Прочитај ми чланакУмировљени владика захумско-херцеговачки Атанасије Јевтић изгубио је битку са коронавирусом, од ког је данас преминуо у 84. години.
Владика Атанасије се од ковида лечио од половине фебруара, када је био позитиван на овај вирус, лекари су све чинили не би ли му спасили живот, али, нажалост, пре два дана стање му се погоршало, будући да је прикључен на респиратор.
Бројни верници су се молили и надали да Атанасије Јевтић победи коронавирус, међутим у томе није успео, због чега је у жалости читав хришћански свет, пише АТВ, за који је и потврђено да је умировљени владика Атанасије преминуо.
Епископ др Атанасије Јевтић рођен је у селу Брдарици, у шабачко-ваљевском крају (Западна Србија), на други дан Божића, 8. јануара 1938. године. Основну школу завршио је у Драгињу, а нижу гимназију започео 1949. у Шапцу и завршио осмољетку 1953. у Дебрцу.
Учио је затим Богословију у Раковици и завршио у Београду, јуна 1958. (у генерацији са Амфилохијем и Лаврентијем). По завршетку Богословије, уписао Богословски факултет у Београду 1958. године, али је у новембру исте године позван на одслужење двогодишњег војног рока у Подгорици (обука шест месеци) и на Косову (годину и по у Вучитрну и Приштини). По повратку из војске је замонашен по благослову епископа шабачко-ваљевског Јована, од архимандрита Јустина Поповића, у манастиру Пустињи код Ваљева, уочи Ваведења 3. децембра 1960. године, а затим, као сабрат манастира Троноше код Лознице, наставио и завршио студије на Богословском факултету у Београду, јуна месеца 1963. године.
За време студија рукоположен је од епископа Јована у чин јерођакона на Богојављење 1961. године, а 1963. у свештенички чин.
Завршивши Богословски факултет, поднео је молбу Светом Архијерејском Синоду ради одласка на постдипломске студије у Грчку. Фебруара 1964. године послат од стране патријарха Германа на Теолошку академију на Халку код Цариграда (Турска), где је остао до месеца јуна исте године. Због тамошњих тешких политичких прилика прешао у лето исте године у Јеладу, на Свету Гору, где је одбранио докторску тезу. После тога је остао у Атини још годину дана, где је наставио богословски рад.
За време четворогодишњег боравка у Атини, служио као парохијски свештеник у атинској Руској цркви. Све време боравка у Грчкој био у сталној вези са својим епископом – шабачко-ваљевским Јованом. У јесен 1968. године прешао је у Париз, на Богословски институт Светог Сергија, ради продужетка даљих богословских студија и изучавања француског језика.
По проведеној једној години изабран од Професорског савета Института за професора, за Увод у теологију и Патрологију са Аскетиком, и на том положају остао три године. У својству професора Института Светог Сергија учествовао је на Првој теолошкој конференцији православних теолога у Америци, септембра 1970. године у Бостону. За четири године боравка у Француској опслуживао је, према потребама, православне парохије руске, српске, грчке и француске, а живео у дому студената Института Светог Сергија. Током лета посећивао је Св. Земљу, Србију и Грчку.
Вративши се из Париза у лето 1972. године постављен је стране Синода за управника Дома студената при Богословском факултету. Следеће године је изабран за доцента на Богословском факултету. Предавао и Историју хришћанске цркве низ година, као и неко време Историју српске цркве. Године 1983. биран је за ванредног, а 1987. за редовног професора на катедри Патрологије. Изабран је за декана 1980/81. и 1990/91. У том периоду рада на Факултету, објавио је око две стотине научних радова. Тада почиње да излази његово дело Патрологија (књ.2).
Доласком у Београд, брзо се укључио у културна кретања престонице, активним учествовањем на бројним трибинама је отвореним иступањима, одличним познавањем теолошке и философске мисли задобио велике симпатије и подршку, нарочито омладине. Истовремено и напоредо са професорским дужностима, делатно је учествовао у буђењу успаване светосавске и косовске свести и савести српског народа, подсећајући на озбиљност ситуације на Косову и Метохији, али и у другим српским земљама. Такође, младе људе је примером надахнуо и упутио на изучавање богословља, подстакнуо на ступање у свештенички и монашки чин…
Ратне 1991. године био је од стране Синода изабран за епископа банатског, где је остао непуних годину дана, да би годину дана касније био именован за епископа захумско-херцеговачког. Због ратног пожара није могао да буде устоличен у седишту Мостару, него у Требињу. Нови Епископ, са седиштем у манастиру Тврдошу, наследио је епархију која више деценија није имала свога епископа-пастира. Током рата, помагао је народ, војску, сирочад, избеглице, рањенике, обнављајући православну веру у Херцеговини.
Од 1999. године проводио је доста времена на Косову и Метохији, где је помагао тамошњем епископу и страдалном народу. За време погрома Срба на Космету, марта 2004, био је свих тих дана присутан са страдалним народом, свештенством и монаштвом…
