Прочитај ми чланак

ШТА НАМ ЈЕ ЧИНИТИ кад нас границама раздвајају

0

naslovna8-5srbi

Границе не смеју бити препрека „духовноме уједињењу у образованости, у укусу, у књизи, у родољубљу и народним идеалима“.

Мудре речи овог текста дело су знаменитог српског историчара, филолога, књижевника, академика и државника Стојана Новаковића. Написане су у једном од најтежих тренутака модерне српке историје, поводом бесправне анексије Босне и Херцеговине, од стране Аустро-Угарске 1908. године.

jovan aleksić biografijaТај једнострани акт проузроковао је тзв. Анексиону кризу, која је умало довела до рата између Србије и Црне Горе на једној, и Аустро-Угарске на другој страни. У јеку кризе, на челу владе Краљевине Србије налазио се Стојан Новаковић.

Иако се са тим чином није сложила, притиснута тешким међународним околностима, српска влада је била принуђена да прихвати анексију. Истакла је и званичну изјаву да “анексија не погађа њене интересе и да ће на својој територији спречити деловање против Аустро-Угарске”. Овај чин изазвао је огромно разочарење и потиштеност у целом српском народу.

Чинило се да је вишевековни сан о уједињеном српству срушен заувек. Осећајући да је дужност интелектуалца да буде светионик у тамном тунелу у којем се нашао српски народ, Стојан Новаковић је непосредно по признању анексије од стране Србије написао чланак под називом „Quid nunc“.

Мудрим саветима указивао је шта треба чинити у тешким моментима, како границе не би биле границе ако би се покренуле „бестелесне силе“ које би духовно ујединиле српски народ. Иако је написан пре више од једног века, чини се да је овај текст и дан-данас актуелан, а да се савети мудрог Стојана Новаковића могу применити и у садашњем, привидно безизлазном положају српског народа. Зато преносимо његове најзначајније делове, трудећи се да извучемо поуке које нам могу бити од велике користи у неизвесној будућности која је пред нама.

Дух је силнији од тијела; мисао је јача од свачега. Трошне су све човјечанске установе, али је вјечит и неразорив дух народни у својој свијести, у својој образованости, у духовном јединству својему.

На дан 31. јануара 1908. опоменимо се да је прије сто година под ударцима грубе силе пала и Република Дубровачка, најстарија установа коју је Српство наслиједило из средњих вијекова и која је у XIX вијек упливала. У своје вријеме, прије, ње, пале су такође под ударцима силе и српске државне творевине у Маћедонији, у Србији, у Босни, у Зети и у Херцеговини.

Дух Српства није пао и није могао пасти. Он је лебдио изнад тијех рушевина. Њега је носила књига, пјесма и прича; он је живио у вјери, у књизи, у језику; он је његовао неугасни пламен, свагда готов да нову варницу пусти, да новој творевини душу удахне. На данашњи дан, кад се опомињемо пропасти једне творевине, познајмо, браћо и народе, ову истину; поклонимо јој се; узнесимо је; надахнимо се њоме за нова сјајна дјела! Пренимо се сви! Проучимо у данашње просвећено вријеме мало прије казане истине. Користимо се њима, јер је једино у њима спас народа нашега!

Дижимо једно Српство културом, овим лијепим језиком и уједињеном просвјетом народном. Прионимо сви да нађемо средства којима се то може извршити. Духовноме раду једини је господар наша добра воља. А духовни је рад орао силнијех крила: њему нема граница ни брда. Њему су “свуда броди гдје год дође води”. У данашњем вијеку слободе, њему сметње нема до у нашем незнању, у нашем немару, у нашој духовној лијености, у нашој непоузданости и у нашој невјери! Кад је томе духовном раду наше срце господар и извор, изведимо га на бијели дан, начинимо од њега дјело. Нека нам у том послу не буде жао ни жртава, ни труда, јер је у духовном напретку спасење народа нашега! Уједињујмо, уједињујмо срце онога на Тимоку и онога украј Гружа на Јадранскоме мору; онога из Скадра на Бојани, и онога на Морави, и онога на Уни, и онога на хладном Вардару! Шта може и чиме смета граница међу седам државних власти, које данас управљају народом нашим, духовноме уједињењу народа нашега у образованости, у укусу, у књизи, у родољубљу и у народним идеалима?

Културно Српство може постати кад год ми хоћемо. Оно треба да изађе из духа и из воље наше. До нас стоји да га из висине будућности спустимо на земљу наше опште домовине. За њ нема никакве забране! Уједињујмо, уједињујмо срца наша!”[…]

Неисцрпна су мирна средства којима […] радити можемо. Безбројна су, међу њима, она којима у данашње време никаква државна власт сметње или не прави или правити не може. Културни рад, овај који ми препоручујемо, не искључује ни најмање приправе за расправу путем силе, за коју где који мисле да је једина. Здравље народно тражи да се, уза свој културни живот и рад на уједињењу, непрестано мисли и на питања оружане одбране или оружане акције, утолико више што се данас државама даје онолико поштовање колико војнички вреде. […] Постарајмо се и ми Срби, да се рад на уједињењу народа нашег поведе мирним средствима, средствима еволуције у једном духу и правцу, путем просвете и културе, стално, живо, неуморно – па ће победа бити наша.[…]

Обратимо се родитељима да у овом духу васпитавају децу своју. Почнимо освојење и пропаганду од колевке и благота материнског царства у кући и у колиби, у двору и на тргу, па ће победа бити наша. Само не клонимо духом. Лагано, али увек напред, бестелесним силама, у духовни народ српски, у народ будућности. Кроз бестелесне силе, којима нам се данас ваља служити, пребродићемо све границе што нас сад растављају, проћи ћемо најјаче браве и преграде, и наш ће се народ, једнога дана, показати као моћ неодољива и непробојна. И он ће онда сигурно тражити и добити шта хтедне.

А ми, међутим, смишљајмо и пробајмо, настојмо стално и без прекида да издржимо ову бескрву битку мира, просвете и културе за свој народ. Ова битка је тежа него она оружјем, али у њој нема пораза, победа у њој не изостаје, и кад једном дође – она је вечита.

In hoc signo vinces!

У томе је знак победе!