Прочитај ми чланакМитрополит црногорско-приморски Амфилохије је од јуче постао бесмртан. Иза њега су остале борбе за светиње и мудре речи, какве су свакако оне упућене 9. октобра из Клиничког центра Црне Горе (КЦЦГ). Уједно, то је била и његова последња беседа, коју је пренео Радио Светигора.
Амфилохије је данас преминуо у 83. години у КЦЦГ, а пре више од три недеље му је дијагностикован коронавирус, када је и примљен у ову установу. Борио се митрополит са опаким вирусом, стање му је варирало у међувремену, али се синоћ погоршало, прикључен је на респиратор, а јутрос је, нажалост, изгубио последњу битку.
Последњи пут се Амфилохије обратио три дана након хоспитализације у Клиничком центру Црне Горе, а ту беседу вам преносимо у целости:
„Свети Владика Николај, који је одржао чувени говор на Ловћену приликом преноса моштију Петра Другог Ловћенског Тајновидца, после рушења од стране аустроугарских окупатора 1916. године Цркве Светога Петра, рекао је, између осталога, да се Бог стара и брине о деци и болесницима, а цетињском митрополиту је подарио крст да носи. И заиста цетињски митрополит се труди да носи и свој крст и крст Митрополије црногорско-приморске – Митрополије Црне Горе, учествујући и овом болешћу у патњама и страдањима милиона људи широм света, па све до председника Америке Доналда Трампа.
Учествујући у ношењу тога крста свеукупнога света и Митрополит се ево данас, хвала Богу, причестио Тела и Крви Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа на празник Светог Јована Богослова, апостола љубави, од кога смо и научили Христове речи да су две главне заповести: љуби Господа Бога свога свим срцем својим, свом душом својом, свом мишљу својом и свом снагом својом и љуби ближњега свога као самога себе. Љубав као начело људског живота. И управо, рекао бих, да је Бог је послао патњу човечанству да би га исцелио од мржње, од самоуображености, од егоизма, од саможивости, да би човечанство схватило да смо ипак ми, људи слабашни и немоћни на земљи, и да је једини Бог који даје истински живот, не само овај пролазни живот од данас до сутра. Оваква страдања и подсећају на достојанство људско, вечно и непролазно достојанство, јер човек је биће створено за вечност, а не за пролазност и ништавило. Бог користи та средства да нас подсети да смрт није последња реч овога живота, него само припрема за оно што је вечно и непролазно – за вечно Царство Бога љубави – Оца и Сина и Духа Светога. У то име ја поздрављам и благосиљам свима онима који се брину за моје здравље, молећи да се брину и за здравље свих који страдају, не само овде у болници у Црној Гори него широм света.
Свељудска је патња која је данас завладала и молим се Господу да Бог опрости грехе свима људима и да нас врати себи и једни другима и вечним вредностима, тајни вечнога живота, да умањи патње јер није лако носити свету ову патњу и ово што се данас догађа. Нека би благослов Господњи био на свима, нарочито на онима који се сећају и мене, јер видим да је много људи са разних страна који се сећају и моле за мене, и хвала на њиховим молитвама. Надамо се у Господа да ћемо наставити наше дело и да је ово припрема за наставак дела, ако Бог да.
Поменусмо цркву на Ловћену, у последње време запањујуће је говорено у Црној Гори никада више 1918. година, што значи никада више ослобођење, наместо да се каже никада више окупација 1916. година и капитулација Црне Горе. Први пут у њеној историји – капитулација 1916. године. И велики краљ Никола се очевидно поколебао у једном тренутку и поверовао да ће Аустроугарска, Немачка, да победи, па се повукао. Капитулирала је његова војска, он је напустио Црну Гору и хиљаде људи су отишли у затворе широм Аустроугарске, међу којима је био и обновитељ цркве на Ловћену Митрополит црногорско-приморски Гаврило Дожић, који је држан цело време рата у затвореништву. И онда се није чудити што 1918. године народ, кога је краљ Никола оставио, више није хтео да га гласа, односно његовог сина наследника, него је за наследника гласао његовог унука. А и он је сам био за стварање Краљевине Југославије, само што ето, по људској слабости, властољубље и самољубље, основни грех људски, и њега, великога краља, под старе дане је савладало. Али не умањује то његов значај , а у исто време не умањује значај обнове цркве коју је окупатор срушио 1916. године и која је обновљена 1925, и ако буде Господ дао обновиће се она поново.
Нико неће да дира овај маузолеј који је по духу наставак оног споменика Фрање Јосифа, кога су припремали да подигну 1916. године, срушивши ловћенску цркву и избацивши Његоша са Ловћена. Био је припремљен споменик Фрање Јосифа, а овај маузолеј је по духу наставак тога споменика Фрање Јосифа. И он је сведочанство једнога времена и он ће остати маузолеј, али ће морати да се скине проклетство са Црне Горе које је оставио Свети Петар Други Ловћенски Тајновидац: Проклети били ако ме не сахраните у овој цркви коју сам ја овде саградио.
После учешћа у овој патњи свеопштој Митрополит црногорско-приморски, носећи свој крст, дужан је да скине то проклетство са Црне Горе, да се исцелимо од тог духа окупаторског који је завладао од времена окупације Аустроугарске да би се зацарио онај Дух Божији, Дух слободе, Дух Христовог васкрсења:
„О преблаги, тихи учитељу,
слатка ли је света бистра вода
с источника твога бесмртнога!
Од твога су светлога погледа
уплашене мраке ишчезнуле,
од твога су хода свештенога
богохулни срушени олтари;
воскресењем смрт си поразио,
небо твојом хвалом одјекује,
земља слави свога спаситеља!“
(Луча микрокозма Светог Петра 2 Ловћенског Тајновидца).
То је оно чега је сведочанство било и треба да остане Црква Светог Петра на Ловћену, прослављајући Бога живога, прослављајући Црну Гору и овај народ овдје који се вратио Богу и Цркви Божијој послије осамдесетогодишњега лутања њивама глади и безбожнштва, њивама братоубилаштва и богоубилаштва. Вријеме је да се поново вратимо Богу и кроз Бога да се вратимо једни другима, а враћајући се Богу и једни другима, враћамо се, ако Бог да, и оним светињама које су уградили преци наши у нас и у наше историјско биће.
У то име благослов Божији свима, на многаја и многаја благаја лета!“, говорио је Амфилохије у последњој беседи 9. октобра.
