Прочитај ми чланак
Јутарње вести у Србији, ево већ годинама, звуче као да их црни гавран доноси; непрестано, у ритму очекиване смрти, суочавамо се с трагедијама чије црне оквире спајају двадесетогодишњаци.
Јутарње вести у Србији, ево већ годинама, звуче као да их црни гавран доноси; непрестано, у ритму очекиване смрти, суочавамо се с трагедијама чије црне оквире спајају двадесетогодишњаци. Гину на ауто-путевима, по градовима, на локалним друмовима, раскрсницама… Њихови тек отворени животи скончавају у клупку изгужваног крвавог лима, залепљеног за бетонске стубове, чеоне делове камиона и аутобуса, потопљеног у хладне реке, савијеног око дебла дрвета.
О АУТОРУ
Ратко Дмитровић, главни уредник “Вечерњих новости”.
Новинарске и уредничке послове обављао је у “Политици”, НИН-у, на “Радио-телевизији Србије”.
Био је покретач и главни и одговорни уредник недељника “Аргумент”.
Последњих пет година био је главни и одговорни уредник франкфурктских “Вести”.
Време смрти је, по правилу, између поноћи и првог свитања. Сценарио идентичан; возач препуне лимузине (којом одјекује музика и вриска) средњошколац или студент, без дозволе, или с положеним испитом али без искуства, за воланом аутомобила чију кубикажу с великим поштовањем и опрезом користе и они који деценијама возе аутомобиле, притиска папучицу гаса, убрзава све док околне бандере не постану густе као тарабе и онда… тресак. Смрт. Никад мање од двоје, понекад и шесторо. Докле?
Министарство унутрашњих послова Србије иницира доношење новог закона о саобраћају. Овај садашњи је мртво слово, није лош, али се не примењује. Још од римских времена важи максима да је добар само онај закон који се примењује. Овај у најави може да буде савршен, али ће деца (и не само деца) и даље гинути уколико тај закон не заживи на улицама и друмовима. Оправдано страхујем да неће. Ево зашто.
Када је, знате ли, у ком граду, саобраћајна полиција неком двадесетогодишњаку, у пола ноћи, због насилне, по живот опасне вожње, одузела аутомобил и позвала родитеље младог возача да дођу по кола? Где сте и када у два по поноћи видели патролу саобраћајне полиције како стражари на друму, мери брзину кретања кола, а то је новим технологијама могуће и ноћу? Колико дозвола је последњих шест, десет, петнаест година у Србији одузето возачима чија је брзина кретања била и до 80 км изнад дозвољене, уз животно опасно угрожавање других?
Будимо поштени; већина нас за воланом, за време вожње, телефонира, немали број шаље или чита СМС поруке. Када смо платили казну за ту законом забрањену и опасну работу?
Прелазак улице, на “зебри” и ван ње, с телефоном на уху, кажњава се на лицу места с пет хиљада динара. Тако налаже законска одредба. Ко се тога придржава, од нас до полиције. Неки дан, верујте ми на реч, видео сам у центру Београда, у временском размаку од десетак минута, двојицу полицајаца како прелазе улицу телефонирајући. Један од њих сударио се на “зебри” с младићем који је такође телефонирао, и свако је наставио својим путем. Кад у Београду, Новом Саду, Нишу, у једном дану полиција наплати тридесетак казни за ову врсту кршења закона, или прекршиоце пошаље на суд, проблем ће бити решен. Једино на тај начин, никако другачије.
Човек се придржава закона само онда кад зна да ће за његово кршење сносити санкције. Није уређена она држава која има добре законе већ она у којој се добри закони примењују.
