На пример.

Србских добровољаца у Великом рату (1914-1918), углавном из прекодринских крајева, било је око 190.000 (сто деведесет хиљада), а на самом његовом почетку, према једном спису насталом у Добровољачком одељењу Добровољачког корпуса у Одеси, „из освојених босанско­-хер­це­го­вачких области прешло је на територију Србије до 50.000 Бо­са­на­ца и Херцеговаца… Чета мајора Танкосића, војводе Вука, Лићански и Ужички одред.. већином су били Босанци и Херцеговци“. Крајем рата, у пробоју Солунског фронта – у србској војсци бројнога стања око 140.000 нашло се нешто више од 76.000 добровољаца са стране –, делом преживелих ратне операције по Србији, делом из руског заробљеништва (и ратишта на Добруџи, око 24.700, с краја 1917. до маја 1918), а делом из прекоморских земаља, углавном из Америке; ослобађајући, Србију, они су ослобађали своју Отаџбину.

Доцније србско ратовање веже се за одлазак ЧелногЈахача у Београд маја 1941. године, не би ли тамо, у Ср­бији, дигао „устанак“, што је Миле Будак (1895-1945), идеолог хрватског усташтва, „оправдао“ поруком да „нема драгоценијег средства за уништавање народа у Србији од Тита и комунизма. Тито ће закувати кашу у Србији, а има попри­лич­но лудих Срба који ће кренути за њим, а од тога се Срби никад неће опоравити“.

Кренули су многи, тако да је Милован Ђи­лас, зван и „Принц Политбироа“, један од најзна­чај­нијих кому­ни­стичких идеолога југословенског ратног времена, у једној својој књизи мемоарског карактера могао записати да су ус­та­ше пристале на сарадњу са србским комунистима, и признавале их, само због тога што су сматрали да су они „поста­јући кому­ни­сти пре­стали бити Срби“.

Понајважнији од тих „многих“, у улози партизанских команданата и политичких комесара на положајима, врло су се трудили да буде спроведена наредба Врховне партизанске команде под паском ЧелногЈахача (Строго Пов. број 39. од 27. децембра 1941), да се не баве окупаторима јер су они много јаки, да „забораве“ и усташе, пошто они „у овом по нас згодном времену истребљују српски народ“, али да стaлно имају на уму како су четници, за комунисте, „први непријатељ, против кога треба употребити сва могућа и немогућа средства ради њиховог уништења, јер на други начин њихов отпор не може се сломити“.

Но, да се овом потписнику не би приговорило да намерно искривљује титоистичку „истину“ о „благодетима“ које су само од 1941. до 1945. године снашле србски народ, препустићемо правном историчару Новици Војиновићу (1927-?) да малецким бројем одломака из своје књиге Злочини комуниста над српским народом у 20 вијеку представи оно око чега се овде бавимо:

„Комунисти не само да нису бранили Србе, него им је одговарало усташко убијање Срба… Тако, када је генерал енглеске обавештајне службе при партизанском штабу 1941. године Меклин Фицрој рекао Брозу да су усташе поубијале велики број Срба у Хрватској (Лици, Кордуну, Банији и Славонији), Броз је одговорио: ‘Не мари, да их нијесу поубијали, наш партизански покрет у Хрватској не би се одржао ни три недеље – четници би га савладали’…

Када су Брозу казали да су стријељани ђаци у Крагујевцу, он је одговорио слично као и Фицроју Меклину: Не мари, они би за неколико година порасли и сви би били четници и ратовали би против нас…

Децембра1941. године, Броз је наредио партизанском руководству Црне Горе да нападне и заузме град Пљевља у коме је била једна комплетна талијанска дивизија и још 1.000 усташа-мјештана, углавном муслимана који одлично познају терен око града утврђеног бункерима, рововима, бодљикавом жицом, минским пољима и тенковима и топовима у самом граду. На тако утврђена Пљевља упућено је око 3.500 храбрих црногорских момака, углавном неискусних у ратовању, без тешког наоружања… Само у току 24 сата борбе погинуло је и рањено око 580 бораца, а град није заузет. Историчари и данас оптужују овог или оног команданта батаљона, командира чете и слично, за неуспијех на Пљевљима, …али нико… да за тај злочин… оптужи правог кривца… Јосипа Броза, коме је било у интересу да је што мање Срба, Црногораца, уопште православних. Што мање Срба, то ће мање бити и четника – имао је Броз обичај да каже, уз осмијех…

Злочин комунистичког вођства над српским народом у току рата 1941-1945. било је тзв. ‘лијево скретање’ у Црној Гори и Херцеговини, што у ствари представља посебан облик комунистичког геноцида над српским народом. То се може назвати ‘сјечом српских кнезова’ јер су убијани најугледнији Срби… У том злочину је у Црној Гори убијено око 1.600 најобразованијих људи: официра, ђака, правника, професора, љекара, инжењера, студената, угледних домаћина… Да је толико интелектуалаца и образованих људи убијено у цијелој Европи осјетило би се у свим областима њеног живота, а не у малој Црној Гори у којој је тада било једва 400.000 становника…

Злочин против српског народа била су два договора Броза и папе 1943. године: да партизани не заузимају логор Јасеновац и да Броз прими цијелу Павелићеву војску у партизане. Када су се двије партизанске бригаде састављене од Крајишника Срба, чије су породице биле заточене у логору Јасеновац, спремале да нападају логор и да из њега ослободе неколико десетина хиљада Срба, Јевреја и Цигана, Броз је, по налогу папе, то забранио преко Бакарића и Јосипа Крајачића-Стеве… За уништење око милион Срба у том усташком логору, римски папа је послије рата наградио загребачког надбискупа Алојзија Степинца и унаприједио га у кардинала те прогласио блаженим…

Други захтјев папе Брозу био је пријем Павелићеве војске у партизане, тј. превођење хрватских усташа из блока фашиста у антифашисте, јер је међународна ситуација за њих тада била неповољна па их је требало спашавати. Броз је на папски захтјев 1943. године издао такву наредбу те је за непуних годину дана у партизане дошло око 250.000 усташа и домобрана којима су признат пуни ратни стаж и официрски чинови, некима дати већи чинови као да су све вријеме, умјесто у фашистичким војним формацијама, били у паризанима. Тако су десетине хиљада највећих злочинаца који су по Крајини, Херцеговини и Босни убијали српски народ учествовали у геноциду над Србима 1941. године, сада дошле у партизане са истим правима као и Срби који су ратовали од 1941. и који су побјегли са јама и стратишта на која су их водили и гонили многи од ових Павелићевих војника. Примање толиког броја злочинаца над српским народом, толиког броја војника и официра који су три године ратовали у фашистичким војним формацијама, њихово превођење у антифашистички блок, од поражених произвести побједнике и чак им давати у току рата све веће функције – био је прави злочин, јер су тиме почетни принципи партизана: југословенство и братство и јединство – почели нагло да губе на значају, да се једноставно гасе, да нестају. То је био прави злочин, у првом реду према српском народу и Србима партизанским борцима који су отишли у партизане и наивно вјеровали да су комунисти борци за слободу српског народа, борци за слободу и правду за Југославију, за братство и јединство, за кажњавање свих злочинаца, за равноправност међу југословенским народима. Све је то у очима Срба партизана, пријемом у партизане Павелићеве војске, стављено… као велика превара српског народа, а касније се видјело да је управо то право лице комуниста и њихове борбе, да је то суштина њихове антисрпске политике, њихова права стратегија од почетка дјеловања у Југославији…

Један од најтежих злочина над Србима десио се на крајњем сјеверу државе, у Словенији, код Зиданог Моста и Блајбурга. Ту су комунисти по завршетку рата 13. маја 1945. године заробили око 20 хиљада четника и у току љета исте године у такозваним ‘возовима смрти’ одвозили их по словеначким провалијама и рупама и тамо убијали. Тиме је учињен двоструки злочин: убијање заробљеника и убијање по завршетку рата, без суда и закона…

Злочин над српским народом било је и бомбардовање српских градова из енглеских авиона 1944-1945. године по навођењу партизанских навигатора. Они су били дужни да наводе авионе на касарне и друге војне објекте окупатора, али су их наводили на српске тргове. Тако је Београд бомбардован шест пута и то увијек цивилни центар града гдје није било војних објеката, а једно бомбардовање је било на Васкрсење Господње 17. априла 1944. године, и том приликом убијено је око 2.000 цивила, највише жена и дјеце. Ниш је бомбардован дванаест пута, Крушевац шест, а Подгорица 73 пута. У њој је убијено више од 5.000 људи, па су црногорски комунисти у знак захвалности „другу Титу“ што их је тако успјешно бомбардовао, први у Југославији свој град Подгорицу назвали Титоградом…

Укупно су савезнички енглески и амерички авиони бомбардовањем српских градова убили око 50.000 цивила – највише жена, дјеце и стараца који нису могли да се склањају у подруме и друга склоништа…

…Један од посљедњих комунистичких злочина над српским народом у Другом свјетском рату било је убијање 20.000 Срба у Миљевини код Фоче, почетком августа 1945. године. Ова групација српских младића од 16 до 20 година кретала се из Босне у Србију својим кућама у Ужице, Чачак и Ваљево. Комунисти су им бацали летке из авиона да се предају, јер им гарантују живот, и камионима ће их пребацити у Србију, у што су ови наивни, исцрпљени и избезумљени дјечаци повјеровали. Када су их комунисти заробили, повезали су их у конопе по 20 у групи и тако их већином живе побацали у јаму Понор у Миљевини… Тако су комунисти овдје починили четвороструки злочин: убијали су заробљенике, убијали малољетнике, убијали послије завршетка рата и убијали без суда и закона. Али све су то западни савезници опростили комунистима јер су убијали Србе…

Према неким испитивањима, од око 1.200 народних хероја, око 900 су Срби, а већину њих убили су с леђа њихови другови по ‘задатку партије’, због наводних грешака или промашаја у борби…“.

Јасеновац је на једној од претходних страна поменут због „заслуга“ неке посебне врсте, а овде ће се додати да је он био најстравичнији пример комунистичко-усташке сарадње јер је логор у њему, под посебном кому­нистичком зашти­том, остао „активан“ до краја априла 1945. године, и у време кад су сви нацистички концентрациони логори били угашени. Оне парти­занске команданте, као Николу Демоњу ‡ на пример, који су пред­лагали да се Јасеновац нападне и неутралише, брзо је стизао метак у поти­љак, да би после тога били проглашавани за народне херо­је. Заслуге за тако „дуг живот“ Јасеновца припа­да­ју, пре свега, Вла­димиру Бакарићу (1912-1983), али се не зна у чије заслуге спада нестанак педантно вођеног списка од преко милион поби­јених логораша, ко­ји је после заузећа Јасеновца предат Ко­ман­ди места у Новској. Тај детаљ је посебно важан због тога што је он касније омо­гућио хрватским властима (и „исто­ри­ча­ри­ма“) да уствр­де како је Ја­сеновац, у ствари, био „туристичка дестина­ци­ја“ и да су Срби тамо само слу­ча­ј­но могли нале­тети гла­вом на маљ или гр­лом на каму. Али је ва­жан и у још једном сми­слу: недавно се по­казало да се та нај­стра­шнија кланица србског народа не налази ни на јед­ном по­пису слич­них фа­ши­стичких стра­ти­шта. Комунисти су, да­кле, успе­ли врло брзо да „заташкају“ Јасе­новац, да га сруше, по­рав­нају и претворе у излетиште или, можда, игралиште за голф. То је, ко­начно, послужило Стеви Крајачићу (1906-1986), једином човеку од Јахачевог не­ограниченог поверења и његовом иза­сла­нику на по­сле­ра­т­ном откривању споменика у Јасеновцу да, уз пијану псовку, кон­ста­тује „да су Хрвати тамо ипак побили пре­мало Срба“.

Пошто је Црвена армија ослободила Београд (20. октобра 1944), неколико дана касније у њега је „победоносно“ ушао и ЈахачСаЧелаКолоне и својим послушницима „објаснио“ да се он и „његови“ у Србији морају понашати „као окупатори, Србија нема чему да се нада“. У складу са тик, од­мах по „ослобођењу“ размахнуо се револуционарни терор, тако да се, према неким изворима, Александар Ран­ковић (1909-1983), јадни Србин, могао „хвалити“ да је од 1945. до 1951. године пострељано 586.000 „народних непријатеља“ .

Поштујући своје „надлежности“, ЧелниЈахач усмерио је совјетску армију на Бездан, а он је, како би сачувао усташе и, узгред, омогућио безбедно повлачење немачке војске из Грчке, а све то под „фирмом“ да свету покаже како он може ратовати и рововски, оформио Сремски фронт на коме је, према сведочењу историчара Антуна Милети­ћа (1931), страдало 80.000 Србчића недораслих „до коња и до бојна копља“ – што Новица Војиновић који је то збитије именовао као комунистички геноцид над Србима, исправља податком о 180.000 страдалника.

Аутор: Илија Петровић, историчар

Извор: srbin.info

Ознаке: Јосип Броз Тито, злочини