Прочитај ми чланакУ ноћи између среде и четвртка, 2. на 3. децембра, Александар Вучић је претрпео нервни слом, ко зна који по реду. Позлило му је после прославе 24. рођендана сина Данила. „Он пије и пева, јебе му се што мене нападају због његових будалаштина", кукао је Вучић на веселог престолонаследника, али и на све остале из свог окружења, називајући их улизацама, паразитима, олошем, друштвеним талогом...
Зајапурен, само што се није шлогирао. Да јесте, нико му не би дао вештачко дисање. То га чека и кад падне с власти. Кад заврши на медијској ломачи, садашњи сарадници помагаће му тако што ће ватру гасити пљувачком. О бедницима којима се диктатор окружио, зашто их је такве изабрао и како их користи, пише заменик главног уредника Магазина Таблоид Предраг Поповић, бивши уредник у Дневном телеграфу, Националу и Правди, некада близак Вучићев сарадник и, да кажемо, пријатељ.
Александар Вучић је нанео трајну и ненадокнадиву штету Србији. Уз то зло урадио је и нешто корисно – ставио је Србију пред огледало. У врх власти подигао је социопате, психопате, манијаке, криминалце, наркомане, беднике сваке врсте. Корумпирани и уцењени, лаки су за управљање. Лако је и њима с Вучићем. Беспоговорно извршавају његове налоге, подмићују га новцем и ласкањем. То ће радити док имају интерес.
Пун комплекса, Вучић зна с ким има посла. Сам их је бирао, хтео је такве, себи сличне. Осим политичких и лукративних, постоје и здравствени разлози за такав избор сарадника. Иако воли да се представља као први, најјачи, најбољи, јединствен и непоновљив у свему, Вучић је обичан несрећник, ограничен разним дијагнозама. Једну од њих је описала др Марта Стоут, која је у студији о психопатији нацисоидне типове означила као „осакаћене особе, које проузрокују више штете друштву него било која друга врста менталних болесника“.
– Замислите, уколико је то икако могуће, како је ономе ко нема савести, ни трунку савести, никакве осећаје кривице или жаљења, без обзира шта да уради, никаквог осећаја за добробит непознатих људи, пријатеља, па чак и чланова породице. Замислите како је онима које никад не мучи осећај срама, ниједног тренутка у животу, без обзира на то колико су себични, лењи, неморални или штетни за друге. Замислите човека коме је концепт одговорности потпуно непознат, осим као терет којег се други олако прихватају, као неке наивне будале. Ледена крв која тече у таквим болесницима толико је бизарна, толико страна личном искуству већине људи да ће ретко ко посумњати какви су у ствари. Социопата који живи од туђег рада, од других социопата, који повремено опљачкају неку радњу, као и социопата који је обичан насилник од социопате убице разликује се само по социјалном статусу, амбицији, интелекту, крвожедности или, једноставно речено, сплету околности – наводи др Стоут, као да скицира психо-профил Александра Вучића.
Марта Стоут истиче и да се све психопате и социопате рађају са основним жељама, стремљењима, свиђањима и анимозитетима, што објашњава зашто су неки од њих лекари или председници држава, док су други ситни лопови или силоватељи. Тако је и у врху Српске напредне странке, чији се функционери и остали припадници картела разликују по амбицији, интелекту и крвожедности, али не и по суштини, односно по менталним поремећајима.
Вучић, нулти пацијент, на страначку депонију привукао је болеснике свих дијагноза. Уз радикалске паразите, који су пристали да буду напредњачки првоборци, постројио је манекене „жутог лоповског предузећа“, Коштуничине похлепне амише, лажне европејце и исте такве националисте, као и појединачне, политички небитне, симболе неморала и похлепе. Вучић је добро знао ко су и какви су, какав став имају о њему лично, али и каква им је употребна вредност. По мери њихових могућности одредио им је политичку, финансијску или статусну апанажу.
Осим спремности да на страначким и државним функцијама извршавају налоге вође, без обзира колико они били штетни по народ, напредњачке штеточине своје позиције у криминалној номенклатури стичу и бране учешћем у идолопоклоничким представама.
Да се додворе господару, бесрамно хвале његове непостојеће државничке успехе и личне врлине, а нарочито се истичу у одбрани њега и чланова његове породице од сваке критике. Као кербери, кидишу на свакога ко се усуди да помене неку истину о Вучићима.
И недавно, баш на рођендан Данила Вучића, 1. децембра, напредњачке социопате добиле су прилику да докажу лојалност. Српски медији су пренели наводе италијанског листа Ла Република да се међу менаџерима Душана Влаховића, фудбалера Фиорентине, налази и Данило Вучић. Магазин Таблоид је још летос објавио информације о Даниловом ангажману у менаџерској агенцији Интернатионал Спортс Оффице, која заступа Душана Влаховића. Александар Вучић је понављање тих сазнања, баш на Данилов рођендан, схватио као кампању против њега. У паници, закукао је што му и син прави проблеме, што даје поводе опозицији да га критикују. У наступу хистерије, Вучићу је позлило. Ипак, одбио је помоћ лекара, али не и страначких паразита.
Један за другим, функционери напредњачког картела објавиљивали су саопштења у којима се заклињу у лојалност Александру и малом Данилу, а за кампању покренуту преко Ла Републике оптужују опозицију. „Напади на сина Александра Вучића су део срамне кампање“, тврди Игор Мировић, кога исти тај Вучић назива „бехатон криминалцем“. Милош Вучевић такође истиче да је посреди „кампања бруталних лажи против сина председника“. Златибор Лончар понавља: „Као последње кукавице нападају децу председника Србије“. Ирена Вујовић не сумња да је у питању „прљава кампања против породице председника“, као и Синиша Мали, који тврди да је ово „поновни напад на породицу Александра Вучића“. Бранислав Недимовић је згрожен „колико подло биће мораш бити да и децу нападаш“.
Допринос колективном шлихтању дала је и Маја Гојковић, која наводи да је „Данилов једини грех то што је син Александра Вучића“. Горан Весић је закључио да „тајкунски медији имају циљ да униште живот деци председника Србије“.
– Никада у историји политичког живота Србије није вођена бесомучнија и језивија кампања од оне коју води бивши режим против чланова породице председника Вучића. Без иједног доказа,чак и без индиције, оптужују председниковог сина за све и свашта, као да се међусобно такмиче чија ће лаж бити већа и апсурднија. Чињеница да су ову лаж против Данила Вучића пласирали баш на његов рођендан говори да зло и поквареност у њима превазилазе границе које ум може да појми – тврди Миленко Јованов, један од симбола „бивше власти“, данас члан Председништва СНС-а.
– Има један млад момак, који је код нас дошао из ДСС. Реч је о Миленку Јованову из Кикинде. Он има изванредну енергију, борац је без страха и мане. Подсећа ме на мене кад сам ја био млад. Има изванредну будућност пред собом. Запамтите то име – причао је Вучић пре пет година.
Јованов је заиста доказао да личи на Вучића. Доказао је то лажима и увредама, посебно на рачун Наташе Јеремић, супруге Вука Јеремића, коју је оптужио да је „шеф нарко мафије“. Баш као Вучић, Јованов је тада показао да је спреман на сваку бруталност против чланова туђих породица, као што данас презентује лојалност владарској породици.
Гужва је у врху ранг-листе напредњачких шлихтара. Нема изразитог фаворита, нијансе ће одлучити ко ће освојити титулу шампиона. Још није избледела успомена на признање Зорана Бабића да се „ментално и физички диви“ Вучићу јер по девет сати седи у Скупштини, не иде ни до тоалета да се олакша. Као да није чуо за Памперс. Но, Бабић више никоме није битан, као ни њему Станика Глигоријевић. Његова будалаштина затрпана је хиљадама других, истог или слично квалитета.
Александар Вулин не мари за квалитет, узда се у квантитет, зато упорно врти мантру о томе да „без Вучића неће бити ни Србије“. Томислав Момировски је таквим изјавама, којима је хвалио „два великана“, Александра и Данила Вучића, оправдао поверење и министарску функцију. Зоран Ђорђевић је, као и многи други напредњаци, пре неколико месеци на друштвеним мрежама качио своје фотографије на којима позира у мајици с ликовима Александра и Андреја Вучића, као знак подршке млађем бати, који је тада био заражен корона вирусом. Ана Брнабић, Марко Ђурић, Марко Атлагић и остали статисти у идолопоклоничком крду могу само да завиде Јоргованки Табаковић.
– Александар Вучић је човек који се по храбрости и непрорачунатости не може упоредити ни са ким. Ја му често кажем „Александре, да ли те је достојан овај народ“ – рекла је недавно гувернерка Табаковић и уписала се у историју удворичког бешчашћа.
По оној народној мудрости „ти мени војводо, ја теби сердару, а обојица знамо каква смо говна“, све улизице знају ко је и какав је Вучић, шта заиста мисли о њима и како их оговара. Знају, али ћуте да не угрозе функције и послове. Вулин сигурно памти да га је Вучић описивао као наркомана с масном косом, који би хтео да личи на Че Гевару, иако је „Мирина дугодлака пудлица“. Тома Мона ништа не памти, за разлику од његових родитеља Наде и Ђорђа, који никад неће опростити Вучићу што их је офирао да су презиме Момировски променили у Момировић како би се посрбили и постали прихватљивији за тврдо језгро Социјалистичке партије Србије. Јоргованка Табаковић никад неће заборавити какве је шале на њен рачун правио Вучић, ругајући јој се због ванбрачне везе с једним несташним СПС-овцем.
С повећим закашњењем, тој групи се прикључио и Небојша Бакарец. Опростио је Вучићу што га је називао „кљакавим секташем, који носи индијске мантије Харе Кришне“. Имао је и Вучић шта да опрости Бакарецу.
– Знам како ћу да скончам, јер добро знам свој народ, највише га волим на свету, знам себе, зато и знам како ћу да скончам, тако да… Хоћу да што више завршим, да би неко за 10 и 15, 20 година могао да каже да је неко нешто урадио. Зато ми се толико жури, јер знам да ми се приближило – рекао је Вучић у септембру 2013. године на пословном ручку у Хајату с представницима Америчке привредне коморе и страним дипломатама.
Бакарец га је, због тих речи, упоредио с Љубишом Трговчевићем и за склоност ка политичкој употреби парапсихологије, мистике и езотерије.
– Тешке су то речи: скончаћу, приближило ми се… Архаичне, судбинске, езотеричне, мистичне. На који је то начин Вучић сазнао, или предвидео, или предсказао начин и термин своје смрти. У нас је познато тзв. Креманско пророчанство, златиборске породице Тарабић. Можда је г. Вучић некакав изданак те породице „видовњака“? У време првог министровања господина Вучића (министар информисања) велику популарност у електронским медијима под контролом г. Вучића и тадашњег режима, уживао је још један „видовњак“ и прекогнитивац, знаменити Љубиша Трговчевић, познат по томе што је, када падне у предсказивачки транс, изговарао „Јавља ми се…“ Можда је г. Трговчевић г. Вучићу открио тајне свог заната, можда га је заразио видовњаштвом, можда се г. Вучићу „јавило“? Ко зна? Можда се ради о чистој религијског спознаји? Из историје и религије су познати такви примери. Нови завет на више места говори о Исусовим предвиђањима сопствене смрти. Није могуће да г. Вучићу делегирамо способности једног Исуса Христа. Стога морамо рећи, у најбољој намери, да г. Вучић ваистину верује у своје речи, али да суштински греши, јер није могуће да поседује једновемене и непоновљиве дарове Јешуе из Назарета – написао је Бакарец, и у прологу тог текста цитирао стихове Бранка Радичевића из песме „Кад млидијах умријети“: „Лисје жути веће по дрвећу, Лисје жути доле веће пада; Зеленога више ја никада видети нећу! Глава клону, лице потавнило; Боловање око ми попило; Рука ломна, тело измождено; А клеца ми слабачко колено! Дође доба да идем у гроба!“
У то време, као одборник ДСС-а у Градској скупштини Београда, Бакарец је за говорницу излазио с књигом „Морални портрет Александра Вучића – Политичка фукара“, коју је написао аутор овог текста. Читајући књигу, Бакарец се препознао у Вучићевом портрету, па је постао један од најгорљивијих апостола Трговчевићевог двојника. Трансфер је Бакарецу донео посланички мандат, а Вучићу сатисфакцију у томе што је бившег циничног критичара претворио у дворску луду и јуродивог чудака, који, да би доказао лојалност, отворено позива на ликвидацију опозиционих лидера.
Нема већег злопамтила од Вучића. Да је та карактерна особина код Вучића досегла ниво патологије аутор овог текста се уверио у време док је био главни уредник дневног листа Правда. У јесен 2009. у Правди је објављен интервју с Драгославом Боканом. Вучић је то коментарисао на свој начин: „Добро је што пушташ и лудаке, нека читаоци виде каквих све сподоба има у Србији“. На питање чиме му се Бокан замерио, Вучић је рекао да нема ништа лично против „тог психопате“, а онда је додао: „Па, и ти си у Свету 1996. године објавио текст о његовом разбојништву“. Уместо Вучића, његова тадашња супруга Ксенија је објаснила да нема места чуђењу: „Александар све памти, никоме не опрашта“.
У октобру 1996. у магазину Свет објављен је текст о тада раскринканој пљачки бизнисмена Томислава Ђорђевића, власника компаније Yуцо. Истрага је четири године после пљачке утврдила да је Бокан на ратишту у сарајевском насељу Илиџа, где је командовао паравојном јединицом „Бели орлови“ организовао групу за утеривање дуга од пет милиона немачких марака од новосадског тајкуна Ђорђевића. За ту акцију Бокан је ангажовао Александра Шарца и Александра Момића, којима је показао папир са меморандумом на коме је наведено када је Ђорђевић узимао кредите, које није вратио. На другом папиру биле су написане адресе Ђорђевићевих некретнина у Москви, Лондону, на Кипру.. Поред тих „доказа“, командант је саборцима дао алат и упутства за утеривање дуга.
– Бокан је Момићу дао пиштољ и шприц са иглом и предложио му да тим „аргументима“ убеди Ђорђевића да исплати дуг, у случају да се буде опирао. Чак им даје упутства да и његовој породици запрете у случају да покушају да алармирају полицију, и да се на стотинак метара од породичне куће Томислава Ђорђевића налази њихов човек са „зољом“, коју ће бити спреман да активира. Том разговору су, поред Момића и Шарца присуствовали Љубиша Радосављевић, бизнисмен из Београда, и Александар Цвијетић, власник београдске фирме Гавија.
Коначно, 21. новембра 1992. године Момић и Шарац аутобусом одлазе за Нови Сад, а одатле таксијем за Буковац. У вечерњим сатима, негде између 19 и 20 сати долазе до куће Томислава Ђорђевића, звоне на врата, и ускоро се појављује сам Ђорђевић. Упереним пиштољем гурају га у унутрашњост куће, у дневни боравак, до фотеље. Почиње убеђивање. Момић и Шарац показују Ђорђевићу папир са наводним дугом и траже наведену суму. Ђорђевић се брани да не поседује тај новац, чак ни петину од те суме, и да не може да удовољи њиховим захтевима. „Инкасанти“ са речи прелазе на дела. Почињу физички да малтретирају домаћина. Момић удара Ђорђевића пиштољем у главу. Сцени присуствује и Наталија Ђорђевић, Томислављева супруга. Момић као последњи „аргумент“ у убеђивању вади шприц са иглом и заврће Ђорђевићев леви рукав у намери да му убризга отров у вену. У том тренутку се на унутрашњем степеништу куће појављује деветогодишња ћерка Томислава и Наталије Ђорђевић. Девојчица, уплашена и збуњена призором који се одвијао, почиње да плаче. Отац је позива да сиђе, а Шарац наводно почиње да теши и смирује уплакано дете. Супруга устаје, доноси разбојницима кожну ташну, са речима: Ево, то је што ми имамо“. Момић узима ташну у којој се налазио новац – описано је у тексту који је објавио Свет, на основу података које је прикупио тадашњи новосадски истражни судија Мирослав Алимпић.
Наведено је и како су разбојници плен однели у Београд, како су Бокана затекли у стану његове тадашње веренице Јелене Оцић, а затим га поделили у стану Љубише Радосављевића. Бокан је, наводно, узео 120.000 марака, а остали по 30.000 марака. Бокан је саучесницима запретио да ће, ако проговоре, бити убијени, а да ће страдати и њихове породице. Александар Шарац је ипак проговорио, кад је ухапшен коректно је сарађивао са тужилаштвом. Бокан је ухапшен 9. октобра 1996. године. После неколико месеци пуштен је из притвора. И тада, као и данас, причао је да му је случај намештен из политичких разлога.
Вучић се сваког детаља из тог текста сећао и 13 година после његовог објављивања. Вучић је тада тврдио да је Милорад Вучелић преко својих удбашких веза спасао Бокана од дугогодишње робије. Наравно, све је допунио својим сазнањима о Томиславу Ђорђевићу, који је касније основао Меридијан банку, да би је, уз посредовање Божидара Ђелића продао француској Агрокол банци.
Такав, Бокан данас, Вучићу за љубав, не утерује дугове, него страх.
– Мариника Тепић је ушла код Чанка у његову антисрпску организацију када је била млада девојка и студирала, шта? Румунски језик! Румунска мама, румунски тата, радила је у румунској организацији. Она је наш непријатељ! Она је национални непријатељ, не само идеолошки и политички – рекао је недавно Бокан на Пинку.
Од команданта добровољачке јединице могло би да се очекује да му више смета Хрватица, и то председница Владе Србије, Ана Брнабић, него опозициона политичарка румунске националности. Међутим, Вучићу је потребан Бокан који ће вређати, застрашивати и таргетовати опозиционаре као непријатеље васколиког српства.
Бокан мора да се брука, само тако постоји на јавној сцени. Брукају се и многи други, паметни и успешни, реализовани људи попут Божидара Маљковића.
Неколико дана пред оснивачку скупштину Српске напредне странке, у октобру 2008, у телефонском разговору рекао сам Вучићу да седим у кафићу с Божом Маљковићем. Вучић ме замолио да га питам да ли би хтео да дође на свечану промоцију СНС-а у Центру Сава. „Вучић може да промени сто странака, био је и остао четник. Ја сам из Оточца, партизанског краја. Ми ћемо увек бити непријатељи“, одговорио је Маљковић. Иако сам му, без тих четничко-партизанских детаља, рекао да славни кошаркашки тренер не жели да се меша у политику, Вучић то није поднео спортски. Одмах је рекао да је то и очекивао, Маљковић је кроатофил и издајник српства, никад није водио ниједан српски клуб, ни репрезентацију. „Кад је отишао да тренира Југопластику, његова жена је у Сплиту добила стан од ЈНА. После рата, Хрвати су само њој вратили стан, а ниједном официру ЈНА“, тврдио је Вучић.
Није прошло много времена, Маљковић је пожелео да, пред пензију, постане председник Олимпијског комитета Србије. Амбицију му је испунио Станко Суботић Цане, Маљковићев дугогодишњи пријатељ и комшија из шпанског монденског летовалишта Марбеља. Суботић је наредио Вучићу да промени Статут ОКС-а и постави Маљковића за председника. Спонзорска се не одбија. У знак захвалности, Маљковић је почео да долази на свечаности напредњачког картела и да Вучића кује у звезде.
– Јесам, гласао сам за Вучића. И сви моји. Брз је и ради. Није вођен преварама. Ради као наши тренери из прве класе – тврдио је Маљковић после избора 2016, наглашавајући да је Вучић „недосањани сан Србије“.
За разлику од Маљковића, коме од Вучића не треба ни новац, ни заштита од судског прогона, многи несрећници управо из тих разлога дувају у исту тикву. Од консиљереа Небојше Крстића, преко Боре Ђорђевића Чорбе и Симе Спасића, до Звездана Терзића. „Алфа-Интерпол доктор“ Терзић се од оптужнице и суђења за озбиљна кривична дела штити сликом Вучића, којом је окитио своју директорску канцеларију у ФК Црвена звезда. Сваки јавни наступ „Терза Мафија“ користи за изливе љубави Вучићу, коме посвећује победе клуба који трернутно води. Ипак, у интервјуима му се омакне и нека паметна реченица.
– Сваки одрасли мушкарац треба бар 30 дана да проведе у Бачванској 14, то би му много помогло да сазри и схвати реалност – рекао је Терзић једном приликом, на основу личног искуства из притвора у Централном затвору.
Закаснио је с тим саветом. Вучића, ако буде имао среће, чека значајно дужа робија. Бивши народни посланик Срђан Ного упозорава на много тежи расплет Вучићеве политичке и личне драме.
– Вучић ће проћи као Гадафи, сигурно. Немојте да се изненадите кад на камиону, који га буде возио на мучење, стрељање или вешање, буде неко од Вучићевих кумова, Кокеза или неки други. Тај кум ће викати: „Народе, гледајте, ово говно водим на стратиште!“ Вучића ће издати сви сарадници, Драган Вучићевић и Жељко Митровић, сви председници општина, безначајни типови који се десет година богате пљачкајући народ. Кад странци одлуче да оборе Вучича, кад стисну дугме, видећете како ће ови његови да га пљују. Вучић тада неће имати никог свог, и он то зна – тврди Ного.
То признаје и Вучић: „Ко ми је лојалан? Ко ће остати уз мене до краја? Па, нико… Можда један или двојица сарадника“, Вучић је свестан да ће га наџивети – политички свакако, а можда и биолошки – сви полтрони које је дигао из блата. То је велики проблем, већи за Србију, него за Вучића.
„Улизице, то су најгори људи на свету, најштетнији, најпокваренији. Они подржавају сваку власт, они и јесу власт, они сеју страх без милости, без икаквог обзира, хладни као лед, оштри као нож, као пси верни свакој држави, као курве неверни сваком појединцу, најмање људи од свих људи. Док њих буде нема среће на свету, јер ће уништити све што је истинска људска вредност“, написао је Меша Селимовић истину, којом је скицирао колективни портрет припадника Вучићеве дворске свите. Тачно, неће бити среће за Србију ако буде кажњен само нарцисоидни социопата Александар Вучић, а улизице избегну привођење правди.
— СРБИН инфо (@srbininfo) December 11, 2021
