Прочитај ми чланакДанас, када су се слегли утисци после нелегалних и нелегитимних председничких, парламентарних и дела локалних избора, који су одржани на 83% територије Србије, може се рећи да је највећи губитник, нажалост, српски народ. Помало је разочаравајуће да је свако добио оно што је желео, а да смо сви изгубили.
Мафијашки режим је добио оно што му је недостајало у претходне две године и што је и био основни разлог за превремено расписивање парламентарних избора – легитимитет.
Пристајањем на учествовање на изборима под условима који су далеко лошији него 2020. године, опозиција је пристала на игру по Вучићевим тактовима.
Питање легитимитета одлука које у наредном мандату донесе режим неће моћи да се постави.
Опозиција је пристала да буде декор у Скупштини и не треба сумњати да ћемо гледати четири године прекидања, кажњавања, избацивања, вређања и понижавања.
Ако мисле да ће у таквим условима имати могућност за већу видљивост и раст подршке, нека се сете да су исто очекивали и у сазиву 2016. године.
Вучић, с друге стране, има сигуран петогодишњи мандат у ком ће се вероватно дистанцирати од СНС-а, покушавајући тако да се удаљи и од свих злочина и злодела која је чинио, сваљујући кривицу на „странку“.
Покушаће да кривицу за све лоше ствари пребаци на своје некадашње послушнике, а себе представи као неку нову снагу која ће бити изнад и изван дневнополитичким токова.
На граници са злочином је одлука опозиције да му је такву позицију омогући, опростивши му унапред све пристанком на такмичење с њим: од Вељка Беливука и Милана Радоичића, преко Јовањице и Крушика, до Оливера Ивановића и Владимира Цвијана.
Опозиција је пристала да омогући Вучићу и СНС-у легитимно доношење одлука по питању Космета, Републике Српске, увођења санкција Русији.
Биће апсолутно свеједно да ли неко из опозиције гласа против или се уздржи, Скупштина у којој Вучићева коалиција има апсолутну већину ће такву одлуку донети и сматраће се обавезујућом.
То је оно што он није могао да уради у крњем парламенту од 2020. године.
Опозиција је, с друге стране, добила оно због чега је учествовала на изборима: финансије, али и посланичке имунитете и друге повластице и привилегије које иду уз мандате.
Сви су задовољни. И тиме се потврдило оно о чему смо испред покрета Ослобођење и раније говорили: нико од њих није учествовао на изборима да би срушио владајући режим, већ искључиво из својих личних и партијских интереса.
Национални интереси никоме нису били ни на крај памети.
Испоставило се тачним оно што смо, уосталом, сви и знали: није постојала ама баш никаква шанса да се под оваквим условима режим угрози, што је и био принципијелни разлог због ког наш покрет на овим лажним изборима није учествовао. Осталима нека служи на част што су Вучићу омогућили неометану четворогодишњу пљачку, издају и понижавање.
Ми остајемо доследни ставу да се мафија не може победити на изборима и да са њом нема преговора.
Неко ће рећи: „али постоји шанса за Београд“.
Можда, ако се поклопи баш много коцкица.
И ако нико од осталих листа не подржи СНС.
А хоће.
Истина остаје да у заробљеној земљи нема слободних градова и да ће, док је Београд „слободан“, држава и даље незаустављиво пропадати, бити систематски уништавана, а из Србије одлазити десетине хиљада људи годишње.
Да ли због тога неко треба да буде срећан и задовољан?
Ја нисам.
Једини победник ових избора је права идеја деснице.
Показало се да ће свако ко жели да се бави политиком у Србији, не водећи рачуна о националном и проруском расположењу српског народа, једноставно изгубити.
У условима у којима је руска специјална војна операција у Украјини „појела“ кампању и у којима је апсолутно оправдано очекивати „ђукановићевски заокрет“ Вучића према западу, дошло је до значајног и потпуно непредвиђеног раста партија које су се представљале као десница.
Оне су у кампањи сигнализирале да су против санкција Русији и за суверенитет Србије, али није им сметао Вучићев режим, нити им је засметала чињеница да се избори не одржавају на Косову и Метохији.
Напротив, учешћем на тим и таквим лажним изборима, признали су их као потпуно легалне, без обзира што су у апсолутној супротности са Уставом Србије.
И зато је, као што рекох на почетку, српски народ највећи губитник ових избора.
Вучић је о(п)стао на власти, опозиција и њени бирачи су незадовољни резултатима, а десницу и даље на по свега неколико процената држе Вучићеви пиони.
Србија наставља да пропада, а националне интересе нема ко да брани.
Зато је Србији потребна нова политичка снага на десници, која ће успети да разобличи сву превртљивост постојећих, бранећи уједно уставни поредак Србије, Косово и Метохију у саставу наше земље, Републику Српску и Дејтонски споразум, положај Срба у региону, али и односе с Русијом.
Звучи познато, јер подсећа на Двери, ДСС, ПОКС, Заветнике и остале?
Да, али уз битну разлику. Србији треба отворено анти-Вучићевска десница, која за стање у друштву и држави неће кривити имагинарне силе или Горана Весића, већ онога ко држи у рукама све полуге моћи: онога ко је на челу Јајиначког клана.
Покрет Ослобођење спреман је да буде део такве родољубиве снаге која ће кроз ненасилну грађанску непослушност на улицама захтевати прелазну владу и прве слободне изборе од 2012. године.
— СРБИН инфо (@srbininfo) April 13, 2022
