Прочитај ми чланакИспада да овдашњи професионални русофоби раде у прилог тога да Србија буде понуђена као компензација Русији.
Од односа Вашингтона и Москве пресудно зависи геополитички амбијент српског народа. Нећу шире улазити у причу о нашој интересној и традиционалној повезаности са Русијом, у корелацији са западном доминацијом у нашем региону. Довољно је констатовати да нас појачана конфронтација између САД и Русије гура у зону озбиљних ризика, односно форсира позиције локалних српских опонената. Супротно томе, позитиван развој руско-америчких веза отвара нам додатне перспективе.
За нас би отуда морала да буде изузетно радосна и поздрављена вест то што је јасно да ће односи Кремља и Беле куће ускоро кренути узлазном линијом. Међутим, гле парадокса, све већу халабуку дижу антируски лобисти. Нападно нас убеђујући – овај пут у НАТО варијанти – да је мудро ући у Варшавски пакт после пада Берлинског зида или 1946. „ићи у четнике“. Усиљено се намећу приче о „неизбежности“ увођења санкција Русији, „користи“ од НАТО интеграција земаља региона, руској „претњи“.
ЈАЧАЊЕ АНТИРУСКИХ СТРАСТИ
Да бисмо разумели о чему се ту ради, прво се морамо окренути дешавањима у водећим западним престоницама. Многи од оних који се плаше прекида политике новог „похода на исток“, папагајски су понављали да је једна ствар оно што је Трамп говорио током кампање, а друга је како ће се поставити пошто се усели у Белу кућу. Уосталом, како су тврдили, систем је изнад председника, па ће бити одржан континуитет у домену односа са Русијом.
Но после избора Рекса Тилерсона за новог државног секретара, исти ти који су постали промотери идеје о америчком председнику (који им није по вољи) као пукој марионети углавном су престали да причају да ће са Москвом све остати по старом. Међутим, далеко је од тога да су капитулирали. Муњевито су динамизирали антируску пропагандну до скоро ратних размера.
Мондијалистичка елита је изгубила како председничку битку у Америци, тако и наредну срачунату на деморализацију Трампа и његове екипе, односно оних који од њих имају значајна очекивања. Сада је покренула нову офанзиву сатанизације, овај пут испланиране у два корака. Сваки потез новог америчког председника у правцу успостављања добрих односа са Русијом биће праћен помахниталом пројекцијом на њега свега најгорег што се Путину приписује. Тренутно се јавност убрзано подсећа на све „црнило“ које је у вези са њим и земљом коју води исфабриковано.
Наравно, не ради се само о америчким играма. Јачање антируских страсти погодује и европским политичарима који покушавају да дисквалификују суверенистички оријентисане конкуренте. Они којима је национална баштина небитна до те мере да им је свеједно да ли ће њихове земље изгубити изворни верски и етнички карактер – дрско се представљају као „национални штит“ од измишљеног руског (бесног) медведа. Опет, заговорницима ревитализације националних вредности покушавају да залепе етикету „издајника“ јер желе сарадњу са Москвом.
НЕЋЕ БИТИ НОВЕ ЈАЛТЕ
Цинично, али не значи да у некој мери не може да буде делотворно. Но на тај начин не и код нас. Овде се делом ради о томе да, када се у центру нешто предузима, онда и његови периферни лобисти по инерцији добију сличне задатке. Друго, прагматични мондијалисти не стављају сва јаја у једну корпу. Заоштравају односе са Трампом и Путином, не искључујући вишеслојно тактично ценкање са њима.
Ако, уз помоћ садашње пропагандне хистерије, задрже водеће позиције у кључним чланицама ЕУ, са првим око функционисања НАТО и новог модела евроатлантске сарадње, са другим око поделе интересних сфера, ту смо поново на нашем терену. Циљ је да се оконча увлачење Црне Горе и евентуално још неке балканске земље у НАТО. Због тог разлога распирује се медијска антируска кампања у Србији. Москви се тако поручује: не правите нам проблеме у „нашем дворишту“, а ми вама нећемо у Србији (евентуално и Српској).
Тако испада да овдашњи професионални русофоби заправо „диверзантски“ раде у прилог тога да због виших НАТО интереса Србија буде понуђена као компензација Русији. Срећом, Москва такве архаичне комбинације не жели. Њој је намера да са Вашингтоном и – пошто се охладни од идеолошко-експанзионистичких фантазија – Бриселом, развија модел колективне европске безбедности. Када се ради о појединачним земљама, ту је приоритет економска сарадња (са њима и поводом њих великих), а не класична подела зона утицаја.
И све то је, а не да постане (делимично) било чији бастион, интерес српског народа раздељеног у више држава. Ако код нас буде памети, српска геополитика може да буде успешно интегрисана у главне светске тј. руско-америчке токове. То плаши све који желе да Срби буду што слабији и сведени на монету за поткусуривање.
