Pročitaj mi članakPosle serije lokalnih ratova svet se izgleda suočava i sa novim talasom terorizma. Dve su okolnosti pogodne za taj surovi oblik političke borbe. Prva, suočen sa porazima u svim tim ratovima a uporan da to ne prihvati, Zapad se vraća staroj tehnologiji terorizma.
Ниједна терористичка организација још од времена Наполеона када је институционализован тероризам не може без подршке неке државе, и у основи то је државни тероризам. Друга околност је екстремна фрустрираност европских, западних друштава којима доминирају генерације расле у култури насиља и онда није тешко створити амбијент тероризма.
За ту околност илустративан је пример недавног атентата на председника владе Словачке Роберта Фица. На срећу, преживео је. На њега је из близине пуцао грађанин Словачке за кога би се тешко могло рећи да припада некој терористичкој организацији и да иза његовог напада неко директно стоји.
Али, у европским друштвима је генерисано незадовољство и фрустрација и много је оних који размишљају да „сами реше проблем“ јер не виде друге могућности, и уистину их и нема.
Политичка елита је толико удаљена од стварности и народа да је постала потпуно аутистична а истовремено јавност се свакодневно засипа невероватним лажима које у ствари инспиришу насиље.
То већ дуго траје а у новије време екстремни примери су ратови у Украјини и у палестинској Гази. Сви виде шта се дешава али им „изабрани представници народа“ упорно говоре другачије и траже да се верно следе те лажи. И у таквом раскораку настали су ломови у друштвима па не би, на жалост, требало искључити још атентата на политичаре у разним европским земљама. Апсолутна безбедност не постоји.
У случају Фица проблем је био што је он говорио шта стварно мисли и уистину види и за то је добио поверење већине гласача, а онда је због тога пуцао онај који је поверовао лажима других.
Центри моћи су свесни те фрустрираности и пажљиво прате те процесе и означавају групе фрустрираних. И онда се организују разни покрети и невладине организације које фрустиране окупљају, усмеравају, охрабрују и „едукују“. Тако да и спонтане акције нису у ствари спонтане, ма како личиле на такве. У том светлу могло би се посумњати да „усамљени“ атентатор на словачког председника владе није баш био сам. Занимљиво је да Америка покушава да учествује у истрази атентата на словачког премијера.
У западној штампи се уместо анализа и упозорења на такве терористичке нападе простор даје страховању шта би преживели Фицо сада могао да уради, па се на известан начин сугерише жаљење што је преживео. Тако је лондонски „Фајненшел тајмс“ забринут да би Фицо могао да пооштри законе о страном финансирању невладиних организација (НВО), такозваних „страних агената“, као и медијског простора.
Медији у Европи све више личе на време Совјетског Савеза. Препуни су пропаганде али, упркос томе, ко пажљиво прати и разуме и зна да чита западну штампу онда може да буде веома добро обавештен. Утолико пре што је пропаганда централизована, а воде је веома неталентовани људи. И још нешто: за шта год Запад оптужује друге, то значи да он то ради а не други.
Много је, међутим, интригантнији, из угла обнове државног тероризма, и на жалост трагичнији случај погибије председника Ирана Ебрахима Раисија. Истрага је у току и разумљиво није познато много детаља, а само је саопштено да је по среди технички квар на хеликоптеру. Јавности се, медијски, настојала наметнути верзија да је било изузетно лоше време и да се због тога срушио хеликоптер. Али, у пратњи летелице покојног председника Раисија била су још два хеликоптера и летела су по том истом времену али се нису срушила. Стога, упркос медијској кампањи пробудиле су се многе сумње и то пре свега међу стручњацима који верују да је ипак реч о диверзији, другим речима, терористичком чину.
Поред класичне саботаже док је летелица била на земљи највише сумњи је на електронско оружје које блокира ГПС систем навигације и инструменте летелице. До стручне јавности је дошла и информација да су командна табла и инструменти хеликоптера били скоро спаљени.
Такво оружје имају и Америка и Израел а коресподентске инсталације преко присуства Турске постоје у Азербејџану. Током истраге и Азербејџан ће морати нешто да каже. Другим речима, и Азербејџан би могао да дели одговорност. Већина стручњака пре свега сумња на израелску умешаност.
Азербејџан је минулих година кроз енергетско тржиште и преко Турске успоставио поприлично интензивне односе са Западом, а посебно са Израелом који је међу највећим купцима азербејџанске нафте. Уз то, данашњи Азербејџан је некада имао бројну и јаку јеврејску заједницу, такозвани „брдски Јевреји“, па су те везе оживљене. То шуровање Бакуа са Западом и Израелом је минулих година довело до затегнутих односа са Техераном али у последње време дошло је до поновног приближавања, председник Раиси се и враћао са отварања важног заједничког пројекта хидроцентрала на реци Аракс на граници са Азербејџаном.
Данашњи Азери су, иначе, у највећој мери етнички пореклом Турци Селџуци, али су и једина земља са доминантним иранским шиитским исламом изван Ирана. Један део историјског Азербејџана је остао у Ирану.
Занимљиво је да се одмах после несреће „ничим изазван“ огласио Израел тврдњом да „нема ништа са тим“.
Америчка администрација је протурила вест како је Иран тражио помоћ од Америке у тражењу места несреће хеликоптера, а да је то одбијено због „мањка логистике“. Испоставило се да то није тачно. Државни секретар Ентони Блинкен је потом у Сенату изјавио да упркос званичном саучешћу Америка не жали за иранским председником.
Покојни председник Раиси (63) је био један од носилаца нових односа у Азији и на Блиском истоку и уз Кину, Русију и Индију међу кључним предводницима евроазијских интеграција.
Имао је велики углед у Ирану и био је виђен да наследи Алија Хамнеија на месту врховног поглавара Ирана. Као такав, на Западу и у Израелу је био означен као „водећи непријатељ“.
Има још један детаљ. Према неким извештајима Америка је успоставила контакте и имала тајне разговоре са Ираном, вероватно у Оману, о смањење напетости на Блиском истоку и тражила је помоћ у „смиривању“ бораца Хамаса и јеменских Хута што, верује се, није у интересу Израела. Али, коме год би то одговарало или не одговарало потврђује се стара пракса, као и у случају убиства генерала Касима Сулејманија у Багдаду, да када год Америка тражи или нуди тајне преговоре, то води ка новој несрећи.
Вредело би подсетити и на још неке околности пре хеликоптерске несреће. Неколико дана пре трагедије, 13. маја, Индија и Иран су потписали споразум о дугорочном коришћењу и развоју иранске луке Чабахар у Арапском мору.
Тај споразум предвиђа да ће луку водити индијска компанија ИПГЛ и то је први пут да Индија оперативно преузима неку страну луку. То није само важно као сарадња Индије и Ирана, земаља БРИКС-а, него и један од кључних корака успостављања коридора Југ-Север и повезивања Индије и земаља Азије са новим путевима од Арапског мора преко Русије до Европе. Истовремено, то је значајан геополитички корак у развоју односа Индије и Ирана. Али, то такође доводи у питање амерички план изградње „економског коридора Индија-Блиски исток“.
Амерички Стејт департмент је одмах запретио Индији увођењем санкција. Реакција Вашингтона открива амбицију да се тај трговински коридор онемогући и да се спречи повезивање Глобалног југа и Севера а преко Русије.
Америка се нада да ће претњом санкцијама одвратити Индију коју је 2023. године означио као главног подизвођача америчких радова у Азији. А пре свега се у Вашингтону преко Индије очекује подривање БРИКС-а и других евроазијских интеграција како би се Индија одвојила од Кине и Русије. Али од тога до сада није било ништа и вероватно неће ни да буде, Индија је велика и моћна земља која штити своје а не туђе интересе.
И поново медији својим начином писања откривају позадину. Готово сви западни медији су одушевљено писали о погибији председника Раисија а британски „Дејли мејл“ је међу свим његовим „гресима“ издвојио да је био близак руском председнику Владимиру Путину.
И наравно бесмислене спекулације шта ће бити са Ираном после погибије председника Раисија. Све је то неталентована пропаганда јер се упорно или игнорише или се не зна природа структуре власти у Ирану. Та земља има дуалну власт, председника и врховног лидера који у свему има последњу реч. Тај врховни поглавар се није променио а уз то Иран је већ донео стратешке одлуке и ту нема простора за суштинске промене досадашње политике.
Државни тероризам не може да промени реалност. Остаје, међутим, да се види како ће Иран реаговати када једног дана буде завршена истрага о погибији председника Раисија и буду откривени детаљи њене позадине.
