Прочитај ми чланак
„Нигде нема такве зоре као изнад Мокре горе“…
Мокру гору треба посетити из више разлога: због вожње чувеном „Шарганском осмицом“, због „Дрвенграда“ на брду Мећавник, дивних шетњи дуж Белог Рзава – тако названог јер је његово дно „поплочано“ белим шљунком, а можда и због четири нове ски стазе на оближњем врху „Ивер“.
Вожња оригиналним „Ћиром“ кроз четинарске шуме Шарганског брда док пруга завија и плетући осмицу враћа путнике на почетну станицу, пружа велико задовољство. У Европи нема пруге са таквим нагибом терена и толиким бројем тунела и мостова на тако краткој траси.
Историјат изградње Шарганске пруге је необичан и обавијен легендама. Овај величанствен подухват је плаћен многим животима. Градњу су започели Аустријанци 1916. године али након изградње само 9 километара, приликом пробијања тунела долази до обрушавања брда и око 200 италијанских и руских заробљеника – радника, остаје под каменом лавином а изградња се прекида.
Након Првог светског рата градњу пруге наставља Краљевина СХС. Једном заробљеном аустроугарском инжењеру осуђеном на доживотну робију понуђено је да пројектује пругу, а да као надокнаду буде ослобођен казне. Екипе које су копале шаргански тунел са обе стране нису се, међутим, среле на средини, због чега је разочарани инжењер извршио самоубиство. Један од његових колега врло брзо уочава грешку у прорачуну и рад се наставља. Само дан након смрти инжењера, тунел је пробијен а пруга је, као градитељско чудо, пуштена у рад 1925. године. Пола века је мали Ћира клопарао повезујући Ужице преко Вишеграда и Сарајева са Дубровником. Године 1974. политичари су прогласили неисплативим и протерали у Музеј железнице у Пожеги. Пре девет година, на иницијативу житеља овог краја, завршена је реконструкција једне од најлепших железничких траса на свету као и обнова дрвених вагона и створена је нова туристичка атракција за наше и стране туристе.
Тако се обистинило чувено пророчанство Митра Тарабића из 19. века „Проћи ће подоста година па ће се људи опет сетити гвозденога пута те ће испотекаре обновити овај пут, само њим до Вишеграда неће путовати ради потребе и посла, већ људи од забаве сербез одморишта и уживанције.“
Током двоипочасовне вожње, прелази се само 15,5 километара али се за то време пролази кроз 22 тунела и више мостова и вијадукта. Док Ћира „пућка“ и хвата кривине „гвозденог пута“ кроз густе шуме, готово је немогуће одгонетнути одакле сте кренули и куда идете и то целом доживљају даје посебан шарм.
Уживање у возу „Ћира“
Вагони су лепо одржавани, опремљени дрвеним клупама, а водичи преко разгласа на српском и енглеском језику непрестано информишу туристе о свим занимљивостима. Воз се на кратко зауставља на упечатљивим видиковцима, а најдужа пауза је у станици Јатаре где се тик поред лепог ресторана који је делимично смештен у исклесаној стени слива водопад са брда на који се можете попети степеницама. За станицу Јатаре везан још један куриозитет: наиме, на тој станици у планинском беспућу, нико никада није купио карту. Нити је ко ту икада ушао, нити ко из воза изашао.
У наставку путовања, Ћира прави паузу и поред „Лудог камена“ – позорнице једне од сеоских љубавних легенди а путници који чезну за сродном душом треба на камену да оставе новчић и пожеле љубав. Што се тиче станице Голубићи, њу је за потребе филма „Живот је чудо“ изградила екипа Емира Кустурице, а након снимања је поклоњена прузи. За неверовати је како је успешно створена илузија старости и оронулости.
Интересовање за вожњу стално расте. Сматра се да ће укупан број путника, ове године достићи бројку од 100.000. Од прошле године, Ћиром се викендом може и отићи и даље, све до Вишеграда. Ова туристичка рута траје пет и по сати и већ је прозвана „Од Тарабића до Андрића“.
Обнови Шарганске осмице доста је допринело и снимање Кустуричиног филма „Живот је леп“ на Мокрој Гори, када је за потребе филма направљено и филмско село, данас познати „Дрвенград“.
Дрвенград је јединствено насеље на овим просторима – етно-село градског облика, садржаја и структуре. Има главну улицу која се протеже од улазне капије до дрвене православне црквице грађене по угледу на руске цркве брвнаре. Централни трг је поплочан дрвеном коцком и праговима за пруге, а по „улицама“ је размештено двадесетак аутентичних љупких брвнара пренетих из ових крајева. Свака брвнара је искоришћена за неки од објеката који су карактеристични за град: библиотека „Иво Андрић“, галерија слика „Мацола“, хотел „Мећавник“, национални ресторани „Лотика“ и „Проклета авлија“, затвор „Хуманизам и ренесанса“, продавница народне радиности из тог краја… Биоскоп „Андерграунд“ је смештен у подруму Кустуричине куће. Пројекције филмова по избору су сваког дана од 18х, ако има најмање пет заинтересованих гледалаца. Посластичарница „Код Ћоркана“ је добила име по главном јунаку Андрићеве приповетке „Ћоркан и швабица“. Село има и пијано бар „Капор“ као и конак „Кућа писаца“ намењен драмским писцима и сценаристима који бораве у Дрвенграду.
Дрвенград кључа од живота
Иако је село малено, улице имају имена. Главна улица носи име Иве Андрића, а постоје и улице Ернеста Че Геваре, Марадоне, Чкаље, Фелинија, Бергмана и Новака Ђоковића.
Град има свој трг, духовите билборде и чесме, а скоро нестварно старинску атмосферу по улицама употпуњују паркирани олдтајмер аутомобили, свуда присутни лонци „на туфне“ са мушкатлама и чуваркућама и неговане „отмене“ мачке које гордо посматрају туристичку вреву. Одушевљен необичним скулптурама самоукуог уметника Драгана Јовићевића Мацоле из Пожеге, Кустурица је град украсио његовим креацијама, па је и галерију назвао по њему. У сезони, Дрвенград кључа од живота и одзвања од жагора језика из разних крајева света.
Читав овај комплекс настао је под покровитељством УНИЦЕФ-а чији је Кустурица амбасадор, а из жеље да се очува културно наслеђе и запосле људи из краја, у чему се заиста и успело. Бриселска Фондација за архитектуру „Филип Ротије“ прогласила га је за најбоље градитељско остварење у Европи у првој деценији овог века! Дрвенград данас има статус града-хотела (као Свети Стефан у Црној Гори) са четири звездице. Кустурица је за своје дело рекао: „Измислио сам град који изгледа као да се у њему одувек живело. А није никад.“ Од 2008. године, овде се одржава и филмски фестивал „Кустендорф“ који сваке године окупља истакнуте светске редитеље али и студенте филма из целог света о чему сведочи и скулптура Џони Депа у природној величини. Крајем јуна, „Дрвенград“ је домаћин и „Завичајних дана“ посвећених култури и традицији овог краја.
Однедавно, на Мокру гору долазе и љубитељи скијања, јер је на Иверу (једном од врхова Таре) изграђен ски центар са четири „црвене“ стазе. До овог центра који је удаљен осам километара од Дрвенграда, долази се жичаром дугом 1100 метара и капацитета 600 скијаша на сат. На тај начин је значајно проширена туристичка понуда овог краја те се сезона више не завршава крајем јесени.
Посетиоцима Мокре Горе препоручујемо да одвоје време за шетње дуж дубоко усечених стрмих долина и клисура Белог Рзава и Камишке реке, обилазак Хајдучке и Црвене пећине, Кремне, водопада Скакавац и извора минералне воде Бели извор – праве природне драгоцености. Због својих физичко-хемијских особина ови извори су верификовани као веома ретки (у свету је до сада откривено свега петнаест сличних). Припадају групи јако алкалних вода са изразитом ПХ вредношћу од 11,5. Нека лековита својства (нарочито за стомачна обољења) већ су потврђена, а ради се на даљим истраживањима.
Осим што је Мокра гора позната као „једно село а три планине“, а Шарганска осмица као пруга која се три пута „дизала из мртвих“, и историјат цркава из овог краја је несвакидашњи. Једно село а две цркве – једна у Кршању, а друга у центру Мокре Горе. Прву су Турци три пута спаљивали а Мокрогорци је упорно дизали из пепела. По предању, црква Светог Вазнесења саграђена је пред крај XВИИ века, пре велике сеобе Срба на овом скровитом месту крај Белог Рзава, са обе стране опкољеном високим стенама. После три спаљивања цркве, народ овог села 1892. године подиже нову цркву од камена која и данас постоји, са својим вредним иконама и иконостасом. Од 1876. године Мокрогорци су настојали да саграде цркву и у Мокрој Гори. Прича се да су икону Свете Богородице доносили три пута из Кршања у Мокру Гору и да се она поново сама враћала у Кршање на згариште, а Мокрогорци тек 1945. године саградише цркву и подигоше парохијски дом.
(lovesensa.rs)
