Режим већ дуже време крњи углед Русије и промовише губитак Косова, али му све то не иде најбоље. Већина Срба је и даље проруски настројена и није спремна да прихвати легализацију отмице наше јужне покрајине. Ако објективно гледано стоји да тренутно нисмо у стању да ослободимо Косово, реално можемо да ништа не потпишемо што легализује његову отмицу. Али за Вучића је проблем што он мора то да уради. Амнестија за бројне афере и са тим скопчан сигуран пут за одлазак са власти у неком погодном моменту, тиме су условљени.

Наш народ каже:„Ако неће брег Мухамеду, Мухамед ће брегу“. Но, не ради се ту о старој, рецимо из времена турске окупације, српској изреци, већ о сентенци која се и код нас примила у свакодневном говору, а произашла је из „анегдоте“ смишљене крајем 16. века од стране једног енглеског филозофа.

Она гласи овако: Мухамед је ишао по Арабији проповедајући нову веру, а како би брже придобио људе за њу, тврдио је да му је Бог дао толику моћ да је у стању да помери брегове. Када је група неповерљивих слушалаца од њега затражила да то и уради, он се није збунио. Попео се на узвишење уместо да га јалово убеђује да оно дође до њега. Порука је: није важно како ће посао бити урађен, битно је да се успешно обави! Брег и Мухамед су се овако или онако „састали“. Додуше, не знамо како би пророк прошао да се измишљени догађај стварно одиграо, али зато добро знамо да је својом борбеношћу и прагматизмом – о чему говори изрека – изгурао оно што је хтео. Арабија је постала муслиманска. Штавише, Мухамед је покренуо и велику верско-освајачку лавину која се из ње на све стране прелила (и нажалост у 14. веку и нас запљуснула).

Да је упорно лукавство начин да се истера планирано,у потпуности је свестан и наш лажни пророк са својом пропагандистима. Они, у складу са исказом који је приписан Мухамеду, сада покрећу нову перфидну антируску и антисрпску акцију. Пласирају идеју да је за нас, као, сврсисходно да покренемо велику „информативну“ кампању, како би целом свету показали да су позиције и статус наше јужне покрајине, и на другој страни, области које су некада биле у саставу Украјине а сада су под контролом Руса – истоветне. Ако је прихватљиво оно што је учињено Србима 1999, онда је у реду и све што се сада дешава на Истоку Европе, односно супротно томе, обе ствари су неспојиве са међународним правом. Привидно, то је мудра тактика. Али да ли је стварно тако? Зар ћемо имати корист ако гласно ускликнемо: „Косово је Србија“ а „Крим и Донбас су Украјина“? И да ли су ти случајеви стварно истоветни? Коначно, зашто ту причу, наводно са патриотским намерама, покреће баш сада власт која годинама, брзином којом је то могуће чинити иза леђа грађана, даје Косово онима који га за рачун Албанаца од нас отимају?

Да кренемо редом. Срби неће имати икакву вајду од такве приче. Запад добро зна да је на нас извршио агресију 1999. али то свесно негира. Тамошњи медијско-политички хипнотизери папагајски понављају да се на Косову радило о хуманитарној интервенцији, како би био спречен спрски прогон Албанаца, те се то „разликује“ од онога што накарадно оцењују као ничим изазвану агресију „зле“ Русије на „мирољубиву“ Украјину. Којешта. Али западни лажови се тога држе, а њихове овчице углавном су у то убеђене. И да имамо колико-толико значајне медијске канале којима би на западу пласирали оно што су смислили Вучићеви „мудраци“ – тамо много не бисмо постигли, а Русе бисмо непотребно револтирали. Тим пре не можемо ништа добро да урадимо јер немамо начин да допремо до иоле значајнијег дела ЕУ и америчке публике. Западни мејнстрим информациони простор је готово херметички затворен за другачија геополитичка мишљења од званичних. То добро зна и екипа нашег самодршца, само опасно манипулише. Претвара се да циља страну јавност, а заправо је мета наш народ. Али тиме ћемо се касније бавити. Прво да се осврнемо на српско-(мало)руске паралеле.

Косово и Крим, односно остатак Новорусије и Донбас, потпуно су различити а не истоветни случајеви. Као што је Косово историјски српско а не албанско, тако су и поменуте источноевропске територије руске а не украјинске. Ако и не оспоравамо да је услед вековног пољског и литванског утицаја, код дела западноруског становништва заживео украјински идентитет као национални, то се дешавало на просторима данашње централне и западне Украјине, а не на њеном истоку. Донбас је вековима био део Московске државе, где се одвијало конституисање великоруске гране некада јединственог руског народа (на коју су бољшевици свели Русе); није био у саставу Украјине под пољском влашћу или њеног дела касније форматираног као аутономни козачки „Хетманат“ под жезлом руских царева (постојао је до 1764). Узгред, део московске Русије а не Украјине, био је и Харков са својом данашњом облашћу, која је и даље под контролом Кијева.

Ти крајеви, као и Донбас, насељавани су малоруским (украјинским) избеглицама које су, поготово у 17. веку, бежале од пољске власти, али ту су већ живели Великоруси. То је један од разлога што су у Харковској области и Донбасу увек доминирали великоруски дијалекти, односно до данас су ти крајеви остали апсолутно рускојезични. Што се тиче Новорусије, појаса уз Црно море чија „круна“ је Кримско полуострво, те области су чиниле језгро западног татарског каната, који је током последњих векова свог постојања признавао врховну турску власт. Некада су Кримски Татари угрожавали Руско царство, па су чак у доба моћног Ивана Грозног 1571. спалили Москву, али коло среће се окренуло у наредним деценијама. Током 18. века Руси фазно анектирају делове њиховог каната, да би тај процес окончали 1783. Припојене велике а ретко насел1ене територије (Кримски Татари су били номади који су живели на малом простору, а остале области су им биле потребне за испашу стоке), руске власти насељавају становништвом из разних крајева своје империје. Најбројнији су били Великоруси и Малоруси, мада је било и много Немаца, Јевреја, Грка.

После октобарског бољшевичког преврата 1917, и свега што се дешавало са урушавањем некадашње јединствене руске државе – поготово у контексту Брест-литовског мира (март 1918) којим је Лењин ради опстанка на власти капитулирао пред Немачком и одрекао се западноруских територија – створена је „независна“ Украјина, у чијем саставу су се нашле и исконске великоруске земље, те пре руска него украјинска Новорусија. Пошто су „црвени“ после пораза Немачке и победе у грађанском рату преузели контролу над тако уобличеном Украјином, само су је прогласили совјетском републиком, а нису значајније мењали њене границе, иако је било мишљења да Харков, Донбас и бар део Новорусије треба укл1учити у састав Совјетске Русије. То се није десило, али из свега што смо видели јасно је да се случај тих територија драстично разликује од Косова, што не значи да није могло да буде другачије.

Титоисти су у једном периоду намеравали да наше косовско-метохијске земље припоје Албанији. Да су то урадили, а да је којим случајем на значајном њиховом делу српско становништво остало већина (нпр. север Косова и Косовско Поморавл1е), ситуација би могла да се пореди са оном која постоји у руско-украјинским координатама. Замислите Албанце који су,зато што је Велика Албанија постала део Југославије, деценијама толерисали тамошње Србе, а онда, пошто су уз помоћ Американаца после распада заједничке државе у Тирани на власт дошли екстремисти, кренули путем њихове маргинализације (потискивања српског језика, смењивања кадрова, наметања албанског идентитета). Србија би (наравно не квислиншка као што је Вучићева), после покушаја да се проблем реши мирно, на крају морала да интервенише. То је, у основним цртама, оно што се сада дешава на Истоку Европе, а ми да закључимо овај део: Косово је Србија док су Новорусија и Добанс део „уже“ историјске Русије а не само вековног руског империјалног простора.

Време је да се позабавимо и последњим питањем – зашто је Вучићева фабрика лажи произвела косовско-кримску конструкцију? И зашто се то баш сада дешава? Два разлога за то постоје. Прво, официјелни Београд схвата (вероватно је и обавештен од својих америчких газда) да је украјинска контраофанзива сломљена. Сада је само питање времена када ће исцрпљени Кијев и неспреман да га даље финансира Запад, сести за преговарачки сто са Москвом. Шта ће све договорити тешко је рећи, али оно што је недвосмислено јасно то је да ће територије које су под контролом руских снага, остати у саставу Руске Федерације. То ће Вучићу, који је већ Приштини предао власт и над оним деловима КиМ које су Срби држали док није укинуо тамошње наше одбрамбене структуре (Цивилну заштиту севера Косова), бити основ и за формално одрицање од наше јужне покрајине. Сада његови лажу да су Косово и Донбас-Новорусија истоветно окупиране туђе територије, а онда ће полазећи од тога, констатовати да су у свету успостављена нова правила, и да нема више смисла да инсистирамо да је наше оно што не држимо у својим рукама. Уз то ће за губитак Косова оптужити Русију, а амнестирати НАТО агресоре. Они ће бити небитни, а Русима ће се приписивати колапс наше одбране Косова и то ће бити изговор за потпуно дистанцирање од РФ. „Аца Србин“ и његови рибари људских душа поручиваће нам: да Руси нису покренули своју „Специјалну војну операцију“, ми бисмо и даље могли да „бранимо“ Косово, а сада смо матирани.

Режим већ дуже време крњи углед Русије и промовише губитак Косова, али му све то не иде најбоље. Већина Срба је и даље проруски настројена и није спремна да прихвати легализацију отмице наше јужне покрајине. Ако објективно гледано стоји да тренутно нисмо у стању да ослободимо Косово, реално можемо да ништа не потпишемо што легализује његову отмицу. Али за Вучића је проблем што он мора то да уради. Амнестија за бројне афере и са тим скопчан сигуран пут за одлазак са власти у неком погодном моменту, тиме су условљени. Но, није лако Србе преварити да отворено прихвате капитулантску политику. Зато их лаже да је не води, а гледа како да их у неком моменту наведе да прогутају жабу коју им сервира. Коначни тренутак када то мора да уради, како процењује, јесте очекивано потписивање руско-украјинског примирја и озваничење по корејском моделу већ дефинисаног разграничења.

Вучић ће и пре тога покушати да обави свој квислиншки домаћи задатак, али ако не успе – а плаши се да неће – већ сада планира завршни ударац. Његова срж је лажна паралела којом смо се бавили. Како наш аутократа мисли: ако неће српски брег Вучићу, хоће Вучић том брегу. А да тако не би и било, морамо непоколебљиво да разобличавамо поменуту и све друге његове преваре! Што би он позерски рекао, треба озбиљно прихватити: „нема предаје“. На нама је да му не дамо да нас удави у мору лажи као што су ове којима смо се бавили и потом наше остатке преда НАТО окупаторима. А званична Русија, да и њу не заборавимо, желим да верујем да ће се тргнути из стања опијености и реаговати због онога што Вучиће сада и њој, а не само нама, ради. Али, како год било, на нама је да будемо кројачи своје судбине и да се не деморалишемо због, за сада, несхватљиво пасивног става Москве. Наш дуг према прецима и потомцима је да, не обазирући се ни на кога, упорно бранимо преостале националне интересе. Ако не раније, када приведе крају рат у који је увучена, без обзира на досадашње грешке у вези са нама, разумно је очекивати да ће се и код нас активирати Русија. Зна то Вучић па зато припрема основ да јој пре тога зада велики ударац!

Укида се Резолуција 1244: Вучић признао државне симболе тзв. Косова, следи…https://t.co/Mf7gZxbrMd

— СРБИН инфо (@srbininfo) October 2, 2023

Извор: magazin tabloid

Ознаке: Александар Вучић, КИМ, Русија, Украјина