Прича о гробу Владике Николаја – нама на поуку

0

Недавно сам од брата Хаџи Драгана Пешића из Ивањице добио запис једног народног предања из његовог краја. Он пише:“На једној коси, на брду између села Лука и Осонице, на десетом километру од Ивањице, налази се место звано Владикин гроб. Ово су казивања Младомира Оцокољића, богомољца из села Лисе, и архимандрита Макарија Миленковића, о страдању грчког владике фанариота, која су они чули од старих побожних људи који одавно већ нису у животу:„За време владавине Турака овим простором, у село Луке код Ивањице упадају турске кадије и са собом доводе владику Никанора, Грка фанариота, у засеок Беновићи. У то време у поробљеној Србији било је 6 до 7 владика, Грка који су радили за Турке. Намера им је била да ту и коначе у једној кући. Пошто је међу њима паша имао највише звање то му је било потребно указати посебну част.

Међутим, зли паша је желео да ту ноћ спава са девојком из породице Беновић, у којој је било седам брата. Тој њиховој сестри је било наређено да ту ноћ спава са пашом. Браћа се са тим нису сложила,
нису хтели свој образ и част породице да изгубе. Договоре се да најмлађег брата преобуку у женско одело и да чекају погодан моменат када паша буде у соби са најмлађим братом. Чекали су
тренутак када паша примети да је са њим у постељи најмлађи брат уместо сестре. Настала је борба између њих. По завршетку борбе у кући и убиства паше, који је погубљен под шатором заједно са
осталим Турцима, напољу затичу и владику. Већина Турака се разбежала према планини Чемерно. Владику Никанора хватају и одводе на на једно брдо, удаљено од Беновића отприлике два
километра, ту копају рупу, у рупу убацују кацу и у кацу везаног епископа. Одозго стављају велику камену плочу. До седам дана чобани су чули да је жив и да је клео народ Лука речима:“Е, Луке,
сваке вас налазиле муке“. Прича се да су се пре тога Луке називале Мали Мисир, јер је, по предању, Свети Сава пролазио тим селом и када је видео како је лепо и има пуно воћа и пшенице и пет цркава,
узвикнуо је и рекао: “Како је овде лепо, к`о у Мисиру“ Један од браће

 

Владика Никола

Беновића стигне одбеглог турског кадију на врх планине Чемерно и ту га убије. Одсече му главу. Ту и дан данас има један извор који извире на врх брда и зове се Кадијина вода. Мало испод Владикиног
гроба има место које зову Кадијина главица – вероватно стога, пошто му је глава одсечена на Чемерну, донета је у Луке и ту у ливади, испод Владикиног гроба, закопана. После тог догађаја и владикине смрти у Лукама се све наопако окренуло: деца су се рађала, и на неки начин нестајала, као мала врло рано умирала или гинула. Жене нису могле у шпорету ни хлеб да
испеку, а и тесто није могло надоћи.

Побожни људи од којих је најактивнији био Ранко Миленковић, предак аримандрита Макарија ( коме је Владика Николај посветио песму објављеној у богомолничкој песмарици, под називом:“Песма о
Ранку Богомољцу“, поштујући његов подвиг, јер је пешке од Лука до Охрида отишао да види свог духовног оца, Светог Николаја Охридског и Жичког – иначе је био учесник и иницијатор градње
цркве у Лукама, започете 1906. године ), тражили су најпре од владике жичког Јефрема Бојовића, потом и од Владике Николаја да им дозволе да се посмртни остаци владике Никанора фанариота
ископају и пренесу у цркву у Лукама. Владика Јефрем, као и Владика Николај, то нису дозвољавали; притом је Владика Николај рекао:“Нека Га нека, ту му је место“.

Мештани и побожни људи из Лука доводили су монаштво из Свете Горе, да се моле и каде како би кренуо напредак и бољитак у том селу. Данас људи одлазе на Никаноров гроб и ту пале свеће. Од
како то раде град више не бије Луке и околину.“

Каква је поука ове легенде?

Пре свега, сазнајемо да је турско ропство било тешко, како због Турака, тако и због оних који су им служили, међу којима су биле и грчке владике, тзв. фанариоти, који су власт над Србима преузели
после укидања Пећке патријаршије у 18. веку. Када су браћа Беновићи устали да бране част своје сестре, каже предање, они су сурово казнили и грчког владику који је био у турској пратњи. Па ипак, с обзиром да је чин архијереја узвишен и свештен, а да су Беновићи у гневу нечовечно поступили с њим, и да је владика проклео село Луке, све је то имало последице по његово
становништво, залечене тек кад је почела молитва на Никаноровом гробу. Иначе, село Луке је за време Владике Николаја било богомољачко средиште и дало је низ монашких и свештеничких
служитеља Богу и роду. Читајући ову причу, остаје нам да размишљамо: и о тешким временима која је наш народ прошао, и о борби за слободу, и о добу кад смо били без своје Цркве, али и о
неопходности да пазимо шта радимо – да не бисмо, због свог гнева и горчине, ударили на оно на шта се ударити не сме. Нека нам у свакој ситуацији Бог помогне да видимо и разумемо
оно што треба видети и разумети.

По запису Хаџи Драгана Пешића прибележио

                   ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!