Прочитај ми чланакПред читаоцима је нова књига потписника ових редова, „Кућа у нашој крви: Јасеновац и српски логорашки завет“.
У првом поглављу ове књиге, „Србоцид или Појам као средство свесрпског прогледања“ понуђено је излагање појма србоцида, значајног за разумевање геноцидног злочина који се у НДХ десио од 1941. до 1945. годинне. У тексту „Седамсто тисућа сведочиће жртви“, дата је анализа Службе новомученицима српским Светог владике Николаја, где је, између осталог, изложено православно учење о мучеништву, чији је Првомученик Христос, као и о смислу нашег страдалништва у доба НДХ.
Затим су у књизи дата два, нама нова, сведочења о србоциду у НДХ – француског новинара Жана Хусара, који је на територији бивше Југославије био од 1939. до 1943, проводећи ратне године у Сплиту, на од Италије окупираној територији, где је слушао сведочења Срба о дејству усташког крижа и самокреса; као и записе из бугарских ратних архива о усташког србоцидној политици.
У поглављу „Како читати књигу надужаса“ расправља се о антропологији усташког зла, ставовима српског Јеврејина Енрика Јосифа о хрватској непокајивости, као и о смештању Јасеновца у демонску ритуалност која је једног Андрића извела из простора римокатолицизма ( Андрић је отишао јер није могао да има исту веру са Степинцем ), о чему је, између осталих, писала Слађана Илић.
„Два јасеновачка живота“ баве се контроверзама везаним за страдалништво Вукашина Јасеновачког ( од тога да ли је постојао до тога да ли је био прави хришћанин), као и причом о југословенски оријентисаном Хрвату, др Николи Николићу.
А онда се питамо – зашто Запад разуме усташе. Како су убијана индијанска и српска деца? Како се Хрвати моле Степинцу као свецу? Зашто су Срби слични Индијанцима?
У поглављу „Титоисти и другосрбијанци“ јасно се види да је удбашки србофобни приступ југословенском питању нераскидиво повезан са другосрбијанштином. У том свету, Јасеновац је „Јасеновчић“, а Сребреница „Сребреничетина“.
У поглављу „Беспућа кроатофилне бројидбе или Ко нам прекраја историју“ бавили смо се настојањем да се број српских жртава у Јасеновцу смањи.
У поглављу „Српска култура сећања и Јасеновац“, које је настало на основу зборника потписника ових редова, „Јасеновац и ми“, објављеног у новосадском „Прометеју“ 2022. године, дати су ставови наших угледних интелектуалаца и јавних делатника, а у поглављу „Разговори пред светим хумкама“ интервјуи са Надеждом Винавер, Владимиром Умељићем и Ањом Филимоновом које је потписник ових редова водио у потрази за пуном истином о јасеновачкој Светињи над светињама. Ту је и анкета о покушајима хрватског антифашисте и екуменисте, Драга Пилсела, да подржи ревизионисте из редова Српске Цркве.
Што сам старији и свеснији проближавања суда Господњег у часу одласка са овог света, све се више трудим да сасвим кажем оно што мислим о личностима и темама о којима пишем. Знам да ћу Христу дати одговор за сваку празну реч, а камоли за клевету. Наравно да не сматрам да је моја реч Roma locuta, causa finita. Она је моја, веома лична ( али, не без чињеничне заснованости ), није институционална и није коначна. И позив је на дијалог, ако је он међу нама данас уопште могућ.
У том смислу, оно што у књизи критички пишем о епископу славонском Јовану ( Ћулибрку ), Дејану Ристићу и Драгу Пилселу ( између осталог ), не значи порицање њихових боголиких личности и дарова које имају, као ни њиховог рада и стваралаштва. Епископа Јована сам упознао још пре монашења, сматрао сам га одличним есејистом и тумачем Црњанског, с њим сам сарађивао док је био уредник „Светигоре“ ( између осталог, он ме је, са покојним песником и новинаром Славком Живковићем, слао код Игора Шафаревича у Москву да урадим интервју ), ценио сам његове напоре да популарну културу христијанизује у мери у којој је то могуће, не заборављам његове јуначке дане на мученичком Косову и Метохији 1999. године и све што је чинио за добро нашег народа. Имам разумевања за настојање Дејана Ристића да демистификује оно што се у популарним представама о нашој историји може демистификовати, а на заборављам ни да се бавио нацистичким рушењем Народне библиотеке Србије 1941, о чему је објавио књигу „Кућа несагоривих речи“. Искрено уважавам становиште Драга Пилсела да усташка мржња не може бити основа било какве хрватске будућности и његову спремност да надиђе прошлост да би се са Србима опет могло живети.
Али, ако је Аристотелу истина била дража од Платона, онда је и потписнику ових редова истина Новомученика кључна за свако разумевање међу нама.
Преузмите књигу „Кућа у нашој крви“ ПДФ
Предуго је истина била заташкавана, да би се тај процес наставио и даље.
ЗАТАШКАВАЊЕ ИСТИНЕ О ЈАСЕНОВЦУ
Године 1961, септембра месеца, државна комисија која се бавила утврђивањем чињеница о Јасеновцу, у свом извештају је истакла:“Иако је Јасеновачки логор био јединствен по својим свирепостима у погледу уништавања невиног становиштва и логораша неразумљиво је да се до данас не може наћи ниједан цјеловит докуменат – књига у коме би био описан Јасеновачки логор у свим својим злодјелима и подацима хронолошки како су догађаји текли од 1941. до 1945. године“.
То, наравно, није била последица случајности. Систематизација истине о Јасеновцу спречавана је, између осталог, и зато што би се, да је истина утврђена, идеолошка конструкција титоизма, звана „братство – јединство“ ( које, како рече Броз, морамо „чувати као зеницу ока свога“) срушила у прах и пепео. Трагови зла су затирани, а кључни усташки џелати обрели су се на слободи на Западу, и мирно су умирали, некажњени за злодела. Довољно је сетити се да је творац јасеновачког крематоријума, Хинко Пићили, избегао праведно суђење и нестао, прво у Италији, па ко зна где.
ПРИМЕР УНИШТАВАЊА ТРАГОВА СРБОЦИДА
У књизи „Усташки злочин геноцида“, коју је, као допринос суђењу Андрији Артуковићу, у четири тома објавио оснивач Музеја жртава геноцида у Београду, Милан Булајић, налази се, између осталог, и сведочење које показује сву монструозност затирања трагова јасеновачког надужаса.
Милош Миладиновић, службеник Хидротехничког одсјека у Славонском Броду, обрео се 1947, по службеној дужности, у Јасеновцу, и добио задатак да из реке Саве извади, на самом Гранику, месту масовних клања, потопљену лађу. Кад је подизање обављено, сведочио је Миладиновић, „видјели смо да је била пуна лешева повезаних жицом, као у кутији сардина“. Ту се налазило, по његовој процени, најмање шесто мртвих.
Зачула се кукњава и врисак многих који су овом страшном тренутку присуствовали. Али, чувари братства и јединства били су бржи. Председник општине Славонски Брод наредио је Миладиновићу да лађу опет потопи:“У моменту вађења лађе, под утиском расположења народа и наређења председника општине, имајући у виду упозорење мога директора Јоза Пицара, вратио сам лешеве назад у воду. Цијелог живота сам се питао зашто је то учињено“.
И додао је:“Тога дана ујутру била је рушена – минирана капија логора Јасеновац. На упозорење прије експлозије, сви смо полегали. Послије експлозије читав простор око нас је побијелио од папира. Сакупљао сам папире и видио да се ради о заклетвама усташа из логора Јасеновац. У зидовима стубова капије било је узидано око двије хиљаде усташких заклетви, писмених приступница. Лично сам их прегледао и сакупио. Предао сам их одашњем командиру милиције, који се звао Мартин. Даља судбина тих папира ми није позната“.
Ни нама, наравно. И никад неће ни бити. Требало је, „као зеницу ока“, чувати братство и јединство. Све док Фрањо Туђман, са НАТО бефелом, не дође на власт у Хрватској.
Преузмите књигу „Кућа у нашој крви“ ПДФ
УСТАШКИ ЏЕЛАТИ О БРОЈУ ЖРТАВА
Љубо Милош, један од команданата логора у Јасеновцу, изјавио је приликом саслушања, априла 1948. године: „Циљ формирања логора био је ликвидација Српства као цјелине у НДХ, те Жидова, Цигана и свих оних који су се противили постојању усташке државе!“
Ако је циљ тотално уништење, ту није било никакве рационалне „бројидбе“. Опет Милош, онај што је на цевку пио крв закланих Срба и Јевреја, и што је Влатку Мачеку, затвореном у „почасном делу“ Јасеновца, рекао да ће он, Љубо, горети у паклу, али за Хрватску:„За то сво вријеме постојања овог логора упуте за поступак према затвореницима је давао искључиво Лубурић, и то Матковићу и Бркљачићу и мени. Познато ми је да су многи транспорти стизали у Јасеновац, и то већина везани, одлазили одмах за Градину на ликвидацију, те нису проведени у логору кроз књиге. При оснивању логора III, од придошлих заточеника из логора I и II одвојена је једна група радно способних, која је остала у логору III, док преостали, већи дио заробљеника, су предани Аџији, Судару, Станковићу и Јусић Мујици, који су их ликвидирали.“
А, како је рекао, писана евиденција је систематски уништена 1945. године.
Мирослав Филиповић Мајсторовић је на саслушању рекао:“По причању Макса Лубурића, који је вјеројатно водио евиденцију о убијеним Србима, убијено је у НДХ кроз ове четири године око пола милијуна Срба“.
ХИТЛЕРОВИ ЉУДИ О ЈАСЕНОВЦУ
Немачки капетан Артур Хефнер, официр за транспорт, о логору Јасеновац у новембру 1942. Године рекао је: „Под појмом ‘концентрациони логор Јасеновац’ стварно треба подразумевати комплекс више логора, који су један од другог удаљени више километара, груписани око Јасеновца. Без обзира на пропаганду, ту се ради о логору најгоре врсте, који се може поредити са Дантеовим ‘Паклом’!“
Немачки дипломата, Хитлеров човек за Балкан, Херман Нојбахер у мемоарима Специјални задатак Југоисток 1940- 1945 пише да злочин НДХ према Србима„спада у најужаснија масовна убијања светске историје”. Он додаје:„Када усташке вође причају да су заклали један милион православних Срба – укључујући и бебе, децу, жене и старце – то је онда, по мени, претеривање и самохвалисање. На основу извештаја који су стигли до мене, процењујем да број невиних, ненаоружаних, закланих Срба износи око 750.000. Када сам, по ко зна који пут, у Главном штабу ставио на дневни ред извештаје о истински ужасним стварима које се одвијају у Хрватској, Хитлер ми је овако одговорио: ‘И ја сам поглавнику казао да није могуће само тако искоренити ту мањину, јер је она, једноставно, превелика. – Да, када би човек тачно знао где је граница уништавања једног народа’!“
Али, ко слуша Хитлера? Павелић је знао да ће његови Хрвати довршити започето. Кад – тад. Рецимо, „Бљеском“ и „Олујом“.
Преузмите књигу „Кућа у нашој крви“ ПДФ
РЕВИЗИОНИЗАМ И ВИКТОР НОВАК
Хрватски ревизионизам је увек ишао у неколико праваца: требало је „доказати“ да не постоји нит између Анте Старчевића и Анте Павелића, порећи НДХ као нацистичку творевину, смањити, што је више могуће, број Срба као примарних жртава усташлука и, наравно, уклонити сваку везу између НДХ и Ватикана, без чије се мржње „на терену“, мржње фратара и жупника, која је пламсала према „несједињеним гркоисточњачицима“, усташки покрет никад не би ни појавио.
Међу првима се на удару нашао Виктор Новак, хрватски историчар југословенског опредељења. Он је сматрао да је заједнички живот најбоље решење за све Јужне Словене, и у својој књизи „Магнум Темпус“ настојао да покаже како се прогресивно римокатоличко свештенство својевремено борило за настанак јужнословенске државе. Ипак, баш као Хрват који се залагао за земљу насталу 1918, а обновљену 1945, Новак није могао да прећути клероусташка недела следбеника ватиканске србофобије.
„МАГНУМ КРИМЕН“ НА УДАРУ
Тек године 1985, београдска „Нова књига“ објавила је, и то залагањем академика Василија Крестића, по други пут, „Магнум Кримен“ Виктора Новака, чије је прво објављивање 1948. било заташкано, а књиге уклоњене са обзорја јавности. Десетак година пре другог издања, Новак је рекао да у својој књизи није улазио у полемике, него је пустио да време каже своје. Уосталом, истакао је, величина историчара није у томе да само описује прошлост, него у моћи да предвиди будућност. Тврдио је да његова студија није ни против какве вере, па ни против римокатоличке:“Јер, не постоје догме да се политичка дјеловања црквених људи, па и оних на највишим положајима, не би смјела анализирати и оцјењивати, па тако нико не може одрећи право да истражује и приказује оваква хисторијска збивања, која су везана са политичким дјеловањем црквених људи. Клерикализам је у Хрватској одбацио Штросмајерову мисао да је „служење народу, служење Богу“ и мјесто ње поставио тезу да је служење Римској курији, то јест влади Римског понтификата као свјетовног поглавара служење Богу“.
Василије Крестић, коме је Новак био ментор докторске дисертације, уложио је напор да књига угледа светлост дана баш у тренуцима када је ревизионизам туђмановског типа опет подизао главу и мотрио нове жртве.
Чувени хрватски партизан и комуниста, Јаков Блажевић, у предговору за друго издање Новаковог волуминозног истраживања, истакао је да се из брака националиста и контрареволуционара може родити наказа новог „великог злочина“. Зато се, вели Блажевић, опет штампа Новакова књига – „као историјско памћење и одлучна опомена која гласи:-Никад више нећете проћи! Никад!“
У Хрватској су одмах кренули напади на „Магнум Кримен“, па је Ненад Иванковић истакао да је књига политички памфлетистичка:“Колико је такву приступу пак кумовала околност да је Новак био масон, а по политичком профилу југонационалист, тешко је измјерити“. Наглашено је да је преко четрдесет римокатоличких свештеника Хрвата страдало од четника, усташа, Немаца и Италијана, док су неки били у партизанима.
Жупник Ђаковачке бискупије, Лука Винцетић, тешио је јавност:“Иако и данас постоје разне струје, Црква се одрекла хрватовања“.
Што, наравно, није било тачно. И што ће се видети у доба распада СФРЈ.
СЛУЧАЈ ВАСИЛИЈА КРЕСТИЋА
А онда је у „Књижевним новинама“, које је уређивао Милорад Вучелић, изашао текст историчара Василија Крестића, који је био основна потка његове, више пута прештампаване, књиге „Геноцидом до Велике Хрватске“.
Крестић је, у новинама Удружења књижевника Србије, анализирао геноцидне идеје у Хрвата од самих почетака. Још 1608. Сабор хрватских сталежа тражио је јавна права само за припаднике римокатоличке вере, по начелу „чија земља, онога и вера“. Управник имања загребачког бискупа, извесни Амброз Кузмић је 13. новембра 1700. рекао да је Влахе боље поклати него их настањивати. Они, сматрао је дотични, не само да нису римокатолици, него и одбијају да буду кметови.
По Крестићу, Хрвати су усвојили мађарску идеју о „хрватском политичком народу“:“Хрватско грађанско друштво држало се принципа да су сви грађани Хрватске, рођени на њеном тлу, без обзира на националну, па и верску, припадност, били припадници хрватског политичког народа“.
Срби су сматрани Хрватима грчкоисточне вере, а 1874. укинута им је ћирилица, затворене су српске конфесионалне школе, забрањено је истицање српске заставе. Док су Срби водили борбе против власти Беча, Хрвати су се, по Крестићу, окупљали око Хабзбурга, тражећи за себе Босну и Херцеговину.
А онда је дошло оно што је Стјепан Радић назвао „свињским послом“ – антисрпски погром у Загребу од 1. до 3. септембра 1902, за који је Јосип Франк, наследник Анте Старчевића, имао само речи хвале, тврдећи да су погромаши починили „заслужно дело за Хрватску“.
НЕОСПОРНЕ КРЕСТИЋЕВЕ ТЕЗЕ
Крестић је у свом чланку истакао да је стварање Хрватско – српске коалиције уочи Првог светског рата навело Беч да размишља о истребљењу Срба у КундК монархији, јер је савез Срба и Хрвата у борби за независност значио нестанак државе Хабзбурга. Светски рат је, управо због тога, био почетак Србоцида, који су усташе 1941. само наставиле.
Пишући о Крестићевим основним тезама, историчар Коста Николић у књизи „Прошлост без историје“, у којој се бави полемикама у југословеској историографији од 1961. до 1991, истиче да се не морамо у свему сложити са Крестићем, али да је сасвим заснована његова теза да Србоцид није пуки плод тренутка, него дуго припреман процес. Тај процес није наишао на озбиљну осуду широких хрватских слојева, због чега је „мржња према Србима била истоветна са равнодушношћу због њиховог страдања“, што је, после Другог светског рата, довело до прикривања, релативизације, па чак и оспоравања србоцидног недела.
ОД ПРЕДРАГА ВИТАСА ДО ЗЛАТКА ЧЕПА
Чим се Крестићев текст појавио у „Књижевним новинама“, чувени партијски гласноговорник, Предраг Витас, у Другом дневнику ТВ Београд, креће у хајку:“Једностраним избором података и догађаја из историје хрватског народа, академик Василије Крестић покушава да докаже како је идеја геноцида постала део геноцидне свести многих генерација хрватског народа и да такви феномени по правилу споро нестају и упорно истрајавају. Крестић изједначава одређене политичке групе и интересе са интересом народа“.
Златко Чепо, директор Института за хисторију Радничког покрета Хрватске, дигао је, бар на први поглед, глас у име чистоте партијске идеологије:“Свјесно се оприједеливши за строго индивидуалан рад, појединци долазе мимо својих колега до закључака који се не уклапају у додаташњу слику неког проблема“. Циљ је, по Чепу, да „изазивач ескцеса тада ужива у опћој гужви јер тада постаје медијска звијезда“. Селективним приступом чињеницама, Крестић је занемарио „класни приступ проблему“:“Увршатавање хрватског народа у геноцидне трендове према народу с којим стољећима заједнички живи, не само да је повијесни фалсификат, него има за циљ изазивање нових конфронтација“.
Крестић је, као прави научник, сасвим мирно одговорио да се његов текст у „Књижевним новинама“ није бавио осудом целог хрватског народа, него, научно уоченим и анализираним, идејама извесних грађанско – политичких странака у Хрвата које су имале непорециве србоцидне намере. Он је своје критичаре подсетио на банализацију проблема који Србоцид своди само на деловање усташа, при чему дотични оспораватељи Крестићевих становишта одбијају да се суоче са оним што је усташтву претходило.
Преузмите књигу „Кућа у нашој крви“ ПДФ
КРЕСТИЋУ СЕ НЕ ПРАШТА
Крстићу у Хрватској никад неће битио опроштено: тако је Иво Голдштајн, омиљени повијесничар србијанских ревизиониста, о његовом чланку из осамдесетих говорио као о малтене главном узроку за буђење хрватског шовинизма:“Било је то у време када у Хрватској још није било екстремизма у правом смислу – емигранти се још нису вратили, а Туђман није био у офанзиви. Харанга која је потом настала директно је подгрејавала хрватски екстремизам. Крестићев текст датира зачетке тобожње етничке нетрпељивости већ крајем 17. века, цитирајући наводе католичког свештеника уперене против влашког становништва, које се у то време масовно досељавало на депопулизовано подручје Крајине. Крестић пропушта да нагласи како је у позадини овог сукоба стајао спор око правног власништва над земљом, као и то да ’Власи’ у то време представљају социјалну, а не етничку категорију, те да је реч била о верски мешовитом – православном и католичком становништву.“
Крестић је и данас „опасан“. Недавно је, у „Печату“, објавио шта стоји иза најновијег ревизионизма:“Основни задатак Музеја жртава геноцида и његових руководилаца, владике Јована и директора Ристића, јесте да раде на остваривању политичког програма државе, на смањивању броја жртава пострадалих у геноциду почињеном у Павелићевој НДХ. У остваривању овог политичког програма они се свим силама труде да га представе као да је реч о научном задатку и научном програму. Дакле, људи без научног дела, без научних резултата, у читавој овој делатности наступају као угледни и признати научници. Оне који се с њима и њиховим оценама о броју жртава не слажу часте различитим епитетима, да су аматери, дилетанти, да су нико и подругљиво их називају корифејима. Црква им се у том погледу придружила назвавши их лицемерима.(…) Један број научника различитог тематског профила је током 2022. године био ангажован да средствима Фондације „За српски народ и државу”, коју је основала Напредна странка на иницијативу председника Александра Вучића, организује међународни научни скуп о Јасеновцу. Та група колега замолила ме је да на том скупу учествујем једним излагањем. С идејом о скупу сам се сагласио и прихватио сам да будем један од референата. Предвиђено је да скуп буде одржан септембра 2022. године. Организатори скупа су с успехом привели крају читаву организацију. Позиви иностраним учесницима били су већ послати, али, увече уочи дана када је скуп требало да започне рад, појавио се на првом каналу телевизије Ефраим Зуроф, израелско-амерички историчар, директор Центра Симон Визентал, у Јерусалиму, познат као „Последњи ловац на нацисте”, и с екрана поручио да скуп о Јасеновцу не треба одржати зато што ће пореметити односе између Србије и Хрватске. Исте вечери јављено ми је да је скуп отказан и он до данас није одржан.
Овај догађај много говори не само о томе шта се све крије иза државног пројекта о смањивању броја српских жртава настрадалих у хрватском геноциду, него и о томе ко стоји иза тог пројекта и шта се њиме жели постићи. Јасно разобличава нечасну и неморалну работу око политичке трговине српским жртвама. Говори нам због чега наша Народна скупштина није била спремна да прихвати тзв. Смиљину резолуцију о дану геноцида. Он сведочи и о нашој држави, о њеној самосталности и независности, али и о актуелним политичарима, који, на захтев једног Зурофа, желе да брисањем српских жртава купе љубав оних који су над српским народом починили геноцид.“
Кратко и јасно, достојно истинољубивог Светозара Милетића.
То се, наравно, не прашта. Али нека…Истина је важнија од свих почасних титула и сердарско – војводских ласкања. А Крестић је за истину, крваву, али нашу.
„БРОЈИДБА“ ЈАСЕНОВАЧКИХ ЖРТАВА
Када се, у бурним осамдесетим годинама прошлог века, појавила књига Владимира Дедијера, „Ватикан и Јасеновац“, познати хрватски „повијесничар“, Љубо Бобан, кренуо је у свој поход за нову „бројидбу“ јасеновачких страдалника. Иначе, Бобан је био горљиви бранилац хрватских националних интереса, и сматрао да је план да се Далмацији подари аутономија, по узору на Војводину и Косово у Републици Србији, у СФРЈ заувек онемогућен, јер се покрет далматинских аутономаша, који се темељио на старом романском идентитету, нестао пред чињеницом послератне кроатизације.
Кад је Јасеновац у питању, Бобан је устао против свих „сентименталних тенденција“. У питању је, тврдио је, „статистички проблем“, који је српска страна претворила у „игру бројки“. Многе ствари, вели хрватски историчар, утичу на хиперболизацију броја јасеновачких жртава – ту су и непостојање усташке документације, и премештање заточеника из логора у логор, и појава исте особе у списковима више пута, и механичко прибрајање жртвама оних који нису ни дошли до логора:“Примјер је тога дио изгнаних са Козаре у њемачко – усташкој офензиви 1942, који нису сви ни достигли у логор, а махом су прибрајани јасеновачким жртвама“.
ЉУБО БОБАН НЕ ОДУСТАЈЕ
Када се у листу Савеза социјалистичке омладине Југославије, „Младост“, појавио текст потписан именом Пера Квесића ( он је тврдио да није његов), у коме је Бобан изједначен са ревизионистима Туђманом и Супеком, дотични је кренуо још одлучније:“Нека демографска рачуњања показују да би укупан број стварних губитака српског становништва на подручју шире Југославије био упола мањи од неких високих цифара које појединци наводе само за Јасеновачки логор и само за српске животе у њему“.
Напао је и Горана Бабића, који је стао иза доказаних цифара о броју убијених, па је рекао:“Док су Бабић и његови истмишљеници сматрали да треба бројати, и док су набрајали колико су жељели, смјело се је бројити ( тј, они су смјели бројити ). Сад им бројење више није потребно, јер то, ето, вријеђа жртве“.
Бобан је жестоко критиковао генерала Терзића који је тврдио да је Јасеновац однео милион живота, а када је Слободан Кљакић довео у питање Бобанову ревизионистичку методологију, постао је крајње непристојан:“Има бити да му те цифре нису тешко падале, да су му се лако дизале. (…) Скоро да су партизанске јединице „чувале стражу“ да „фабрика смрти“ може несметано радити! Оваквим умножавањем „стотина хиљада“ само у једној години само што се не дође до закључка да је пола Југославије страдало у Јасеновцу. Можда би Кљакић и пола Европе овдје убројио?“
Преузмите књигу „Кућа у нашој крви“ ПДФ
СЛОБОДАН КЉАКИЋ У ПОЛЕМИЦИ
Када је Кљакић уочио да Бобану очито није ни до каквог дијалога о броју убијених, хрватски историчар је нагласио да се Кљакић залаже за то да све цифре, „па и оне које су саме по себи апсурдне“, имају једнак третман у полемици. Док су му се пред носом „котрљале бројке које су ван сваке нормалне памети“, он није ни кинуо, а чим је споменуто да би те бројке требало пажљиво проверити, Кљакић се, по Бобану, заценуо од кашља.
Кљакић није остајао дужан. Уочио је, између осталог, да је Бобан своју књигу, објављену у Загребу 1985, назвао „Хрватска у архивима избјегличке владе 1941 – 1943“:“Један уважени историчар дозволио је себи да тај назив ( НДХ, нап. В.Д. ) замени називом Хрватска. Будимо беневолентни – као да је реч о синонимима“.
Бобан се није дао:“Ако се се суговорнику не може на други начин изаћи на крај, само му треба пришити НДХ, Павелића, усташе. И с њим по хитном поступку у резерват“.
БОБАН НЕ ПРИЗНАЈЕ НЕМАЧКЕ ИЗВОРЕ
У полемику се укључио и историчар Растислав Петровић, који је указао на извештај црногорског кроатофилног фашисте, Савића Марковића Штедимлије, Андрији Артуковићу ( касније ће угледни хрватски стручњак за историју усташког покрета, Богдан Кризман, прецизирати да је у питању Штедимлијин извештај Павелићевом министру Мухамеду Алајбеговићу). У том извештају из 1944. се наводи да немачки официри отворено причају о 760 хиљада усташких жртава.
Бобан се опет није дао: тај разговор, који Штедимлија преноси, можда је био кафански, а Немац је можда мислио на укупан број жртава у Југославији. У разговору, ето, није ни поменут Јасеновац, а можда се говорило о жртвама пре устанка; уосталом, број убијених Срба испао је већи од укупног броја Срба у НДХ. Бобан је све Штедимлијине наводе багателисао, јер су Немци, по његовом мишљењу, непоуздани сведоци. Међу њима су, истакао је хрватски „праревизиониста“, постојале две струје кад су усташе у питању:“Прва је струја била склона да бруталности усташог режима умањује. Друга их је пак реално процјењивала или увећавала.“
Растислав Петровић је нагласио да Штедимлија с немачким официром није причао у кафани, него у стану Теодора Вирера, Нојбахеровог сарадника, и да је Вирер чврсто стајао иза својих доказа.
Бобан се није предавао: немачке процене су биле да је од усташа страдало од две хиљаде до 750 хиљада жртава, а сам Тито је 1942. рекао да је убијено око 500 хиљада Срба и десет хиљада најбољих синова Хрватске. Предложио је суочење са Петровићем пред аудиторијумом, па, ко изгуби, да се одрекне научних титула. Пошто се дотични није сложио, Бобан је почео да му се руга.
Да поновимо ( понављање је мајка учења ): уочи распада Титове Југославије, хрватски ревизионисти међу комунистима су почели да умањују број жртва Јасеновца. Оно чему данас присуствујемо само је наставак приче.
ШТА ПРИЗНАЈЕ ЗВАНИЧНА ХРВАТСКА?
Државна комисија нове Југославије, као и каснија истраживања, јасно су указала на огроман, надужасан број жртава не једног споредног „логорчића“, него КОМПЛЕКСА логора Јасеновац.
Савремена хрватска историографија (они тврде – антифашистичка) говори гласом Ива Голдштајна, који сматра да је 750 хиљада жртава Јасеновца, бројка прихваћена у доба комунизма, вишеструко преувеличана.
Такве хиперболизоване бројке су, сматра дотични, уочи распада СФРЈ преузели управо „српски националисти“ ( а ко би други? ):„Развијале су се свеобухватне теорије о завјери свих против Срба“, а циљ је био „развијање тезе о геноцидности Хрвата“. По њему, главни националиста је био др Милан Булајић, оснивач Музеја жртава геноцида у Београду.
Тај је, очито, Србин кога треба, и посмртно, оптужити за сва зла непоуздане „српске бројидбе“ јасеновачких жртава.
ЗАХВАЛНОСТ
Једини начин да останемо оно што нам је Бог дао да будемо овде где смо је служење Истини, Која је Христос. И, понављам: наше страдање у НДХ нема никаквог смисла ако није страдање за Христа. А ко са Христом страда, са Христом ћеи васкрснути.
Зато, кад ову књигу шаљем у јавност, на корист свога отачаства, благодаран сам Богу српских новомученика, Који ме још, иако недостојног, држи на светој и страдалној земљи нашој, оцима и братији из Републике Српске који су подржали објављивање књиге и њену доступност на Интернету, ПИ ПРЕСУ из Пирота, који се трудио око штампе, као и брату Жељку Перовићу, који је књигу пажљиво читао, о њој мислио и савете ми давао, „утегао“ на прави начин и у штампу послао, али, а то није на последњем месту, написао упутан поговор. Нека им свима Господ узврати по љубави Својој.
Читаоче, не заборављај Јасеновац. Он је кућа у нашој крви, и један од највећих српских завета Богу.
Преузмите књигу „Кућа у нашој крви“ ПДФ
