Прочитај ми чланак
Мит о напорном раду подигнут је на много вишу лествицу, а менаџери и премијери се утркују да докажу колико мало спавају јер има превише посла. Као што је неко паметан рекао, посао је постао нека врста фудбалске утакмице али без звука пиштаљке да означи крај. Мора ли то да буде тако?
Датум: 01/05/2017
Да нам живи, живи рад: Не, не морате толико да радите
Фото: Профимедиа
Као неким лошим ђацима, грађанима Републике Србије мало-мало понавља се да морају напорно да раде ако желе и себе и децу и државу да извуку из „буле“. Као лошим ђацима, пример даје лично Влада Србије. Симболично, радно време у јавном сектору померено је на пола осам на Празник рада, 1. мај, што је био први указ Вучићеве владе. Први мај је углавном служио да се обрне неки роштиљ, прасенце и да се два слободна дана искористе за додавање масним наслагама на стомаку и јетри, а не толико за права радника, јер је радник био све. Па и кад је престао да буде све, 1. мај је био добродошао за ождеравање.
Чињеница је да је ударнички рад на овим просторима престао негде по завршетку радних акција. Уследило је радно време које кад се пореди с приватним сектором, делује као трудничко. Фејсбуком кружи подсетник на „осам сати рада, осам сати културе, осам сати сна“ у бившој Југи. Културу смо изгубили, а бројна занимања већ подразумевају афтер-wорк-хоурс, наравно. То екстра време на послу увек је постојало код лекара, адвоката, ватрогасаца, полицајаца… Данас су се радохоличари проширили менаџментом као вирус.
Радохолизам је прилично поштована зависност у новом друштву. Никад и нису у нормалним друштвима били цењени они лењи, неорганизовани и непродуктивни. Мит о напорном раду подигнут је на много вишу лествицу, а менаџери и премијери се утркују да докажу колико мало спавају јер има превише посла. Тржишна утакмица подразумева да онај ко жели на врх, мора да буде бољи од осталих, да је шеф неко ко ће радити више од његових запослених. Као што је неко паметан рекао, посао је постао нека врста фудбалске утакмице али без звука пиштаљке да означи крај.
Радна недеља у адвокатским канцеларијама, банкама, хи-тецх компанијама, константно расте до граница немогућег за многе људе. У Јапану постоји израз за радохоличара, „каросхи“, што значи мртав од претераног рада. Пет процената становништва умире од те „болести“. У Холандији постоји ново „стање“ које се зове „болест одмора“, због оних који се осећају лоше или болесно више током одмора и викенда него кад раде. То погађа око три одсто популације, према једној студији. „Лењу болест“ имају и Срби, али она је нешто сасвим друго. Око трећина Канађана сматра себе радохоличарима.
Бенџамин Френклин је почетком 18. века предвиђао да ће радно време једном износити четири сата. Френклин Рузвелт, 32. амерички председник, одобрио је тридесеточасовно недељно радно време, типујући да ће 1985. радна недеља износити 22 сата, а на прелазу у нови миленијум 14 сати. И један од најутицајнијих економиста 20. века, Џон Мајнард Кејнз, познат по принципу „опорезуј и троши“, у магазину Лајф 1964. године, упозорио је америчку нацију да ће будућност донети превише доколице – због напретка ће се радити три сата дневно, што значи да ће слободно време преовладати – сликовито назвавши чланак „Празнина превеликог слободног времена“. Педесет година касније, његове прогнозе делимично су се испуниле: напредовали смо технички као никада пре, али уз сразмерно повећање радног времена.
Шта се догодило у међувремену? Ако је теза била да је потребан одређени број радника и одређени број сати да би друштва могла да функционишу, како је одједном све то постало реалност, а број радних сати се још повећава?
„Не постоји једноставан одговор на то питање“, каже Тим Ву, професор на Колумбијиној школи права и директор Полиак центра за први амандман у школи новинарства на Колумбији. Он објашњава да постоје различите теорије. Неки кажу да западна цивилизација више цени рад него доколицу, а да је екстремна радна етика понос свакога са дипломом колеџа. Ако изгледате запослено, деловаћете важно. Ту је и понос који неко осећа док обавља посао, некога гоне његове личне амбиције, а постоји и теорија која каже да човекове жеље и потребе расту, а са њима и потреба за још више рада. Постоји онај адреналин због којег радохоличар више не може да се искључи, па је и на одмору на мејловима. Све већи пројекти захтевају све већу посвећеност, а конкуренција да уз таленат иде и три пута више рада на њему. И није тај рад последица преживљавања, већ успеха.
У нека друга времена, оне више класе су уживале у доколичарењу, на леђима пролетаријата. Велику прашину дигао је инсајдерски текст ББЦ-јевог новинара о компанији Амазон, који је показао да и угледне куће спроводе ропство.
„Ако би направио било какву грешку, скенер би почео да пишти. Радите буквално до границе исцрпљености“, написао је тада колега Адам Литлер. Недавно се и Њујорк тајмс на насловној страни бавио управо условима у Амазону, али за „беле оковратнике“, како су се некад звали они на врху пирамиде. Испоставило се да и они плачу на радном месту, добијају изненадне отказе и бивају критиковани уколико не одговарају на мејлове после поноћи. Данас они с вештинама, најобичнији радници, чешће проналазе послове са нормалним радним временом, а плаћене. Анализе показују да 20 одсто оних са највишим зарадама два пута чешће раде преко педесет сати недељно, него оних 20 одсто са доње лествице зарада. И док једни сажаљиво гледају радохоличара у стилу „јадан“, други му се диве јер је то знак успеха. Што је дужи број радних сати, значи да је позиција виша.
Истраживање које су спровели Wорк Фоундатион, Галлуп и Бритисх социал аттитудес показало је да више посла не значи аутоматски и задовољство међу радницима, у било којој области, напротив. Предност радохоличара је доминантно уверење да је напоран рад пут ка успеху, пре свега богатству. Ово уверење, некада чешће међу средњом класом и сиромашним радницима, изворно је начело индустријске револуције и протестантског духа. Докази кажу другачије, да се јаз између екстра богатих и радничке класе утростручио у последње три декаде.
Због тога што раде више, запослени, пре свега менаџери, брже једу, брже причају, брже ходају, стално су у покушају да „дохвате нешто“. Осећају укоченост изазвану стресом, мањком сна и недостатком опуштајућих тренутака.
„Типична анализа криви похлепне сараднике и менаџере због ненормално великог броја радних сати, али иронија је та да су људи на врху често несрећни и преоптерећени послом као они на дну: то је систем који не служи скоро ником“, каже Ву.
Није никаква тајна, а и наука је потврдила да се у данашње време многи запослени суочавају са високим захтевима на послу, као и да то може имати негативне ефекте и на њихову продуктивност и на њихово здравље, каже психолог Марица Стијеповић, ауторка блога Психобрлог.
„Превише захтевни задаци на послу могу довести до стања хроничног стреса, које се још назива и синдромом сагоревања, а повезано је како са помагачким професијама (здравство, полиција, социјални рад) тако и са пословима управљања, то јест менаџмента. Хронични стрес води до физичке и емоционалне исцрпљености, осећања да смо неефикасни, незадовољства, дистанцирања од професије… Када су ови симптоми јако изражени, престајемо да функционишемо и на личном и на професионалном плану. Постоји и парадоксално понашање, када су људи који су на ивици снаге заправо хиперфункционални, јер је за њих одавно немогуће да се опусте. Њихов ниво адреналина је увек висок, због чега се буквално никада не одмарају, али повећано лучење адреналина има штетне последице на цео организам.“
И док због константног размишљања о послу могу да прегоре све лампице у телу, постоје и послови где је важно, како каже наша саговорница Марица Стијеповић, битно стално „у току“.
„У том случају би дистанцирање имало негативан утицај на наш повратак у радну улогу – и било би додатни извор стреса. Истраживање је показало да у неким пословима не треба интелектуално да се дистанцирамо чак ни у доба одмора – напротив, пожељно је да читамо, информишемо се, усавршавамо. Међутим, оно што је увек неопходно јесте да се емоционално и физички релаксирамо. Веровали или не, и доколица је уметност, па се тако пишу препоруке на који начин ћемо се најбоље одморити од посла.“
