бораца у БиХ и толерантан однос према тој опасности од стране САД и бошњачких власти је у функцији претњи према РС и јачања утицаја бошњачких политичара у БиХ. Евентуална интервенција НАТО-а против исламских терориста и бораца ИД у БиХ могла би да буде само повод за пресудно војно присуство НАТО снага у БиХ, које би било у функцији дисциплиновања РС и њеног руководства. Такође, могуће су, а по неким проценама, и извесне терористичке претње и напади у Србији, подстакнути и организовани, чак и од обавештајних служби неких НАТО земаља, као вид претњи и уцена српског руководства.
Дакле, када се говори о оперативном ангажовању НАТО-а на Балкану, у схватањима која се наводе у објављеном „тајном документу“, онда треба пре свега мислити на војно ангажовање, односно војно присуство снага НАТО-а у појединим западнобалканским државама које може бити оружаног, односно борбеног или неборбеног облика. Објављени документ може да има упозоравајући и опомињући значај, којим се ставља до знања да НАТО озбиљно рачуна са својим ангажовањем на Балкану. Војна интервенција НАТО-а на Балкану је једино извесна у БиХ, ради наводног спречавања међуетничких сукоба, а мање је вероватна у другим западнобалканским државама. Зато остали облици и средства за интервенцију НАТО-а на Балкану, посебно ради елимисања руског утицаја, остају као механизми којим НАТО треба да се бори да одржи и прошири своје присуство и утицај на Балкану, као одлучујући чинилац укупних односа у региону.
Свакако да ће у наредној години доћи до нових значајних процеса у региону у којима ће доминирати надметање или нови облик односа САД и Русије. Унутрашњи друштвени набој који је створен у БиХ и неким другим западнобалканским земљама, као последица међуетничких трвења, није довољан за избијање отворених оружаних сукоба, а међународна консталација снага пре свега, однос између САД и Русије, доспела је у стање лабилне равнотеже, која је одложила отворено страно војно мешање у нашем региону.
Др Винко Пандуревић, генерал у пензији Војске Србије и ВРС
