Прочитај ми чланакДа није било историјског референдума у Републици Српској, не би било ни историјског успеха власти која га је расписала на локалним изборима само недељу дана касније. Вероватно не би било ни Бакировог великог пораза, или бар не толиког. Заједно са повратком Бабе у Кладушу.
Да није било историјског референдума у Републици Српској, не би било ни историјског успеха власти која га је расписала на локалним изборима само недељу дана касније. Вероватно не би било ни Бакировог великог пораза, или бар не толиког. Заједно са повратком Бабе у Кладушу.
Ово је једини прави пут српског успеха у било чему. Кад те притискају – ти се још чвршће бори за своје. Тај притисак је, гарантовано, неправедан. Иначе га не би било. Шта има ко да нас споља притиска око наших ствари? С којим правом?
Дакле, правда је на нашој страни. Наравно, докле год се за њу боримо. То је наш пут. Борба за праведну ствар, чак и у немогућим условима. Нека буде што бити не може. Једини наш рецепт за успех. Само у таквој борби су чисти појмови, циљеви, пријатељи и непријатељи. Иначе – губимо оријентацију. А онда и снагу и решеност. А онда и битке. И на крају и рат. То смо ми. И најпре то.
Пети октобар је, очигледно, требало да представља прекретницу у нашем националном коду. Требало је да буде тачка после које ћемо да почнемо да одустајемо од себе. Да постанемо перманентно „кооперативни“. Вечно у дефанзиви око сопствених интереса. Да прихватимо измишљену „истину“ да смо „мали народ“, уместо историјске истине да смо само десетковани, од векова проведених између Сциле и Харибде агресивног католичанства и агресивног отоманизма, изнутра изједани нечистом савешћу растућих бројева оних који су попуштали под ужасним притиском прошлих и надолазећих векова, иступали из заједнице и прикључивали се „победницима“.
И да смо своју величину доказивали тиме што смо опстали, што никад нисмо скроз покорени, што смо се дизали кад год смо могли, и што смо, на крају, повукли и друге око нас за собом, ка слободи. И што смо после ту слободу великодушно подарили и онима који нису имали или петљу или храброст или вољу да се за њу сами изборе. И што их ни дан-данас не мрзимо, иако су нам забили нож у леђа првом, и сваком новом приликом.
После петог октобра је требало само да размишљамо како да се „интегришемо“ у нешто што није наше, како да се што пре и што темељније одрекнемо онога што јесмо, да би били оно што никад не можемо да будемо. Само је требало да, у недоглед, копирамо туђе рецепте, скупо плаћамо туђе савете, у блентавој нади да ћемо, у некој недефинисаној будућности, коначно постати „прихваћени“, „добри“, „досадни“, „као сав нормалан свет“. Доказивање другима, странцима, је требало да постане саставни део нашег новог идентитета.
Требало је да шенимо у недоглед за добре оцене, похвале, „охрабрења“ разних комисија, изасланика, известилаца, помоћника помоћникових помоћника, намргођених комесара. И пошто би их добили, да се трудимо још више да пређемо на следећи ниво задовољавања туђих жеља, стандарда, вредности. Да једва чекамо нове „домаће задатке“ које ћемо испуњавати. Да скачемо кроз обруче као трениране фоке и тражимо још. У замену за по коју сарделу, из увоза.
А храброст? Нова пост-петооктобарска храброст је дефинисана као спремност да се ради управо супротно националном интересу. Што си више против онога што те је свих ових миленијума дефинисало – то си „храбрији“. То је и био рецепт да се зацаре, уз помоћ „добромислећих“ странаца, најгори међу нама.
Тако је постало „храбрије“ руковати се са крвавим злочинцима попут Тачија него одбити и саму помисао на то. „Храбрије“ газити свој устав него га чувати. “Храбрије“ уништити своју војску него је очувати. „Храбрије“ организовати скарадне геј параде него их забранити. „Храбрије“ субвенционисати странце него домаће. „Храбрије“ хрлити у загрљај непријатеља него пријатеља. „Храбрије“ попуштати него се борити.
Неки ће питати – па како нам се, тако храбрима (без наводница), великима и лепима десио тај пети октобар? Има пуно одговора. Мој први, лични одговор је да се не би ни десио да је било довољно храбрости 1990-их. Иако је било и тога на претек. Али, за наше високе стандарде, недовољно. И Радован Караџић је то недавно дискретно признао. Да није Милошевић изгубио националну Србију одрицањем од Крајине, блокадом на Дрини, за неке и неспремношћу да не попусти под НАТО бомбама и иде до краја – не би могло бити ни петог октобра.
Јер, нису ударну песницу армије незадовољних чиниле Жене у црном, нити професионални гејеви, нити НВО-вци на бриселско-вашингтонским јаслама. Без гневне, разочаране националне Србије – није могло бити ни петог октобра. Оне исте, наивне, неиживљене, неискусне, коју су после они најгори постепено потиснули. Никакво оправдање – само констатација. И сам сам се радовао петог октобра – управо из тог националног разлога, разочаран што они који су били спремни на речима и да „једу корење“ ако треба, да наводно трпе санкције и сто година – нису били спремни да иду до краја. Али сам се радовао за свој рачун и у сопственој, а не туђој организацији.
Ако је за утеху – и Република Српска је прошла сличан пут, чак га започела и пре Србије. И тамо се, „у име народа“, попуштало туђим интересима преко сваке мере, угрожавале се крвљу стечене тековине. Док није схваћено да то не води ничему осим пропасти. Јер, уступци се никад на западној страни света не схватају као знак добре воље него као знак слабости. Сигнал да треба још јаче притиснути, и тражити још више, захтевати још безобзирније. И томе нема краја. Но, да вук на овцу своје право има није тако јасно рекао њихов песник, него наш.
Ово је први пети октобар после оног првог који дочекујемо у знаку неке веће националне победе. Захваљујући Републици Српској. Захваљујући одважности њеног народа и руководства. Захваљујући прихватању пружене руске пријатељске руке подршке. Захваљујући одупирању разним застрашивањима спољних и унутрашњих противника. Користећи једноставан рецепт – неодустајања од онога што ти по праву и правди припада.
Је ли боље овако? Или да се вратимо назад у комфор сигурног петооктобарског губитништва и бесплодног националног мазохизма? Баш тежак избор…
слика https://sputniknews.com/europe/20160628/1042111758/srpska-nato-referendum.html
