Прочитај ми чланак
Горану дугујем живот. Да није притрчао да помогне… да се није снашао… ко зна да ли би било спаса и за мене, и за тројицу мојих комшија. А, да ли је, он, у тим тренуцима размишљао о свом животу? Вероватно да није! А изненадни подземни гас и за њега је могао да буде кобан.
Овако причу о подвигу Горана Сладојевића (34), грађевинца из Бадовинаца, започиње Милан Буцало (40), комшија јунака, спасиоца. У детињству су, понекад, играли фудбал код школе у вароши. Мерили ко ће пре прерасти стари породични бицикл. Данас су домаћини, подижу децу и придижу родитеље у својим широким двориштима и у својим новим, лепим кућама.
– Био је 5. новембар… Док живим, памтићу га – прича нам Буцало.
МОЈА ДЕЦА ПАМТЕ
Милан Буцало је Горану Сладојевићу даровао вредан сат, да мери време подвигом који је учинио.
– Симболичан дар за оно, колико му дугујем – каже нам Милан. – Ништа није требало… Нисам ја то учинио ради какве награде. Или, да би се о томе причало. Довољно је да моја деца памте – одговара Горан.
– Позвао сам људе да рашалујемо избетонирану јаму за кишницу. Подигли смо поклопац и спуштали се… Изненадно покуљали гас је обарао… Једног по једног… Сву четворицу… И мени се прекинуо филм. У шабачкој болници сатима су ми враћали свест. Моји су, код куће, страховали. Из минута у минут било је критично… Тек после сам сазнао шта је Горан за мене учинио. Шта је за све нас учинио. За наше породице.
Док ово говори, Миланова супруга Оља и син Немања, као да управо, сад, преживљавају дан у коме су, умало, остали без храниоца.
– Страшан је то стрес за њих био. За моју мајку. А сестри, која живи у иностранству, још ништа о томе нисмо јавили. Да је чула, долетела би. Испричаћемо јој кад стигне за Нову годину – каже Милан, док његови постављају вруће погачице.
– Хајде, послужите се, немојте ми из куће без ичега.
А ми журимо код Сладојевића, на који минут одавде. Горан нас је, са супругом Милкицом, ћерком Миљаном (10), синовима Слободаном (11) и Милорадом (7) – дочекао на капији.
ВЕСТ ОД ВАТРОГАСЦА
О подвигу Горана Сладојевића први је јавио ватрогасац Драган Јеремић из Бадовинаца. Горан, каже нам, сам се тиме никад не би похвалио. Истински вредни људи и немају потребу да говоре да су учинили какво добро дело. Па се тек сада у Бадовинцима сазнало да је Горан, пре неколико година, спасао дечака који се давио у Дрини.
– Не бих могао да живим да нисам помогао. Мислим да је то нешто сасвим нормално – скромно ће овај млади домаћин.
– Од родитеља смо, моја два брата и ја, учили да није човек сам за себе. Тако подижемо и своју децу, наше осморо Сладојевића. Да буду људи… Све можеш да имаш, а ми, вала, имамо свега, али образ је најтеже сачувати.
Прича нам, снебивајући се, како је, како се то каже, постао јунак за четири живота.
– Радио сам на грађевини, недалеко од куће Милана Буцала. Одједном, дотрчали су дечаци, њих двојица. Траже мердевине. Очи, оволике. Дрхте. Видим: нешто није у реду. Деца муцају: „Гуше се, гуше, тамо у јами.“ Потрчим с њима. Миланово двориште, пуно. Паника и јецај. Доле у јами, ужас. Видим: попадали људи. Спустим мердевине. Спустим црево, удахнем ваздух. Добро је, мислим, издржаћу. Спустим се у јаму. Помогли су и други. Извукли смо људе. Милан је био у најтежем стању. Страховао сам… Али је све ово што вам причам, за мене неважно. Потпуно неважно. Најважније је да су ти људи, којима сам малчице помогао, данас са својим породицама.
(Вечерње новости)
