Прочитај ми чланак
НА недавно одржаној комеморацији поводом 70. годишњице ослобођења нацистичког логора Дахау, међу 130 преживелих логораша био је и Никодије Митровић (87), из Београда. Као и претходна три пута када је после ослобођења обилазио ово злогласно стратиште, отвориле су се старе ране. Тешке слике патње, страдања, призора беспримерног човечјег зла…
Ослобођење логора 29. априла 1945. године и повратак у отаџбину, за страдалника Никодија, нажалост, нису значили слободу. Убрзо по повратку у Београд, отпочеле су његове муке са новим властима, хапшење, тортура и, напослетку, бег у Канаду преко Аустрије. У међувремну је постао Ник Мартел, али је, како тврди, и даље остао на мети Југословенских служби безбедности. Чак три пута су, тврди, покушали да га ликвидирају.
Ипак, 1998. године, дочекао је да се слободно врати у отаџбину. Сада живи у свом стану у београдској Скадарској улици. У исповести „Новостима“ испричао је своју бурну животну причу, од кобног дана 1944. када је одведен у Дахау до коначног повратка у родни град крајем минулог века.
РАЗГОВАРАО СА АНГЕЛОМ МЕРКЕЛ
КАО најмлађем од 130 преживелих заточеника, на комеморацији у Дахауу, Никодију Митровићу пришла је и с њим се упознала немачка канцеларка Ангела Меркел. Њихов разговор овековечио је и објавио један минхенски дневни лист.
– Рекао сам јој да не примам немачку пензију коју, иначе, засад, као бивши логораши, добијају само Јевреји. Узела је моје податке, адресу и кућни број телефона у Београду и обећала да ће се потрудити да и сви ми живи логораши добијемо ту немачку пензију.
Меркелова ускоро долази у Београд, па ћемо се, можда, поново срести – прича Митровић.
– У окупираном Београду, до 1944. године живео сам са родитељима и тројицом млађе браће – присећа се крепки старина. – Једва смо преживљавали и често били гладни. Пошто сам у школи учио немачки, а немачки војници су тада били у школи „Војислав Илић“, целу годину сам са њима мењао ракију за њихов војнички хлеб. Тог јулског, за мене судњег дана, дечак Бранко из комшилука замолио ме да пођемо заједно да би и он зарадио за храну. Када сам трампио ракију кренуо сам према капији. Одједном се зачуо прасак, јер је Бранко под немачки тенк потурио бомбу.
Стражари су их, прича Никодије, обојицу ухапсили и одвели у затвор Гестапоа. Бранка више никада није видео, а он је убрзо „кренуо“ у Дахау.
– Имао сам само 16 година и нисам ни знао да таква масовна мучилишта постоје. У возу који нас је преко Беча возио до Дахауа било је 80 Словенаца и нас 20 Срба. На улазу у логор великим словима је писало „Рад ослобађа“. Прошли смо зидану капију и ушли у простор ограђен високим зидом и жицом кроз коју је пролазила струја. Будући да сам био малолетан, нису ми истетовирали број на руци. Старије су међутим „обележили“ и убрзо слали на тежак физички рад. Чуо сам да је било масовних убијања и гушења гасом, али нас малолетнике нису много малтретирали. Били смо „веза“ између старијих логораша – казује Никодије.
Велика мучења, срећом, заобишла су нашег саговорника, али не глад и тифус. Када су амерички војници ослободили Дахау имао је само 33 килограма.
После двонедељног лечења у Минхену враћен је у Дахау на регистрацију. Тада је у логор дошао и партизански официр који их је позвао да се врате у нову Југославију. Нико, вели, тај позив није одбио. У Београд се вратио преко Љубљане, а у том граду дочекао их је генерал Арса Јовановић који је у једном тренутку, још исцрпљеног, омаленог Никодија подигао на своја рамена.
– Никада нећу заборавити мајчин израз лица када ме видела после повратка из Дахауа. Стајала је као окамењена. Онда је притрчала, чврсто ме загрлила, плакала и непрекидно љубила. Мислила је да сам мртав и давала чак и помене за покој моје душе. Али, наша срећа због поновног окупљања породице није дуго трајала. Мој наставак школовања односно писмени задатак о томе како смо провели дан ослобођења Београда, заувек ми је променио живот – тихо говори наш саговорник.
Пошто је у том задатку описао да је 20. октобра, док се играо са дечацима из комшилука, гледао како „неке чике обучене у војне униформе одводе њиховог комшију, а потом и тешко рањавају на кућном прагу“, Никодије се нашао на мети Озне. С обзиром на то да је, претходно, неколико пута одбио да се учлани у СКОЈ, ознаши су, каже, дошли на час, ставили му лисице на руке и пре него што су га одвели, окренули се и ђацима рекли: „Овако ће завршити сви народни непријатељи“.
– Одвели су ме у затвор на Обилићевом венцу и две недеље малтретирали, саслушавали ноћу и батинали толико да су ми поломили и два кичмена пршљена. Тежа ми је била та тортура од Дахауа. Иако сам из нацистичког логора дошао само пре пет месеци, осуђен сам, веровали или не, као сарадник окупатора, на три године затвора. Робијао сам у Забели, а пуштен сам 1947. године. Три године касније, када су ме регрутовали у дисциплинску полицију, одлучио сам да побегнем из земље – сећа се Никодије.
За 300 долара, један Словенац ког је познавао, пребацио га је у Аустрију. Но, Удба је и даље покушавала да га врати у земљу и суди му за наводно убиство у Београду. Американци до којих је доспео у Минхену били су о томе обавештени, а човек за чију ликвидацију је Никодије осумњичен у међувремену се појавио као сведок на једном суђењу у Београду. Зато су му саветовали да побегне у Канаду. Убрзо за Никодијем из Београда је дошла и његова девојка. Венчали су се, изродили две ћерке и били у браку две и по деценије. После њене смрти оженио се Надеждом Бојовић. Мирну старост, каже, проводи у отаџбини и свом родном граду, а ћерке и унуци живе у Торонту.
(Вечерње Новости)
