Прочитај ми чланакФелдмаршал Боројевић (1856-1920) био је аустроугарски патриота. Барон Светозар, изданак наше крајишко-граничарске породице, догурао је до највишег аустријског чина. Ниједан други Србин није га има!
Радило се о великом војсковођи који је свој живот посветио слави Хабзбуршке династије. Али да ли је био и српски родољуб? Тешко! Ништа не указује да је био привржен свему ономе што је од значаја за наш национални идентитет, и пре него што је Српство дошло у отворену колизију са интересима Беча.
Тим пре је тако било после интензивирања притиска на наш народ у Аустроугарској почетком 20. века, од када је за напредовање у државним структурама постало отежавајуће истицање Српства. Има индикације и да се Боројевић, по потреби, декларисао не само као Србин (што је био на основу порекла) већ и као Хрват (с обзиром да је рођен на простору хрватско-славонске бановине).
По свему судећи био је типичан системски опортуниста. Храбар и способан официр, али егоистично посвећен каријери и властодршцима од које она зависи. Све друго, укључујући и судбина народа из кога је потекао, било му је секундарно (ако му је уопште било од неког значаја).
Донекле, другачије није ни могло да буде, с обзиром да је свој успех градио на служењу туђој држави. Није у тим околностима могао да буде велики Србин, али није морао да буде ни анационалан. Нажалост, ствари неретко нису другачије ни када се служи држави у којој је сопствени народ релативна или апсолутна већина.
То најбоље знамо на основу нашег погубног југословенског искуства. Битно је каква је држава – национална, анационална или антинационална – са становишта интереса народа коме се припада, а не да ли је он у њој бројчано преовлађујући!
Патриотизам је љубав и лојалност према држави („отаџбина“ се по правилу са њом поистовећује), док је родољубље посвећеност култури и другом од значаја за очување националне свести. Када родољубље добије и политичку компоненту, онда можемо да говоримо о национализму тј. свеобухватној, између осталог и (гео)политичкој, посвећености свом народу (национализам не треба мешати са шовинизмом, мржњом према другим етносима).
Док год држава не постане према неком народу отворено негативна, родољубље није у супротности са патриотизмом припадника бирократије и механизама силе. Али национализам у системским оквирима, у сваком случају, није спојив са патриотизам када се ради о националној држави другог народа или о држави која је грађански дефинисана.
Но, данашња Србија је, срећом, према првом члану свог устава одређена као национална држава српског народа (и тек после тога, свих грађана). Она није апстракта анационална творевина већ, пре свега, држави „оклоп“ наше нације. Зато се од припадника институција – поготово оних које су задужене да бране државу – очекује спој патриотизма и национализма.
Ако су разни војно-полицијски мали и велики „Боројевићи“ могли да нађу оправдање у апстрактном патриотизму током постојања Аустроугарске или Прве и Друге Југославије, то у савременој Србији не може да буде случај. Наш патриотизам – на који толико воле да се позивају функционери Безбедносно-информативне агенције, војске или полиције – мора да буде испуњен националним садржајем.
Нажалост није тако. Патриотско-стерилне приче имају за циљ умиривање савести. Формула је проста и накарадна: ми „служимо“ држави, а власт најбоље зна шта је за земљу добро. Којешта! Није нормално окретати главу од гажења интереса свог народа!
Свакоме ко није потпуно ограничен (уз сав морални дефицит, такви људи нису на значајним местима у безбедносним структурама), јасно је да Вучић издаје националне интересе. Он не штити територијални интегритет и суверенитет Србије (што му је и уставна обавеза), већ га плански подрива, делујући у циљу одрицања од дела територије у корист алабанских сепаратиста.
Док Вучић то чини, руководиоци БИА и других институција, прави се да не схвата о чему се ради. Позивајући се на „државу“ и „патриотизам“, заправо пружају асистенцију ономе ко гази државу а на њеном је челу. За њих је, да се послужим језиком Џорџа Орвела, патриотизам – издаја, а одбрана националних интереса – антидржавна политика!
У нашем систему и даље важи правило: и после Тита – Тито. Србождер је умро али његов дух и даље живи. А системски потомци оних који су хапсили и ликвидирали Србе који су се противили бољшевичком моделу „решавања“ српског питања – што је подразумевало стварање вештачких нација на рачун наше, наметање антисрпских републичких граница и креирање покрајина унутар Србије – данас су слепи извршиоци Вучићевих наређења.
Упркос томе што саучествују у гажењу виталних српских интереса, парадоксално тврде да се боре за државу. Такав, назовимо га, удбашки патриотизам, заслужује презир. Готово да је начелно компромитовао израз – патриотизам. Иза њега свако, шта год радио на уштрби своје нације, може да се скрива. Уместо компромитованог апстрактног патриотизма, зато – живео (позитивни) национализам и национални патриотизам!
Није битна држава сама по себи, већ каква је суштински. Шта је њен садржај. И Отоманско или Хабзбуршко царство биле су творевине које су обухватале велики део српског простора, а служили су им многи људи српског порекла, па су биле антисрпске државе! Ништа добро Српству није доносио патриотизам у односу на њих!
О томе нека размисли свако ко служи Александру без Косова, док распарчава Србију и за то налази оправдање у флоскули да је држава изнад свега. Најлакше је умиривати душу лажима али то не мења истину о томе ко је и шта је онај ко ради у корист велеиздаје сопственог народа!
Косовски Срби – једини Европљани којима треба визаhttps://t.co/xyPOeaqYab
— СРБИН инфо (@srbininfo) January 3, 2024
