Прочитај ми чланакТоком прве југословенске државе много се могло чути о „хрватском питању“ као нерешеном, као и о неправдама које се догађају Хрватима (мање Словенцима и „Пречанима“).
Тим поводом много се говорило о неправедној фискалној расподели, али и о неодговарајућој територијалној подели. Комунисти су се после Другог светског рата клели и хвалили да су питања те врсте решили без заостатка. Међутим, приче о националним незадовољствима и о „ускраћеностима“ међу интелектуалцима су се јављале врло често и сукобљавале се око тога шта је истина.
Након пада Ранковића нарочито се почела да чује прича, посебно међу београдским интелектуалцима, да су Срби прикраћени, што је прерасло у тврдњу о „хрватско-словеначкој“ „антисрпској коалицији“, за коју је члан САНУ Коста Михаиловић године 1990. рекао да ју је заговарао и наводно статистички потврдио још почетком 70-их. И савремени политиколог Дејан Јовић, коме се, иначе, не може приговорити пристрасност, 2009. је писао да се „српско питање“ Титове Југославије може поредити с „хрватским питањем“ прве.
Да ли је баш тако, да ли су Срби у Титовој Југославији, 1945-1991. били предмет репресије и експлоатације?
Да најпре поменемо експлоатацију. Озбиљни економисти Љ. Маџар и Н. Борак тврдили су да се то ништа егзактно не може доказати, а посебно да обим међурепубличке размене није био уопште толики да би хипотетички омогућио неку мерљиву експлоатацију. Ако то стоји за републике (и покрајине), још мање се може тако нешто утврдити за народе, који су били, као што је познато, подељени по различитим републикама. У сваком случају, од 1952. (од када је постојала ваљана статистика) ужа Србија се чврсто држала просека националног дохотка Југославије.
Компликованије је говорити о политичким аспектима. Ту постоје два основна питања: (1) да ли је Југославија била подељена на републике на штету Срба и (2) да ли је федерација функционисала на штету Срба?
Тачно је да се републике нису слагале са етничким границама. То би било врло тешко изводљиво, с обзиром на испреплетеност, нарочито међу Србима, Хрватима и Бошњацима. Нећемо тврдити да су при деоби на републике и утврђивању републичких граница Тито и другови познавали и узимали у обзир савремену политичку науку, посебно такозвани дизајн етничких федерација, али су се понашали као да јесу. Савремени политиколози, међутим, листом препоручују, за случајеве етнофедерација, деобу највеће – највећих нација на више територијалних, федералних јединица, управо да се не би сви интересни сукоби исказивали као етнички, национални сукоби, већ да би могли до изражаја да дођу и економски, географски и други интереси. Управо таква деоба отвара шансе да се формира и идентификација с федерацијом. И не можемо тврдити да је идентификација с федерацијом бивала увек како је то изгледало крајем 80-их година. Рана студија Ћулибрка и Гребове о „страховима Југословена“ из почетка 60-их година указивала је да је идентификација Словенаца у неким погледима била чак највиша (највећи страх: „здравље друга Тита“).
Дакле, Адени (Аденеy), Бермео, Степан, Филипов и сарадници и други препоручују управо некакву такву поделу какву су извели Тито и другови, где су Срби, а и Хрвати, две највеће нације, подељени на више федералних јединица.
Не тврдимо да је то много помогло очувању Југославије, јер су национализми надјачали (и вероватно су карте од почетка биле наслагане тако), али се деоба на републике и покрајине не може посматрати као дело против неког народа. Најзад, Срби у Хрватској и Босни и Херцеговини били су конститутивни народи у тим републикама, били су и из тих република увек заступљени и у републичким и у савезним врховним телима, тако да се може гледати и да је њих био релативно више од неких других.
Да ли је федерација функционисала тако да је према Србима била непријатељска? У том погледу се федерација знатно мењала током деценија. У погледу кадровског састава: кад се гледају томови Економске политике владе ФНРЈ до 1953. изненађује колико је Словенаца учествовало у расправама и колико их је било на важним положајима. Клатно се, међутим, окретало ка бројчаној превласти српских кадрова, упркос такозваном паритетном саставу највиших кадрова. Неким скоро природним демографским токовима, на пример, Срби из Босне и Херцеговине тежили су Београду и Србији, а Хрвати из исте републике Загребу и Хрватској. Један други индикатор исте врсте још је изразитији и значајнији: састав официрског кадра ЈНА. Хрватски националисти су против тренда на том подручју викали још 1969-71, питање се пратило до краја Југославије, али Срби су преовлађивали без обзира да ли се посматра национална или републичка припадност.
Мада у Титовој Југославији Срби као нација нису остварили све своје тежње, не може се рећи да су “лоше прошли“. При том треба узети у обзир различите видике друштвеног живота у поређењу с другим народима. Своје максималне територијалне аспирације није остварио ниједан народ (на пример, Бошњаци су остали без Санџака), но Словенци су, као и у првој Југославији, били најближи томе остварењу, мада се словеначка елита 1945. јако разочарала, не задржавши Трст и не дотакнувши Корушку. Привредни развој Срба остао је у границама у којима јесу ушли у Титову Југославију, у односу на друге народе.
Иначе, у Титовој Југославији су неразвијенији крајеви постајали релативно мање развијени, и обрнуто, развијенији су постојали релативно развијенији (али се нису приближавали још развијенијим суседима), што је део светског тренда којем се политика југословенских комуниста неуспешно супротстављала. Македонци нису остварили идеју македонских партизана о Македонији до Солуна и Македонији до Пирота, о чему су сањали за време рата. Албанци су остали унутар Србије, где се никад нису добро осећали, мада од 1966. нису били предмет репресије какав су били до тада, а нарочито под првом Југославијом, кад су две трећине укупних жандармеријских снага била активно ангажоване на Косову и у Македонији.
Дакле, Срби су могли да се жале на Титову Југославију отприлике колико и сви други. У Титовој Југославији на својствен начин посвећивана је највећа пажња “националној равноправности“ и највише руководство је увек било састављено од припадника барем најзначајнијих народа, ако не свих. Срби нису никад били мимоиђени. У државним репресивним органима, војсци и полицији, Срби су били све друго само не запостављени. Привредни развој је текао првенствено по економским законитостима на које се покушало утицати контрапродуктивно: најпре форсирањем тешке индустрије, а касније “заокруживањем републичких привреда“ грађењем економски непотребних објеката. А у „славним“ 80-им годинама поткрадању једних других преко система народних банака (републичке, покрајинске и савезна у којима су постојали „минуси“ за сопствену републику) није било граница (само су грађани живели у убеђењу да се остварује некаква стабилизација и штедња). Француски економски историчар Палерет (Паллаирет) тврди да ни у том послу СР Србија није прошла исподпросечно, већ напротив.
Елем, све жалбе на Југославију за време Тита, у погледу тога да је била неправедна према сопственом народу с малим изузецима су чисти сада ретроспективни национализам, који се може чути с различитих страна. На пример, да би Македонија боље прошла да је остала у Турској и сачекала распад Отоманског царства. Мали изузетак је ипак политички прогон Албанаца и број политичких затвореника међу њима.
А Јовић? Јовић је у праву у том смислу да су у првој Југославији хрватски националисти били најгрлатији у тврдњи да су предмет репресије и експлоатације, а после 1980. да су то грлато тврдили српски. Али то је био само идеолошки дискурс. У оба случаја репресија се стварно остваривала тамо где се то није могло чути, или се најмање могло чути. У оба случаја су то били албански крајеви, а у првом и македонски. Економско, културно и политички развијени и фортификовани народи тако нешто нису дозвољавали, без обзира на институционални аранжман.
Дакле, „национална питања“ у Титовој Југославији расла су, ношена национализмима свих народа. Појединачни примери ту нису првенствено примери стварног подјармљивања и експлоатације, већ идеологизације, или ако то неком више одговара, „сазревања нација“.
РУСКА АНАЛИТИЧАРКА: Вучић ургентно предаје Косово заклањајући се иза Русије https://t.co/9dEVvd0k6Y
— СРБИН инфо (@srbininfo) April 21, 2018
Познати словеначки социолози Сергеј Флере и Руди Клањшек, аутори књиге „Да ли је Југославија морала да умре“, коју је објавила наша кућа Данас – Данграф, припремају допуњено словеначко издање ове студије запажене у читавом региону. Овог пута Данас доноси текст у којем аутори анализирају тезе о националним незадовољствима и о „ускраћеностима“, које су се веома често јављале међу интелектуалцима свих нација и сукобљавале се око тога шта је истина.
