Прочитај ми чланакЗнамо да свако од нас размишља о ономе ко је и шта је. Знамо да су сви прави Срби поносни на своје порекло. Наравно то шта смо, то за шта су нас ђедови задужили и јесте само за понос. Али док размишљамо о томе ко смо, шта смо били и шта смо сад ако нам се дела која су чинили наши ђедови иако велика, чине већа него што су заиста, то мора да нас забрине.
Знамо да свако од нас размишља о ономе ко је и шта је. Знамо да су сви прави Срби поносни на своје порекло. Наравно то шта смо, то за шта су нас ђедови задужили и јесте само за понос. Али док размишљамо о томе ко смо, шта смо били и шта смо сад ако нам се дела која су чинили наши ђедови иако велика, чине већа него што су заиста, то мора да нас забрине. Такав закључак мора да нас упути на размишљање. Зашто нам та дела делују толико недостижна, недодирљива, за нас превелика? Одговор је као и увек једноставан. Тако је зато што ми данас нисмо урадили још увек ништа. Нисмо још увек онакви какви треба да будемо.
Ако о делима својих предака не говоримо тако што их поредимо са својима, већ о њима причамо само као нечем бајковитом, показује да увелико каснимо. То показује да ми за разлику од наших ђедова још увек нисмо доказали да смо достојни светосавља. Нажалост још увек нисмо показали да имамо веру, да поседујемо неопходну храброст. Немојмо да мислимо да је њима било лакше, да се и они нису плашили. Плашили су се исто као и ми, зато што је то људски, зато што је то нормално. Али су и одлучили. Одлучили су да остану Срби. Они прави Срби попут Јована Глигоријевића.
„ЗЕКА Буљбаша – Јован Глигоријевић је рођен 1785. године у Сјеници у Старом Влаху.
Потиче из сиромашне породице српског сељака у којој су, поред њега, били још два брата и три сестре. Имао је упадљиво зелене очи, због чега су га родитељи и околина прозвали Зека. Касније, кад је у Првом српском устанку постао и устанички буљубаша, постао је познат у српском народу и његовој историји као Зека Буљубаша…“ (1)
Какав је заиста био Зека Буљубаша говори најбоље бој на Равњу 1813. Тада је штитећи одступницу српској војсци три стотине јунака на челу са Јованом Глигоријевићем стало у једну стопу. Спремни да учине подвиг. Спремни да за мајку Србију положе своје животе. По неким записима наиме тада је војска од око 15 хиљада Турака кренула на српску војску која је била бар пет пута мање бројна. Да не би била поражена српској војсци је било неопходно да јој неко заштити одступницу.
Тај немогућ задатак на себе преузима Зека Буљубаша са својим „голим синовима“ (бескућницима). Њихова једина кућа је била Отаџбина Србија, а своја кућа се никоме не даје. Отаџбина се ни по коју цену не продаје. Зато су док су имали муниције, бранили своју земљу пушкама. Онда када је муниције нестало, исукали су ножеве и јурнули у славу. Живи се не предајући и неодступајући. Изгинули су сви уграђујући своје животе у српску историју и нашу слободу. Купивши довољно времена српској војсци да се прегрупише и настави рат. (2)
Оно што је њих разликовало од нас је било то што они себи нису били најважнији њима није владала себичност. Много више су волели своју децу, много више размишљали о својим потомцима него ми данас. Нису они куповали љубав својих најмилијих попут нас, они су је делима заслуживали. Много више су водили рачуна о свом народу и Отаџбини него ми. Не смемо дозволити да нас данас западна идеологија претвори у себичне звери. Где је тим зверима најважнији садашњи тренутак и лична корист.
Богоотпадан и безакон народ не може рачунати на успех. Такав народ без обзира на свој број, снагу или богатство, неће успети да пронађе онај прави пут. Рачуница, дипломатска вештина, слаткоречивост, оружје, сила могу таквом народу донети само привидну и краткорочну предност. У судару са Богоугодним народом сва та предност ће се истопити као коцка леда остављена на врелом асфалту. У почетку ће иза те коцке остати влажна мрља, али врло брзо неће бити више ни ње. Никакав траг вредан пажње неће остати иза нељуди.
Људе убија њихова сопствена трулеж, лењост, поквареност. Морамо мењати такав свет који никоме не може да се свиђа. Да би то успели морамо променити себе, оно лоше у нама. Човека уништава његова унутрашња огорченост, завист, безобзирност, насилност, роптање и мањак свесности. Када би успели барем делимично да спознамо своје мане, спас би нам био ближи.
Исповедимо искрено оно што о себи знамо, видимо, осећамо. Скинимо ту непотребну тежину са своје душе. Дајмо јој да удахне свеж живот и почнимо да се мењамо. Мењајући себе променићемо и свет око себе. Није свет постао зао зато што су сви добри, већ зато што су добри прихватили игру злих. Уместо да своје душе чувамо и напајамо вером дозволили смо западним вампирима да је заробе. Они тако успевају да преживе, хранећи се чистим душама оних неискварених.
Користиће је све док је потпуно не истроше а онда ће је тако изнурену шутнути. Они који им дозволе да испуне њихов план до краја, могу бити сигурни да тако празне и изнурене душе неће моћи назад. Повратак на прави пут ће тада бити већ немогућ, а с обзиром да су из њих извукли све што им треба и демони запада ће једва чекати да их одбаце.
ИСПОВЕСТ
Волео си ме Боже ниси крио
И ниси од мене зазирао
Ни одбацио ме ни укорио
Ни кад сам себе презирао.
Надамном си се наплакао
И по јазбинама повлачио
За мном си у ватру ускакао
И под камење се завлачио.
На оба ока си зажмирио
Кад си ме на делу затицао
Само ти ниси се мирио
Ни руке од мене одмицао.
И ниси марио ни зажалио
Што си се светини замерио
Кад си се на мене самилио
И пред свима ме загрлио.
Волео си ме више но ико
А више од мене о мени знао
И када није други нико
У мене си се поуздао.
Ал једно ми остаде жао
И нећу никад прежалити
Знам шта си због мене издржао
Ал не умех ти се захвалити.
Матија Бећковић
Тачно је да се Бог никад од нас није крио, када нисмо наилазили на његову помоћ било је то зато што смо се ми крили од њега. На срећу ни тада нас није презрео, и никад укорио колико смо заиста заслужили. Било је потребно само да препознамо његову милост, престајући сваки успех себи да преписујемо а неуспехе објашњавамо као злу коб. Не дозволимо да се светосављу враћамо само онда када више не видимо други излаз. Много нам је паметније да на већ почињеним грешкама из прошлости научимо и прихватимо једину истину. Тако ћемо престати на прави пут стално да се враћамо погрешним, заобилазним, па самим тим и много тежим стазама.
Данас су властодршци бескрупулозни, самољубиви и охоли. Глуме националисте да би се допали народу. Њихов национализам је уствари најгори облик материјализма. Тако формиран и накарадан њихов национализам је све друго, само не оно што би требао бити. То је најмање љубав према свом народу и својој Отаџбини. То је највише самозаљубљеност, превара и охолост.
Обзиром да су наши властодршци само производ запада јасно је какав је и онај ко их је створио. Једина разлика је у томе што је онај који их је потпомагао и стварао много већи и јачи па се њихов материјализам отворено претварио у свој најодвратнији облик, у империјализам. У жељу за богаћењем која нема ограничења. Таква неман граби без милости све туђе: земљу, богатства, људе, власт, животе … Имајући циљ да себи све присвоји а себе успостави.
Грабећи за себе и своје личне потребе запад је спреман да све пред собом уништи. Да би дошао до циља удружиће се са било ким. А какви су они који су злу спремни да се ставе на располагање? Па сетимо се само Хрвата, Албанаца, Бугара … У народима попут Српског где никад нису имали подршку морали су одувек да је праве тражећи међу нама оне слабе, које онда полако стварају по својој слици. Наравно свако дело наказног стваратеља не може бити ништа друго до иста таква или још гора наказа.
„ Када би се сви држали љубави, ова земља би била рај. Али кад би се сви држали бар оног што је мало мање од љубави – јер, љубав је веза савршенства – када би се макар држали принципа “што желите себи, то чините другима; што не желите себи, то не чините другима”, онда би земља, ако не би постала баш рај, била близу раја“.
Патријарх Павле
Одувек смо се питали зашто смо морали толико пута да ратујемо и страдамо? Никад на прави начин не сагледавајући узрок, а он нам је увек био ту пред очима. Дозволили смо наказама да воде нашу судбину, резултат тога не може бити ништа друго сем неко зло. Прави и једини узрок било је отпадништво од оног што јесмо и што би требали да будемо и наше безбозништво. Када смо имали мир могли смо сами да креирамо његов садржај. Управо од тога колико смо били верни, прави и исправни зависило је да ли ће рата бити или не. Сами смо били криви што миру нисмо дали да потраје.
Онда када је рат можда био неизбежан од наше исправности зависио је број жртава и његов исход. Када смо и имали краткотрајне периода мира дозволили смо зарази са запада да се шири нашом Отаџбином. Дозволили смо да наказе са запада нађу своје сараднике међу нама. После тога заразу је било немогуће без рата зауставити. Као и безазлен грип који се не лечи па пређе у тешку упалу плућа разарајући цео организам. Ми смо потценили заразу стиглу са запада, у почетку је нисмо ни примечивали. Затим смо кашљуцали, а онда нас је оборила и тада смо увек тешком муком и са последицама морали да се боримо, са сада већ разгоропађеном немани. Морамо научити да зло сечемо у корену колико год то некаквом западу звучало не демократски.
У рату не побеђују јачи већ они којима је душа у вери а Србија је најбољи пример томе. Да ли смо били јачи у Балканским ратовима против Турака и Бугара? Можда смо могли да се похвалимо вечом силом у Првом и Другом светском рату од Аустоугара или Немаца? Јесмо ли били снажнији од НАТО-а деведесетих, или са бољом авијацијом од њихове 1999? Наравно да ће многи злонамерно прокоментарисати да НАТО нисмо победили. Морам само да све „неверне Томе“ подсетимо да можда нисмо победили али сигурно нисмо изгубили. Са онима који изгубе се не воде преговори и не потписују мировни споразуми, а са Србијом су баш то учинили. Борили смо се и побеђивали увек вером и истином. Губили смо само онда када смо дозвољавали другима да нас разједине а себи да се расветосавимо. Безбожни и разједињени не можемо очекивати ништа друго сем пораза.
Зато ти се исповедамо Господе. Отварамо ти своје душе спаси их. Не желимо да нас западне наказе опколе и у букагије баце све оно добро у нама. Желимо да будемо бољи, да нас се преци не стиде. Помози Боже народу нашем да победи зло које га уједа и гризе. Нека западне хијене осете да си уз нас и нека беже када то виде. Обасјај нас опет твојом неисцрпном милошћу јер смо народ светог Саве. Има у нама још увек и вере и снаге за победе нове. Живот је рат, знамо да за победу у њему морамо боље. Зато ти се молимо за наш српски род, поведи га својом руком у одлучујући бој и славу. Знамо да смо као светосавци тога вредни и да ћемо ти то доказати, јер су сви прави Срби предака доследни.
www.novosti.rs/%D0%B4%D0%BE%D0%B4%D0%B0%D1%82%D0%BD%D0%B8_%D1%81%D0%B0%D0%B4%D1%80%D0%B6%D0%B0%D1%98.524.html:276335-%D0%94%D0%BE%D1%98%D0%B0%D0%B4%D0%B8%D0%BE-%D1%82%D1%83%D1%80%D1%81%D0%BA%D0%B8-%D0%B7%D1%83%D0%BB%D1%83%D0%BC
sr.wikipedia.org/sr/%D0%97%D0%B5%D0%BA%D0%B0_%D0%91%D1%83%D1%99%D1%83%D0%B1%D0%B0%D1%88%D0%B0
