Прочитај ми чланакПођимо од неких од основних проблема наше државе – стагнације економије и опште незаинтересованости друштва. „Како променити ово стање?“, можда би се запитали душебрижници на власти, да их је заиста брига. Међутим, како то питање не постављају они који су за то плаћени, требало би да ми, грађани, то за њих учинимо. А сходно томе и да понудимо одговор.
Пођимо од неких од основних проблема наше државе – стагнације економије и опште незаинтересованости друштва. „Како променити ово стање?“, можда би се запитали душебрижници на власти, да их је заиста брига. Међутим, како то питање не постављају они који су за то плаћени, требало би да ми, грађани, то за њих учинимо. А сходно томе и да понудимо одговор.
Оба проблема међусобно су повезана и стварају један зачарани круг који продубљује летаргију и поспешује стагнацију. Из стагнације се можемо извући само одлучном иницијативом и пожртвованошћу, али је претходно потребно мотивисати људе, нарочито младе, jер, како каже она изрека: „На младима свет остаје“.
Старији би рекли да млађе генерације не ваљају ни за шта, правдајући свој став логиком „У моје време смо ми ово или оно…“. Међутим, ни ми млађи нисмо за бацање. Током поплава показали смо спремност да се активирамо, истовремено доказавши да нам компјутерске игрице нису попиле мозак, као што су старији сумњали.
Наравно, ванредни карактер поплава, паника коју су проширили поједини домаћи политичари и опасност која је запретила великом броју грађана, послужили су као окидач за масовни покрет омладинаца који су похитали ка насипима, стовариштима и прихватним центрима. У редовним околностима, таквог катализатора нема.
Међутим, након што смо утврдили да нисмо умрли духом као нација и да потенцијал постоји, неопходно је да видимо како да пронађемо мотивацију. Где и како усмерити енергију хиљада младих који желе нешто да промене, али не верују да могу? Омладинске радне акције најбољи су одговор.
Премда има комунистички приступ, нема разлога одбацивати радне акције као опцију. Сваку промену која може допринети бољитку нације требало би сагледати без уплива политике, већ искључиво по њеној сврсисходности. Сем тога, искрено верујем да је однос партизани/четници нешто што би тренутно требало да нам буде ниско на листи приоритета. Него, да видимо ми од чега ћемо да живимо.
Иако потиче, наизглед, из омраженог периода наше историје, омладинска радна акција, као концепт, представља значајан део решења оних проблема са почетка текста. Она представља механизам уз помоћ којег се може упослити велики број младих да врше физичке послове припреме и изградње у оквиру крупних инфраструктурних пројеката. Тиме се постиже неколико позитивних ефеката:
Прво – гради се дух омладине, и то на следеће начине. Када се учествује у градњи нечега, па када се још виде опипљиви резултати уложеног труда, стиче се осећај поноса. Понос је јака емоција која утиче на развијање свести о томе да је нека фабрика, пут, тунел и сл. нешто наше, јер смо стотине сати потрошили градећи те објекте.
Замислите само осећај омладинца из времена Југославије, који је кренуо од Београда до Загреба, и изашавши на ауто-пут каже себи „Човече, ово сам ја изградио“. Такав осећај подстиче људе да се старају о ономе на шта су поносни. Управо тај ефекат се мора остварити, односно, људи се морају научити да доживљавају државу као своју, да је унапређују и да буду поносни на њу. Уколико смо поносни на нешто, нећемо дозволити да то пропадне тек тако. А са таквим приступом могу се решавати и крупнији проблеми од подизања једне фабрике или пута.
Са друге стране, а у вези са претходним аргументом, неопходно је оснажити омладину. Летаргија потиче из убеђења да ништа није важно и да на макро плану ништа не можемо постићи. Тако се постепено уврежава уверење да нисмо способни да направимо промену. То је криминална последица пропадања нашег система, којој се мора стати на крај.
А омладинска радна акција један је од начина да се то и учини. Она показује појединцу да његов допринос значи и да производи реалне промене у стварном свету. На пример, зато што је 10.000 студената градило фабрику, неколико стотина радника почело је да ради и привређује.
Знати да си допринео да неко почне да зарађује новац којим ће прехранити породицу, изазива веома награђујућ осећај. Управо то сазнање да си некоме животно помогао водило нас је да неуморно радимо током Мајских поплава. На овај начин руши се уверење да смо безначајни и неспособни, а гради оно да можемо и те како да мењамо и стварамо.
Трећа изванредна предност за омладину јесте умрежавање. Учествовање на радној акцији омогућава упознавање мноштва нових људи. Колико ли се пријатељстава, веза и бракова изродило на тим акцијама, још у Југославији? Сем тога, неопходно је повезати младе са свих страна Србије. Омогућити им да спознају своје вршњаке из других крајева, њихове тежње, али и проблеме. Кроз континуирани рад и дружење ствара се заједништво, неопходно за обнављање урушеног система у којем живимо.
Друго, с обзиром на то да се ради о добровољном раду, држава би имала ниже трошкове него да упошљава професионалце. То не значи да би професионални радници имали мање посла, него бисмо са вишком средстава те раднике могли да упослимо на другим пројеткима. Суштински, држава би морала да покрије трошкове смештаја и исхране тих људи, уз додатне трошкове мотивације, о чему ће још бити речи.
Сам смештај могао би бити организован на нивоу шатора или привремених објеката-барака, како би се трошкови свели на минимум. На овај начин може се за мање новца ангажовати бројнија радна снага и урадити више послова истовремено.
Још једна битна ставка је време. Нама је неопходно да се гради циљано и брзо, како бисмо могли да искористимо потенцијал транзитне и пољопривредне земље. Уколико би се омасовиле радне акције, то би значило и да би се послови рашчишћавања и припреме терена, као и саме градње, убрзали. А што скорије обнављање путева и подизање нових фабрика и постројења, значи и ранији почетак опоравка наше економије.
Напослетку, требало би обрадити још пар фактора. Пре свега, иницијалну мотивацију. Постоји одређен број људи које радне акције не би занимале, па чак и да су плаћене. Међутим, постоје и они који већ сада волонтирају и помажу, премда нису нарочито бројни. Средишњи део омладине чине неопредељени. Они који чекају добру прилику, или да их маса повуче.
Да би се они мотивисали, што је ултимативни циљ, радне акције се морају популаризовати. Претворити их у тренд. Ако узмемо да би циљна група омладине били момци и девојке узраста од 15 до 30 година, онда се у односу на њихов узраст морају кројити како активности, тако и подстицаји. Примера ради, средњошколцима узраста 17-18 година би добар подстицај био бесплатан курс вожње у склопу радне акције. Студентима и старијима би, рецимо, добар подстицај могао бити додељивање стамбених јединица.
То би се могло решити кроз механизам најпожртвованијег радника, „ударника“, или како год гласила та титула. Студенти-радници би били организовани по групама од по више стотина, а на крају радне сезоне били би бирани највреднији радници група, којима би био додељен стан на њиховој општини. Ако се већ у бесцење деле општински станови и локали партијским миљеницима, зашто се не би исто могло учинити за оне који заиста стварају неку промену?
Трошкови мотивације обухватали би управо поменуте подстицаје, којих би могло бити више, или мање, али који би морали бити кројени по мерама и потребама данашњице. На пример, као што се у Југославији на радним акцијама одржавао дактилографски курс, тако би данас могао да се организује курс рада на рачунару, на пример.
Требало би схватити, упркос очигледним бенефицијама оваквог програма, да радне акције неће, саме по себи, променити све на боље. Неопходно је из темеља преиспитати целокупан систем и обликовати га тако да буде функционалан. То подразумева увођење бројних новина (реформа је у данашње време постала ружна реч), од којих би једна морала да буде и омладинска радна акција. Тек тада можемо говорити о томе да је Србија заиста почела да се мења.
