Укотвљен у ритском шпицу где се Златица улива у Тису, отприлике на пола пута од Кикинде до Чоке, ушорен као свако друго равничарско село, Падеј одаје утисак малог места у којем живот лагано, али сигурно замире. Тако је само на први поглед. Свесни кризе и опште беспарице, Падејци не дају да их опхрва малодушност, а у сучељавању са свакодневним бригама, чија је незаобилазна срж немаштина, ослањају се, у највећој мери, на – самоиницијативу.

У селу са 2.220 уписаних у бирачки списак и 2.380 сталних становника, уз 600 гастарбајтера, главне конце дуже од деценију вуче, вољом већине сељана, једна дама. Стана Ђембер је, заиста, у Падеју неприкосновена. И када се покрећу корисне иницијативе и када паметно осмишљено треба корисно реализовати. Матичар је, иначе, ту где живи, али и у оближњем Остојићеву. Трећи мандат заредом председник је Савета МЗ. Овог лета, на њен предлог, мештани су одлучили да себи уведу – новчани намет, за решавање виталних комуналних проблема, што, иначе, није у надлежности наменског локалног јавног предузећа у Чоки.

– Спровели смо претходно јасно прецизирану анкету, а нашу замисао да свако домаћинство убудуће месечно, у ову сврху, издваја по 150 динара, на моју велику радост, подржало је око 70 одсто мештана – објашњава Ђемберова. – Прецизирали смо да 15. и 16. у месецу буду дани добровољног рада. Једну акцију смо већ одржали. Одазив је био изузетан. Почистили смо улице, уклонили једну од три дивље депоније, довели у ред регуларно сметлиште, на којем отпад могу да одлажу сви, дакле и они који не уплаћују тих 150 динара.

Ово је, хвали се предузимљива председница, само једна у низу акција за бољитак.

– За осам година за опште добро инвестирано је непуних 50 милиона динара – каже Ђемберова. – Избушен је још један бунар и повезан за водовод, водоводна мрежа проширена је на још три периферне улице, а чврсту подлогу, у дужини од пет километара, добили су атарски путеви. Рекултивисан је, такође, запуштени појас ледина и мочвара према Тиси, који ће се, ако се заинтересовани инвеститори не предомисле, постати атрактивни, уређен, простор погодан за спортски туризам. Запуштено школско двориште радним акцијама овог лета претворено је у модеран центар за мале спортове.

Пензионери су најистакнутија радна снага

Ангажовале су се све старосне структуре, укључујући и пензионере, којих је, иначе, око 500 у селу, колико је и запослених. Месна заједница, у границама могућности, подржава 12 удружења грађана, фудбалски клуб Тиса… Захваљујући ангажовању председнице, конкурисало се с квалитетним пројектима, с прилично успеха, за средства с вишег, покрајинског и републичког нивоа. 

МОСТ “УБИО“ СКЕЛУ

Чак 170 година скела код Падеја била је једина директна путничка веза са Адом с друге стране Тисе. Изградњом моста на девет километара низводно, који је прорадио пре четири године, атрактивно речно пловило, које је МЗ Падеј, као власнику, до тада доносило лепе паре, заувек је престало да ради. Падејци, запослени у Ади, нашли су се на муци. Уместо три километра, сада у једном правцу, да би стигли на посао, односно вратили се кући, бициклом преваљују девет километара.

Падеј је, у широким оквирима, био препознатљив по берачима камилице, које су одавно заменили паметни комбајни, затим по фабрици за прераду зачинског и лековитог биља и за производњу мелема. „Мента“ сада, након лоше приватизације и пословног тумарања и суноврата који је потом уследио, с новим власницима и драстично редукованом радном снагом, покушава да се опорави. Золтан Маргит је само један од бројних мештана који су у њој деценијама радили, па преко ноћи остали без посла.

– „Мента“ нам је некада била мајка. Хранила нас и пазила, све до транзиције, када је много нас отерано из погона, без шансе за ново запослење. Сналазим се како знам и умем. Узгајам, као и многи овде, на овој трошној црници, нану, коју продајем накупцима. Слаба вајда од ове работе. Зарада ни близу као некад, тек да се покрију основни животни трошкови – резигниран је Золтан, који је, после 32 године рада, у „Менти“ проглашен прекобројним.

Имао је Падеј својевремено и 6.000 душа. Имао је своје коваче, брице, крзнаре, обућаре, па бирцузе и ресторане… Некад било, да се сада приповеда. Већина мештана изгубила је посао у чоканским и кикиндским фирмама, па се, немајући куд, определила за ситан паорлук и сваштарење у аграру.

Мађари су овде већински живаљ. Срба је око 20 одсто. Нема међунационалних, нити међуверских трзавица, дознајемо од више саговорника. Разговорљивог педесетогодишњака накратко прекидамо у послу док кречи забавиште. Уз опаску да му је за представљање довољно само да каже да је Андрија, актуелну падејску збиљу, укључујући и етничке односе, дочарава препознатљивим слоганом прилагођеним локалним приликама – Слогом Стана село спасава. Гласање је, објашњава, то трипут потврдило…

Падејци самоиницијативно школско двориште преуредили у спортски центар

ОДЛАЗЕ МЛАДИ

Свесни бесперспективности, без шансе да ће се у догледно време запослити, млади Падејци масовно беже у веће градове или иностранство – Мађарску, Аустрију, Немачку… Никола Милошев поступио је супротно. Могао је, након што је стекао факултетску диплому психолога, да остане у Новом Саду.

– Вратио сам се у завичај, оженио се Габријелом, имамо шестомесечну бебу. Живимо у мојој породичној кући. И лепо нам је. Обоје радимо у струци, на одређено. Супруга у просвети, а ја у Центру за социјални рад у Чоки. И поред свих неповољних околности, увек бих пре живео у селу него у граду… Жао ми је што многи не траже овде шансу, већ по инерцији одлазе у нову неизвесност, можда гору од ове овдашње…

(Вечерње новости)

Ознаке: Падеј, радна акција, самоиницијатива