Pročitaj mi članakUnija sindikata prosvetnih radnika Srbije već je ukazala na bedno stanje prosvete koje se vidi kroz analizu za 2017. godinu: “Vlada RS već 4 godine uzastopno ne usklađuje izdvajanje iz BDP za obrazovanje sa usvojenom Strategijom razvoja obrazovnog sistema RS do 2020. godine, po kojoj je u 2017. godini trebalo da bude 5,2% BDP-a, a trenutno je svega 3,35%.
Влада РС не поштује ни Споразум о решавању спорних питања, потписан са синдикатима 2015. године о побољшању материјалног положаја просвете. Наиме, растом зарада од 1% више од других корисника буџета, разлика, се не смањује, већ, напротив, повећава! Просветни радници су са 1% више од других номинално добили најмање повећање.
У претходне 4 године, због већег процента раста минималних зарада од осталих, смањила се и разлика у висини зарада између запослених са I и VII степеном стручности која је сада испод 1:2 иако је у важећој Уредби о коефицијетима она утврђена на однос 1:3.
Тако је делатност са далеко највећим бројем запослених са високим образовањем (70%), у позицији да има најнеповољнији однос зарада између степена образовања. Заостајање зарада запослених са високим образовањем у просвети, у односу на просек у РС је преко 55%.
Наставља се недопустива пракса издвајања великих средстава за казне, пенале, изгубљене судске спорове и др. (приближно 300 милиона динара), углавном кривицом носилаца власти и директора школа. Већ годинама због тога нико не сноси последице, па штету трпе запослени.
Анализа буџета показује да је маса средстава за зараде 81,95%, што је више него прошле године. У години повећана је минимална зарада за 7,5% и зараде запослених од 6%.
Ни у 2017. години висина зарада неће достићи ниво из децембра 2014. године, када су умањене за 10%. За то би било неопходно, поред планираних 6%, обезбедити још толико. Како је у 2017. години пројектована инфлација 2,4%, то значи да ни додатних 6% не би обезбедило реалне зараде на крају 2017. године.
Јасно је да ни у 2017. години, неће бити исправљена неправда нити ће се изједначити зараде просветних радника са осталим корисницима буџета, јер неће бити донет Закон о платама на бази платних разреда.
Наставља се пракса издвајања средстава за дотације и донације страним Владама и разним међународним организацијама за која не постоји разумно оправдање.
У буџету за просвету се и даље издвајају огромна средства за награде запосленима у Министарству, за путне трошкове, за специјализоване услуге и др., што чини скоро 5 % буџета.“
Али, питање образовања није само питање буџета. Наравно.
То је питање образовног система и односа према школи као једном од најбитнијих чинилаца друштвеног напретка.
ИЗ ИСТОРИЈЕ СОВЈЕТСКОГ ШКОЛСТВА
Чим су дошли на власт у Русији, бољшевици су кренули у радикалне образовне реформе. У новопроглашени СССР похитао је, на позив комесара просвете Луначарског, амерички педагог Џон Дјуи, који је добио најширу могућност експериментисања. Теоретичари ране бољшевичке револуције у образовању, Венцел и Блонски, наслањајући се на Џона Дјуија, тражили су да се деца слободно развијају и да школу замени сам живот. Комесаријат просвете је УКИНУО СИСТЕМ ОЦЕНА (од један до пет) И СВЕ ВРСТЕ ИСПИТА (завршне, пријемне), и одлучио је да ученици треба да прелазе из разреда у разред, односно да заврше школу само на ОСНОВУ ОПИСНЕ ОЦЕНЕ НАСТАВНИКА О ОБАВЉЕНОМ РАДУ У НАСТАВИ.
Децу је требало васпитавати у духу интернационализма и колективизма, и на сваки могући начин избегавати школску дисциплину. Тражила се такође одлучна борба против верских предрасуда и „великоруског национализма“. Дошло је до уклањања класичних облика школства, идеализације детета, педоцентризма, одбацивања испита и домаћих задатака, разарања предметне наставе тзв. КОМПЛЕКСНОМ наставом итд. Индивидуализација наставе ишла је науштрб предавања општих знања које сви ђаци морају усвојити. Народни комесари просвете су у својој „Декларацији о јединственој радној школи“ инсистирали на томе да ђак мора да учи док моделује, лепи, бира, црта, фотографише, посматра биљке и животиње.
Уместо разреда, у совјетску школу уведене су радне групе и бригаде. Усвајајући дјуијевске методе, које су касније осакатиле америчку школу, совјетски педагози почели су да децу поучавају само путем тестова, а школске неуспехе су тумачили дефектношћу ученика и биолошким фактором, а не неодрживошћу самих наставно-васпитних метода.
СТАЉИН ОБНАВЉА ШКОЛСТВО
Када је Стаљин видео докле га је довело ово експериментисање у школи (јер су у привреду и јавне службе почели да стижу ђаци-жртве дјуијевских огледа, чији су радни резултати били катастрофални), решио је да разарање школског система заустави. (Рецимо, 1930. године у СССР-у у школама је владала грозница „пројектних радова“, укључивање школе у живот „локалне заједнице“, па су ђаци, да би помогли електрификацију села напуштали учионице и престајали да уче.)
Зато је Централни комитет совјетске компартије 1931. године, наредио повратак старој школској методици: враћени су часови са прецизним распоредом; учитељ је опет добио водећу улогу; настава је опет била методски организована и систематична; обновљено је класично оцењивање. Пошто су теоретичари „слободног васпитања“ до тада негирали уџбенике, ЦК је донео одлуку да се напишу озбиљни уџбеници за све предмете, да би се школски ниво подигао. Оживљена је и класична гимназија из епохе царске Русије (наравно, уместо веронауке учен је марксизам, али остало је било исто), и држава је кренула у бољу будућност.
СЛОМ АМЕРИЧКОГ ОБРАЗОВАЊА
Џон Дјуи и његови следбеници наставили су своје експерименте у САД, и то траје већ деценијама. Глобалистичка елита је подстицала разградњу традиционалне школе. Футуролози Алвин Тофлер, Вилард Виц и други написали су 1974. године извештај за Институт за највише школске званичнике под насловом „Човек, образовање и друштво 2000. године.” Састанку на коме је извештај поднет присуствовали су и Џорџ Буш Старији, Џејмс Бејкер и Едмунд де Ротшилд. У извештају се тврдило да старе вредности не могу помоћи изградњи новог друштва, и да традиционална знања, вештине и концепције морају бити замењене новим.
Две године касније, Харолд Шејн, један од челника Националног образовног удружења САД, објавио је текст „Следећих 25 година Америке: неке последице у образовању“. У тексту је истакао да нова школа децу има учити „вештини компромиса и помирења, стварања консензуса, планирању за међузависност /…/ Како млад човек сазрева, морамо му помоћи да изгради /…/ етику услужности која је средство усмерено ка стварном свету /…/ Концепт глобалног служитеља према коме ћемо образовати нашу омладину за планетарну службу и можда за неке форме светског грађанства“.
Уведено је тзв. „кооперативно учење“. Уместо да свако самостално савладава лекције и ради домаће задатке, ђаци раде у групама и добијају групне оцене. Али, требало је укинути и оцењивање као такво! Сама идеја да неко добија оцене сматра се погрешном (то би значило да је неко бољи и успешнији од другог, што опет води „обесправљености“ неуспешног.) Таква врста образовања је „превазиђена“.
МЕТОДЕ ЗАГЛУПЉИВАЊА
У оквиру огледа који су спровођени у америчким школама били су уведени и тзв. „нова математика“ и „читање на први поглед“. „Нова математика“ је математика која се предаје као „школигрица“, без традиционалног усвајања основних знања из аритметике и геометрије. Психолози и педагози који су стали иза овог метода тврдили су, без икаквог доказа, да су „огледи“ показали како деца много боље уче тај предмет (који је, иначе, „баук“) ако се примени огледни модел.
На директоре школа и професоре који су одбијали да раде како им се нареди вршени су притисци и посредно им се претило, а на упозорења стручњака какав је био др Морис Клајн, са Института за математичку науку Универзитета у Њујорку, нико није обраћао пажњу. Какви су били исходи? „Вол стрит журнал“ је објавио да, после „новоматематичких огледа“, у многим школама деца нису умела да поделе десет са сто. Степен успеха био је од 3 до 5%.
Исто је учињено у области елементарног читања и писања. Уведена је метода учења „читања на први поглед“, то јест „Погледај и реци“. Уместо слова и слогова, првацима је понуђено да одмах науче да читају целе речи. Пошто је уништен један од основних начина рада с децом, метод поступности, огроман број ђака после изласка из средње школе није умео да чита.
Ништа зато! Експериментатори су свим силама наставили да спроводе у праксу своје „успешне“ идеје. У једном приручнику за наставнике матерњег језика вели се и ово: „Неки ученици, можда, неће успети да напишу потпуне реченице, неки неће ставити потпуну интерпункцију, неки ће погрешно написати речи. Оно што је на овом месту важно јесте да се деца охрабре да изразе своје идеје, вреднују сопствене фантазије, а не да се брину о механичким стварима“.
ПРЕОКРЕТ У АМЕРИЧКОМ ШКОЛСТВУ?
А онда је стигао Доналд Трамп.
У својој књизи „Обогаљена Америка. Како Америку поново учинити великом“ јасно и гласно је рекао да је америчко школство уништено. Данашње школе децу уче да осећају „самопоштовање“, иако су често пуке незналице. Те незналице, које је направио систем, уништиће Сједињене Државе ако се нешто хитно не промени. Оцене поново морају бити мерило знања, а не само сведочанство да ли је неко био или није био присутан на часу. Успеха не може бити без озбиљног учења, а вредно учење треба наградити могућношћу доброг посла и успешне каријере.
Одговорност за школу треба вратити државама и локалним заједницама, то јест потребна је децентрализација образовног система. Државе и локалне заједнице морају да успоставе квалитетне образовне циљеве, уводећи здраву конкуренцију. Образовање мора бити приоритет државног и друштвеног старања. Родитељи код деце треба да подстичу дисциплину и да их уче да без рада нема успеха.
Зато је Трамп за нову министарку образовања довео конзервативно оријентисану Бетси де Вос, која се с овим ставовима новог америчког представника потпуно слаже.
ШТА ЋЕ БИТИ СА СРБСКИМ ШКОЛАМА?
Од Гаше Кнежевића наовамо у Србији тече процес заглупљивања ставновништва под видом реформе школе, иза кога је, од самих почетака, стајао Сорош, чија је ученица, Тинде Ковач–Церовић, глава „идеолошкиња“американизације србског школства, уобличила основни закон о образовању у доба Тадићеве власти. Просвета се урушава под видом „модернизације“, а штрајкови и незадовољства професора, родитеља и ђака су масовна појава.
Ово ће бити тако све док се не заустави продор идеологије канцер-капитализма, по коме је све „тржиште“, у образовни систем.
О томе је, јасно и гласно, писао професор др Слободан Владушић, у свом тексту „Какво нам је образовање потребно“ (www.novipolis.rs/dosije/30328/kakvo-nam-je-obrazovanje-potrebno.html): “Сада видимо да би реформа образовања требало да почне од одлуке каквог човека желимо да имамо на крају процеса: ја гласам за личност која има квалификације за посао који може да ради најбоље.
А какав нам одговор на ово питање даје Европа? Ако погледамо текст Генерација мекушаца који се појавио недавно на Новом Полису, чини ми се да тај одговор прилично јадан. Али он је закономеран. То је одговор који даје Европа технократа, која жели да пружи врхунско образовање само мањини која ће радити најисплативије послове, док ће већина, која је из различитих разлога дисквалификована, бити системски деполитизована и заглупљивања, под изликом да се тако спашава од траума у налету.
На тај начин ће некадашњи грађанин, ослонац демократског поретка, сада бити образован тако да постане роб (који ради свој посао за мале паре или прима социјалну помоћ) и потрошач чијим се потребама, жељама, мишљењем лако манипулише, будући да не располаже ни знањем ни вештином тумачења, којом би се могао супротставити систему манипулације. А не располаже зато што му је кроз цео образовни процес пружана могућност да нађе алиби да нешто не зна.
Овде се не ради само о мом утиску, већ о радикализацији једног процеса који су часни, интелектуално поштени људи, запазили још половином шездесетих година прошлог века. Један од њих и француски социолог Лисјен Голдман кога у једном свом есеју невеселог наслова, (Гласници апокалипсе) цитира Сретен Марић: ,,Огроман напредак школства довешће у будућности, до тога да се фабрикују специјалисти без икакве опште културе – ја сам их другде назвао дипломираним аналфабетама.
Томе прелазу у цивилизацију потрошње, која је састављена од масе извршилаца без стварне одговорности и од једне релативно уске групе високих специјалиста који монополишу одговорност одлуке, одговара дубок преображај филозофског живота. (…) Све хуманистичке вредности седамнаестог и осамнаестог века биће на тај начин ликвидиране, ако овај развој буде ишао даље у овом правцу.”
Из овога се види колико је велики улог питања за какав ћемо се тип образовања определити – одговор на то питање обликоваће свет у каквом ћемо живети. И зато није ни чудно, зашто су се процесом образовања бавили, у Србији, људи попут Светог Саве или Доситеја. Дакле, најумнији људи свога времена.
Људи који знају само то да знање деле на ,,потребно”и ,,непотребно”, већ мисле као робови, а не личности. А личност се образује, али и самообразује, и то је најважнија ствар коју у вези са знањем треба знати. Образовање је на крају крајева, или почетку почетака, лична ствар и само онај ко је слаб, лењ или блесав допушта да га образују, а заправо дресирају: зато такви често завршавају као бесловесни магарци, такозвани товари. Идентични са оним што носе, односно раде. И ништа више од тога.“
Тако каже Слободан Владушић.
Да не бисмо били магарци под бичевима глобалних господара, време је да сви, као један, устанемо у одбрану србског школства. То је кључна борба 21. века – не само код нас, него и у свету.
