Србија је, вративши део територије и добивши независност и самосталност, закључила своју националну револуцију, чији су барјак понели Карађорђе и устаници 1804. године. Народна песма каже: „Ој, Јаворе, не треба ти кише, јунаци те крвљу натопише, нема места, ни камена твога, да не чува јунака једнога.“

– Отаџбински ратови 1876-1878. представљали су прекретницу у ослобађању Србије од турског ропства и учвршћивању темеља нове српске државе. Јубилеј је од великог значаја и за суседну Црну Гору и прекодринске крајеве – истиче новинар и публициста Миладин Вукосављевић, подсећајући да у обележавању јединственог јубилеја, уз подршку Владе Србије, треба да учествују САНУ, СПЦ, националне и локалне установе културе.

Мотрили на „врата Босне“

Иако су Шабачка, Рудничка, Ужичка, Чачанска и друге бригаде Ибарске војске хитале у походе поробљеној браћи у Рашкој области, одакле су многе породице бекством у Србију тражиле спас од зулума, пљачке и ножа, и после крвавих бојева у Калипољу и планинама Старог Влаха, граница је остала на међама побијеним после другог Хатишерифа 1833. на Јавору. Иако је делила исти народ, постављена где никада није била, Турци су је и даље утврђивали, са царинарницом на Јавору и будно мотрили на „врата Босне“.

Драгољуб Гагричић, председник нововарошког Удружења потомака ратника 1912-1920. године, истиче да је несхватљиво да нико не брине о споменику мајору Илићу и јаворским јунацима и Карађорђевом шанцу.

– Школа у оближњем селу Кушићи од школске 1963/64. године носи име мајора Илића, али ни МЗ Кушићи, нити Туристичка организација Ивањице се не окрећу на најзначајнији белег у Старом Влаху, нема табли да је ово историјски комплекс. Бели обелиск је нагризао зуб времена, а траву су косили и смеће купили монаси из манастира Дубница у Божетићима, као и двојица посетилаца ове светиње – подсећа Гагричић.

Из Музеја у Јагодини већ су понудили изложбу „Јагодина и околина у српско-турским ратовима“, аутора Нинослава Станојловића и Душка Грбовића, у којој су и сведочанства о јаворском јунаку мајору Илићу, међу којима и ратна униформа у којој је погинуо.
Бранећи збегове, нејач и огњишта и одбијајући наредбу да се повуче, мајор Михаило Илић је, користећи природне тврђаве Чемерницу и Мучањ, спречио продор седам пута јачих турских јединица у долину Мораве.

– Ако Мучањ изгубимо, онда смо изгубили цео Ужички округ. Само преко мене Турци га могу заузети!

Овако је плануо мајор Михаило Илић у штабу Ибарске војске у Катићима у ноћи 22/23. августа 1876, када је одлучено да се напусти планина Мучањ пред налетом Турака. Исте ноћи је организовао одбрану Чемернице и пред одсудни бој, како наводи у „Ратним белешкама“ Мита Петровић, официрима и командирима заповедио:

„Ми се морамо овде борити на живот и смрт. Ја нисам рад да се одавде одступи ма сви изгинули… Од завршетка ове борбе зависиће судбина не само Кушића, но Ивањице, Ариља, Пожеге, једном речју целе Србије… Међу вама ја ћу бити, ја вас нећу изневерити. Ако бих покушао да одступим и да вас изневерим, пуцајте на мене и убијте ме.“

Док је са сабљом у руци, испред војника, јуришао на шанац на Јавору, 24. августа 1876. године, зауставио га је куршум у 31. години живота. Краљица Наталија је неустрашивом Јагодинцу дала своју гробницу крај цркве Светог Марка у Београду за вечни починак.

Сабор крај Карађорђевог шанца
Испод Василијиног врха, највишег виса планине и поред Карађорђева шанца, 1907. прилозима грађана моравичког краја подигнут је белег јаворским јунацима и мајору Михаилу Илићу, команданту Друге ужичке бригаде. Сабор крај шанца и белог обелиска, у недељу пред Видовдан, дуже од века сабира народ Старог Влаха. Долазе, запале свећу и прекрсте се уз речи:

– Бог да им душу прости, вечна слава и хвала им!

У спомен на први бој на Јавору – Калипољску битку, 24. августа (6. септембра по новом календару) 1876. године – у Љепојевићима је 2002. подигнут белег.

Ознаке: Јаворски рат, Ибар, ратови, Рашка, Србија, Турска