Прочитај ми чланакПроцењујмо Путина, његове вредности и мане, позицију у којој делује, бистрим погледом, да га не би уместо нас процењивали непријатељи. А они ваљда знају чега се то толико боје.
Структура садашње власти у Руској Федерацији је изузетно сложена и председник државе је само један од њених чинилаца, макар и постигао толику концентрацију реалне, а не само формалне моћи као Владимир Путин. Зато од њега очекивати да „пресече“ и Русију упути у неком сасвим другачијем смеру, за који мало ко има представу какав би требало да буде, није реално. Јер и сам Путин је у једном тренутку био „пресечен“, односно он је као политички фактор и настао у тренутку „пресека“ који је извршио неко други, тамо крајем деведесетих. А у том „пресецању“ је, не заборавимо, под овим или оним условима, учествовао и сам тадашњи председник Јељцин.
Путинови критичари са деснице често потцртавају овај континуитет Путинове са Јељциновом влашћу, који штошта објашњава, али остаје и чињеница да садашњи председник своју популарност дугује пре свега дисконтинуитету, препознатом у стабилизацији друштвеног и економског система и расту национално-културне самосвести, што није неважан фактор друштвеног развоја.
Рећи, као Срђа Трифковић, да Путин више личи на менаџера који више или мање успешно координише различите интересе него на државника са визијом је донекле тачно: баланс различитих структура моћи у Русији, уз спољашњи притисак, који се после последњих председничких избора у РФ нагло повећава, такав je да балансирање изгледа неизбежно, чак и уз свест о великој цени и неизвесним исходима таквог опредељења.
Трансиодеолошка позиција коју је Путин заузео после ступања на власт, а која се обично као идејном творцу приписује Владиславу Суркову, у међувремену је, услед повећаног западног притиска морала бити напуштена у корист идеолошке конфронтације, а нова руска идеологија је у стварању, са неизвесним исходом њене не само универзализације, него и институционализације у самој Русији.
Да ли Русија заиста губи на свим фронтовима, то би и даље морало да остане отворено питање. Успешно војно-безбедносно па и информационо парирање глобалном хегемону, његово обуздавање на важним местима и отварање пута ка мултиполарности тешко да могу да буду оквалификовани као историјски пораз. За некога ко је, као ја, недавно био у зараћеној Новорусији, свакако није лако да гледа конкретне људске жртве и последице руске „дефанзивне“ политике. Заиста је лакше, увек и свуда, позивати на бескомпромисан отпор. Нарочито када нисте непосредно угрожени и када терет тешких историјских одлука није на вашим плећима.
Ово није упућено Срђи Трифковићу, али његова позиција је унеколико симптоматична. Као неко ко је писао како ће Египат постати озбиљна држава онда када изгради спејсшатл, и његов поглед на Русију је донекле западњачки. И то је уосталом сасвим легитимно. Као и разочарење неких кругова на западњачкој десници у Путина као лидера глобалне конзервативне револуције.
Такође, не смемо сваку критику Путина и позиција савремене Русије сматрати за штетну и непријатељску, а ако потиче од Србина као још и незахвалну. Морамо разумети да потези које праве Русија понекад јесу збуњујући, а да руска државна администрација неретко испољава исувише империјалне надмености, самодовољности и тромости.
Али морамо да разумемо да је позиција у којој се налази данашња Русија позиција борбе за живот, и да та борба никако није нешто што нас не би требало да се тиче. Не због „саможртвене љубави“ према Русији него због нас самих, јер у истом смо пакету – не заваравајмо се.
Максимализам и снови о „великој обнови“ су можда добар подстицај, али не и упутство за практично деловање у политици. Наравно, ако се не изгуби основни циљ. За Русију је то, били њени руководиоци и грађани свесни тога или не, самоодржање, и то не као робова, него као слободних и достојанствених људи који живе у континуитету са вредностима сопственог културно-историјског наслеђа. То не значи да је то наслеђе неподложно критици и да се искључује борба за индивидуалне слободе и побољшање друштвених односа, или да императив колективног опстанка треба да служи као циничан изговор за тлачење сопственог народа, али постоје времена кад је мач толико очигледно над главом да је свака релативизација нужности колективног и, кад је могуће, институционалног отпора контрапродуктивна и за њене заступнике, осим ако нису исувише добро ухлебљени у врховима колонијалних структура и потпуно обневидели од идеологије самомржње која их спречава да реагују на патњу ближњих.
Путин није вечан, али идеја слободе и самосталности би морала да буде. Путин можда није донео слободу и самосталност, можда и неће, можда није њихов репрезент и можда су његови концепти погрешни, али макар је, изузетно у данашњем покореном свету, последњих деценија симболисао заустављање и ометање процеса потпуне цивилизацијске деградације, која се мрачних деведесетих чинила тако очигледном – и неизбежном.
УДАР СА АПЕНИНА: Шта Европу више плаши — лира или савез са Путином https://t.co/Guuv5001vR
— СРБИН инфо (@srbininfo) May 23, 2018
Процењујмо зато Путина, његове вредности и мане, позицију у којој делује, бистрим погледом, да га не би уместо нас процењивали непријатељи. А они ваљда знају чега се то толико боје. Или се макар јако добро претварају.
