Стари Крим инспирисао је руско-америчку романсу Сергеја Јесењина и Исидоре Данкан, али сада тамо надлећу амерички шпијунски авиони, док их на нишану држе руски системи С-400.

Са пристаништа у Севастопољу посматрам ратне бродове, разараче и ракетне чамце, али је велики део руске Црноморске флоте недавно испловио ка Медитерану и обалама Сирије. Заправо, ратни бродови у Севастопољу налазе се у непрекидној ротацији: док се једни враћају са борбеног дежурства и далеких мисија, други одлазе у том правцу. Шетајући огромним поплочаним приобаљем, којим су некада корачали и царски адмирали и меланхолични песник Сергеј Јесењин са својом супругом, америчком балерином Исидором Данкан, примећујем рупе од пушчаних плотуна од којих су на овом месту 1905. пали револуционари, побуњеници против императора.

Снажан ветар и велики таласи терају ме у стари приморски кафе где служе најбољи еспресо на Криму. Запенушано море је прави симбол данашње узбуркане геополитичке ситуације. Симболично, баш на Криму је опаљен први метак у глобалном обрачуну великих сила, чији одјек допире и даље од Алепа и Дамаска. Стари Крим инспирисао је Јесењина на неке од најлепших стихова љубавне поезије, али сада са терасе савршено очуваног здања из 19. века посматрам пучину у даљини, над којом надлећу амерички шпијунски авиони и дронови, док их на нишану држе системи С-400. Јесењин и Данканова били су симболи незаборавне руско-америчке романсе, док су сада односи две суперсиле запљуснути таласима новог хладног рата.

Полуострво Крим, некада црноморски бисер царске Русије, али и највећа тврђава на Црном мору, затим совјетски излаз на топла мора, па део независне Украјине, на референдуму у марту 2014. године прогласило је независност. Убедљива већина од преко 80 одсто укупног броја становника рекла је „да” Руској Федерацији. Ова јединствена историјско-културна целина насељена је од памтивека и увек је била изложена утицају разних цивилизација, као што је и и данас дом за чак 170 различитих народа. Некада су у кримском граду Јалти, Стаљин, Рузвелт и Черчил знали како да поделе свет, али данас ово полуострво представља јабуку раздора између Русије и Запада.

Главни град Крима је Симферопољ, у коме данас живи око четврт милиона људи. Управо ту су се одиграли преломни догађаји у фебруару 2014, након државног удара у Кијеву, када је председник Виктор Јанукович морао да бежи – најпре из престонице, а затим и из земље. Покушај радикализованих кримских Татара да по кијевском моделу блокирају, а затим и преузму институције у Симферопољу, није успео. Окршај проукрајинских Татара са новом влашћу Крима догодио се 26. фебруара 2014. испред улаза у републички парламент у Симферопољу, када је 30 људи повређено, а двоје су изгубили живот.

Али, то је била и кулминација насиља на полуострву. Војници у зеленим униформама без државних ознака, уз помоћ локалних добровољачких одреда, брзо су преузели контролу над стратешким тачкама на Криму, укључујући аеродроме, луке, војне базе и све институције. Како се накнадно „сетио” Владимир Путин, „љубазни људи” у зеленим униформама били су руски специјалци који су спречили да Крим потоне у крвопролиће и да грађани могу мирно и без страха да искажу вољу на референдуму. Ови руски војници и официри боравили су легално у Севастопољу, највећој ратној луци у региону, по споразуму који су Москва и Кијев потписали после распада СССР-а.

„Љубазним људима” подигнут је споменик у центру Симферопоља, где грађани доносе свеже цвеће.

Битка за Крим највише се водила око Севастопоља, града-хероја из Другог светског рата, који представља вероватно најважнију стратешку тачку у црноморском региону. Ко влада Кримом и Севастопољем, контролише шири регион Црног мора. После пуча у Кијеву, Москва је била забринута да би Крим и Севастопољ могли да постану одскочна даска за НАТО операције, чиме би Русија изгубила најважнију војну базу и била стратешки потиснута на исток. То се није десило и данас је Севастопољ брањен са мора, копна и ваздуха. Борбени авиони, ракетни системи и Црноморска флота – све је то сада стационирано у Севастопољу и овај арсенал се непрекидно ојачава и допуњава.

Севастопољ је град са око 420.000 житеља, од којих је већина на овај или онај начин повезана са војним активностима. Данас је Севастопољ, као и у време СССР-а, град којим се управља директно из Москве. Над њим нема надлежност ни Крим, као што га није имала ни совјетска Украјина. Чак ни после 1991, Кијев није никада у потпуности овладао најпознатијим кримским градом. Пре свега зато што је ту остала руска флота, али и због грађана Крима који се никада нису помирили са одвајањем из састава Русије 1954, по личној одлуци совјетског лидера Никите Хрушчова, иначе Украјинца.

После стицања независности Украјине 1991, на Криму је одржан први референдум, на коме је проглашена аутономија и од тада ни једна директива из Кијева није могла глатко да се спроведе на полуострву. Непотчињавање Крима и Севастопоља украјинској власти довело је, према речима самих житеља, до смањења финансирања из централног буџета, што је довело до економске стагнације и пропадања инфраструктуре. Али, уместо да се покоре и предају Кијеву, „санкције” су довеле до још већег револта грађана и коначног отцепљења.

Завршавам еспресо, устајем од стола и, посматрајући чувени севастопољски споменик утопљеницима који као да је израстао из морске пене, чини ми се да сада боље разумем зашто руско-америчка љубавна романса Јесењина и Данканове није имала шансу. Са овим мислима одлазим ка Симферопољу, где ме чекају кримски Татари – још једна велика прича о љубави и мржњи.

Извор: Политика

Ознаке: Бојан Билбија, Крим, Руси, Русија, Севастопољ, Украјина, Украјинци