Јуче нам је из Брисела као гром из ведра неба стигла вест да је Европска унија дала тзв. Косову четири месеца времена да формира Заједницу српских општина. Многи еврофанатични, неолиберални и пре свега од Запада зависни „независни“ политички аналитичари који су своју „каријеру“ изградили управо на позамашним финансијским донацијама које им пружа иста она глобалистичка „невидљива рука“ која управља и данашњом ЕУ пожурили су да ову одлуку Европске комисије представе као нешто крајње позитивно по Србију. За њих она је одраз „способности и спремности ЕУ да гарантује даљу перспективу и успешан завршетак самих бриселских преговора„.

Скоро сви „домаћи“ медији (про)западне провениенције протумачили су ову вест као „знак добре воље“ званичне ЕУ и сигнал упућен Београду да је Брисел изашао у сусрет српским интересима и да је ЕУ ипак на нашој страни.

Међутим, да ли су ствари заиста тако „једноставне“ и да ли се иза овакве, на први поглед за многе добро дошле и потребне реакције ЕУ ипак крије нешто друго, нешто што никако не иде у прилог очувању српских државних и националних интереса на КиМ? Погледајмо чињенице.

Многима је промакла вест да је само неколико сати пре него што ће Европска комисија званично саопштити да је тзв. Косово позвала на реализацију „преузетих бриселских обавеза“ и формирање ЗСО Приштина обелоданила да је кренула са предузимањем „свих неопходних корака“ у циљу оснивања Заједнице српских општина и то, ни мање ни више, него према „Уставу и законима Косова„.

Шта нам све ово заправо разоткрива? Пре свега, неколико неупитних чињеница.

Разоткрива нам да је реч о једној унапред осмишљеној и вешто координисаној заједничкој акцији Приштине и њених западних покровитеља која има два циља. Први, да се обесмисли одлука Срба са КиМ о самосталном формирању ЗСО и Приштина представи као „кооперативна страна„, спремна на „компромисе„. Тада би из Брисела и Вашингтона уследили снажни притисци на Београд да тај „уступак“ Приштине компензује са пуштањем тзв. Косова у Уједињене нације, чиме би био постигнут и други циљ – потпуно заокруживање косовске независности.

Занимљиво је да читавих пет година, током којих је Србија кроз имплементацију бриселских споразума постепено предавала најважније полуге свог државног суверенитета једној сепаратистичкој творевини званичном Бриселу није пало на памет да од албанске стране затражи поштовање постигнутих „договора„. Већ је то учинио сада, када је званични Београд подржао одлуку Срба са КиМ о самосталном формирању ЗСО.

Иза свега се очигледно крије још једна добро осмишљена клопка за Србију. Да нам буде јасно; за ЕУ су безбедност и заштита права српског народа на КиМ последња рупа на свирали, јер да нису онда би Запад свог штићеника већ одавно приморао да оснује ту фамозну бриселску „победу„, звану ЗСО. У питању је нешто друго.

Затечени одлуком Србије да крене у једнострану примену Бриселског споразума o ЗСО, а још више тиме да би њено самостално формирање могло да послужи као параван за повратак српских институција на север КиМ Брисел је спремио посебан мамац за Београд. Мамац који треба да послужи како би се Србија ухватила на удицу формалног, де јуре признања Приштине. Мамац који у рукама ЕУ служи као алатка за спречавање било каквих самосталних српских иницијатива по питању КиМ које се не уклапају у агенду заокруживања и финализације „независности Косова„. ЕУ покушава да пацификује Србију и да замаже очи српској јавности, представљајући одлуку Приштине о почетку оснивања ЗСО као „велику српску победу“ и „успех бриселског дијалога„.

Она тиме жели да створи атмосферу да је сада неопходно наставити преговоре у постојећем формату (читај: наставити путем даљих уступака албанској страни). Брисел покушава у име Србије да дефинише њене кључне спољнополитичке приоритете и да нам оснивање ЗСО према приштинском моделу (који, узгред речено, ову Заједницу третира као обичну НВО) наметне као кључно „компромисно решење“ које ће бити унето у предстојећи „правно-обавезујући споразум„, а за које ће званични Београд морати да да сагласност на улазак тзв. Косова у УН. Другим речима, за њихово „ништа“ од нас се поново тражи да дамо своје све, да се одрекнемо и последњег бедема одбране свог суверенитета у јужној покрајини – Резолуције 1244.

Апсурдно је уопште и поверовати да ће сада када су јасно демонстрирале своју бруталност и спремност да неким новим терористичким масакром спроведу инвазију на север КиМ и изврше још један погром над српским народом косовске квазиинституције бити спремне да преузму улогу „заштитника права Срба и гаранта правне државе на КиМ„. То је ништа друго до вређање здраве памети.

Запад је одлучио да Србију увуче у своју нову клопку, која би уједно била и пресудна по питању статуса КиМ као саставног дела наше државе.

САСТАЛИ СЕ ДАЧИЋ И КОЦИЈАС: Грчка неће признати независност Косова https://t.co/2RkceyMOWQ

— СРБИН инфо (@srbininfo) April 12, 2018

Хоћемо ли као држава имати храбрости и одлучности да на време увидимо њихову најновију замку или ћемо поново, кроз четири месеца, славити још једну „победу„, која ће у ствари бити наш највећи државни и национални пораз и то у тренуцима када је време да са политиком пораза већ једном за свагда раскрстимо?

Извор: vidovdan.org

Ознаке: анализа, Данијел Игрец, КИМ