Прочитај ми чланакПролеће је време када у Србију не стижу ласте, већ се враћају злочини. Ево трећи је дан како је први међу једнакима изјавио: „Полиција иде ка телу.”
Али- никако тамо да стигне, а народ у још једној сапуници чека сљедећу епизоду. Председник није јавни тужилац ни судија, нити има уставно право да даје оваква саопштења. Ако је ту нешто и било, то раде министар или директор полиције док око њих стоје инспектори који су водили истрагу. Чак ни они не смеју да кажу име и презиме малолетника док им то не одобри судија.
Ми смо овде, као и у случају Рибникар, у једној особи имали и полицајца, тужиоца и судију који пред свим медијима у држави, млатара дечијом сликом. Председнику државе је у сред конференције за медије стигао СМС који га је обавестио о још једној невиђеној трагедији која је задесила Србију. Док је седео у друштву тобоже забринуте лезбијке, у драмским паузама од шока је једва саопштио како је полиција већ кренула ка месту злочина. Конференција је завршена уз већ стандардан закључак да је живот у Србији, живот са монструмима. Србе још јаче треба приказати као највеће монструме који убијају своју децу, а за то се коначно треба наћи лек.
Па зар није ужасно читати наслове како је дете дављено испуштало душу, зато метода проблем-реакција-решење мора наћи „лек” за такве монструме. Само онда ће се наћи решење по којем ће још већи монструми доћи да нас спасу. За разлику од Рибникара „жртава” је овде било доста мање, али је зато медијски притисак био доста већи. А, до сада смо требали научити, шта год да се кроз медије тако нападно намеће као тема, има другачију позадину. Све је толико контрадикторно и нелогично у целој овој причи од самог почетка да онај ко има очи и имало мозга све сам види. Онај ко нема, џаба му је писати, цртати и говорити.
Полиција, пси трагачи, Горска служба спасавања и волонтери, за 10 дана нису успели да пронађу ниједан једини траг. У међувремену дете је сликано у Румунији, снимано у Аустрији, родитељи су га продавали, и све оно што би порталима у том моменту доносило читаност и било наручено као текст. На крају, Срби су прихватили признање двојице алкохоличара. Признање може бити изнуђено и потплаћено, само тело са којим се оптужени доведу у везу основ је за оптужницу.
Али, не заборавимо да је и наш најбољи пилот хеликопетра постхумно проглашен за пијанца. И што је још горе, данима се пале свеће за дете чијег тела нема што је до краја морбидно. Позива се на линч неке двојице људи, па чак и на то да им се попале имања, што значи да су људи прогутали мамац који им се понудио. Никад у Србији није забележен случај да је неко прегазио дете и онда га повређено задавио голим рукама.
Али дављење је најинтимнији чин убиства, јер тад жртву гледате директно у очи, а сценаристи овог хорора морали су да убаце дозу монструозности у свој нови филм. Било је случајева где су возачи бежали са места несреће, сетимо се оног кантримена са Бранковог моста где се још „не зна” кога је возио или можда сина Жељка Митровића који је на пешачком прелазу убио девојку. А да, он је за ово убиство одлежао 10 месеци кућног притвора…
Али никад, и нигде, није се десило да неко прегази дете, накнадно га убије, а да са собом има сувозача.
У овом случају, невини сувозач се одлучио на дугогодишњу робију иако се као сведок могао извући без дана затвора. Неки би рекли, каква колегијалност, али то показује да су обојица само читали унапред написане сценарије и признали дело. Не заборавимо да је и возач са наплатне рампе Дољевац признао да је возио аутомобил, а Србија никад више није ни чула за њега. Нестајала су тако 2 по 2 минута и временом смо се навикли да се у Србији сахрањује истина, али ово је први пут да крилатица „нема тела нема дела”, престаје да важи. Први пут је да се на основу нечијих речи дете прогласи мртво.
Невероватно је да неко себи да за право да то уопште и уради, а да нигде нема тела. Таквом нечему се противе правна наука, форензика и медицина- сви осим медија у Србији. Ипак, знамо да је држава деценијама крала децу из породилишта, а родитељима који су тражили да сахране своје дете под нос би одмах гурали документ о управљању медицинским отпадом. Ни они никад нису видели своје дете и јасно је да све ово потиче из исте кухиње.
Медији су 2 дана делили лажну слику човека који је наводно убио ову девојчицу. Због тога је Бранислав Јанковић из Бора морао да доказује да он није комуналац, већ радник у продавници и планинар, а да му је само слика украдена са друштвених мрежа. Сетимо се да су након Рибникара медији исто 2 дана вртели лажну слику Косте Кецмановића. Идентитет су украли неком дечку из Румуније. И овде све мирише на исту кухињу.
Иначе, да вас подсетим, Коста је званично најмлађи масовни убица на свету. Ко би рек’о да само након неколико месеци, њега више нико неће ни да помене. То је зато што су медији прежвакали ту причу. И тело ове девојчице ће се на крају пронаћи тј. јавности ће се понудити неко тело да се смире страсти када се прича прежваће. Након Рибникара уследило је тотално разуружавање Србије и тражење длаке у јајету да се људима одузме чак и ловачко наоружање. Затим је почело закључавање деце у школама уз разна малтретирања, што је пут ка тоталној контроли становништва.
Случај нестале девојчице је толико битан да је министар полиције хеликопетром посетио место злочина, које у суштини још и не постоји али га раскопавају багери као да траже шкољку аутомобила а не дете.
Онда је и он на конференцији за медије изјавио да је дете убијено 26. марта, а да је 28.марта возач отишао да премести тело иако је тога дана у том кругу било стотине припадника жандармерије. И, нико га није видео, а пси су такође изгубили њух.
И Москва има најнапреднији систем на свету за препознавање лица, па неки дан и ту нико ништа није видео. У јануару 2020. године у Москви је повезано 3.000 нових камера. Потребан је делић секунде за препознавање лица ,а софтвер процесује стотине хиљада видеа у реалном времену. То значи да, када било ко прође поред камере, систем упоређује његово лице са лицем са црне листе. У случају поклапања, полицији се моментално шаље упозорење. Систем је првобитно осмишљен да прати људе који су позитивнй на вйрус и за држање људи у ковйд логору, а до данас је вишеструко унапређен и постављен широм Русије.
Истраживачки новинар Андреј Кагански одлучио је да провери овај систем и на 2 минута изашао је из зграде како би бацио смеће. Само 15 минута касније полиција му је закуцала на врата и уз пријаву објаснила да је прекршио карантин. И сад, поред овакве контроле, четворица безбедносно занимљивих особа наоружаних до зуба дођу у центар Москве и ураде оно што су урадили. Касније сви медији света прате њихово кретање и у преносима уживо пуштају њихова испитивања док разјарени народ урла, разапните их.
Из првог поготка један брод недавно је успео да сруши мост дуг 2 и по км у Балтимору који се у воду сручио к’о кула од карата, да не кажем к’о Куле близнакиње.
Жежељев мост у Новом Саду дуг 377 метара ускоро слави 25. годишњицу рушења, а срушен је тек након 12 директних погодака пројектилом на 12 различитих места. Али, брод је срушио мост и затворио највећу аутомобилску луку у Америци… Дакле, несреће, отмице и тероризам, увек су потребни када треба смањити људске слободе у неком друштву. И Србија је одавно земља ријалитија, живимо у друштву спектакла и то се са малих екрана пренело и у свакодневни живот. Јавност мора да буде инволвирана, а да се и највеће трагедије ставе у облик ријалитија.
Жалосно је да ко год је несвесно учествовао у овом лудилу са нестанком детета, делио слике, писао амин, палио свеће и износио своје претпоставке шта и како се нешто десило, нагазио је на мину. Злоупотреба емоција је најчешћа техника која се користи за држање људи у неизвесности. Држати јавност у незнању и вечитој стрепњи најбољи је трик који удара на емоцију. Константно треба пунити негативном енергијом ионако већ испрепадан народ и постепено радити на промени његове свести да би сам тражио решење јер приче о деци највише боле. Једно од решења које ће након свега овог бити понуђено је да деца која се буду рађала буду чипована на самом рођењу како их случајно родитељи не би изгубили у парку, ето колико се они брину о нашој деци.
Добро сад, друга је прича то што и држава може да их прати, па да их у одраслом периоду и угаси чим врате задњу рату кредита. Медији могу убедити народне масе да на најмирнијој тачки на планети букти рат.
Они знају да вести и приче и не морају да имају иза себе стваран догађај, већ могу целе да се измисле ради неког циља. Битно је само да сви, исту причу свакодневно понављају и људи ће на крају у то почети веровати…
Аутор: Деки РС
