Pročitaj mi članakOpšti utisak jeste da naši današnji episkopi neugodno liče na generale JNA iz post-Brozovog vremena, koji su se bavili svojim epoletama i foteljama, dok se država raspadala
Након завршетка рада сабора СПЦ, ревијалних пријема код престолонаследника и председника републике, као и фарсе са патријарховим давањем благослова “нашем” председнику пред пут у Америку, као да се овај упутио на Косово поље да мученички пострада, можемо констатовати да су се и патријарх и цео сабор у потпуности оглушили о све апеле да нешто предузму у вези са надолазећом пропашћу наше цркве, народа и државе (ово последње већ би морало да стоји у множини, што само по себи много казује о нашем положају).
О изазовима растакања српског етничког простора, прекрајања историје и уништавања српског народа саопштење се изражава као о елементарној непогоди, као о нечему што се не дешава уз активно и свесно учешће управо власти Србије. Осим ламентирања и позивања међународних чинилаца да предузму нешто из своје надлежности, нема никакве назнаке да би власти у Србији својим (не)чињењем из своје (не)надлежности могле бити барем учесници у дешавањима, ако не и саодговорне за трагично стање нашег народа. Такво прећутно аболирање власти од одговорности није у складу са декларативном бригом архијереја за добро народа и државе.
Лично је патријарх у патријаршију довео свога доктора правних наука у мантији, који би требало да је могао састављача саопштења да посаветује да се резолуција СБ УН 1244 и Заједница српских општина не могу наћи заједно у једној мисаоној целини. То је contradictio in adiecto пошто је ЗСО мртворођенче Бриселског споразума, којим се управо и дезавуише поменута резолуција СБ УН, а који је председник Србије прихватио у наше име мимо нашег знања и воље и без валидног мандата за такве одлуке. Зато прихватање Бриселског споразума од стране председника Србије представља кршење устава, председниково прекорачивање уставом прописаних надлежности, као и кршење већ потписаних међународних споразума и самим тим и издају. А непротивљење издаји од стране патријарха и сабора СПЦ представља кукавичлук и саучесништво.
Један пасус из саопштења пренећемо у целини:
“Сабор се бавио и темом организације наше помесне Цркве, као и изменама и допунама одредаба Устава СПЦ које се тичу титулатуре епархијских архијереја.”
Иза ове лаконске формулације крије се чињеница да су још у току заседања сабора почеле да круже приче о томе који епископи ће убудуће носити титулу митрополита. Волели бисмо да можемо да тај сегмент рада сабора припишемо емотивној незрелости наших епископа, да га прокоментаришемо старом црногорском пошалицом “ја ћу теби сердаре, ти ћеш мени војводо…” али бојимо се да је у питању нешто много злослутније. Подозревамо да је у питању реформа СПЦ према моделу грчких цркава, а то значи по НАТО-стандарду, њено онеспособљавање за доношење одлука и припрема за цепање по авнојевским границама, што би нас по питању јурисдикција вратило у стање горе него пре Великог рата, а као цркву и народ коначно уништило.
View this post on Instagram
Иако се у саопштењу помиње очинска брига и сагледавање мисионарских и пастирских потреба, није јасно како би дељење епархија и рукополагање нових епископа могло задовољити неке потребе и одговорити било каквим изазовима. Дубоко је у људској психи законитост да је оно што је ретко самим тим и драгоцено. Повећавање броја епископа док се демографска бројност нашег народа трагично смањује, неизбежно ће довести до банализације институције епископа, а њихов сабор учинити додатно гломазним и неефикасним. Значај њихове пастирске службе и тежина њихове речи само ће бити додатно обезвређене. Коме иде у прилог такав развој догађаја не можемо овде спекулисати, али можемо рећи да сигурно није у интересу цркве и народа.
Ми смо у своме скромном апелу позвали сабор да се, између осталог, јасно одреди и према егзибицијама Александријске патријаршије, не желећи да детаљима саблажњавамо ширу публику. Наиме, недавно су у тамошњој јурисдикцији за ђакона рукоположили ЖЕНУ, што представља не само преседан, него скандал без премца у историји свеколике цркве. Сабор наше цркве није нашао за сходно да реагује на такав очигледан насртај на предање чак ни вербалним протестом, иако би прекид општења са Александријом био на месту. У светлу тог нечињења, патријархова наводна забринутост за законско наметање родно осетљивог језика у Србији (које, узгред буди речено, ступа на снагу управо у тренутку док ово пишемо) изгледа као обично лицемерје.
Општи утисак после овога заседања сабора СПЦ јесте да наши данашњи епископи неугодно личе на генерале ЈНА из пост-Брозовог времена, који су се бавили својим еполетама и фотељама, док се држава распадала.
