О братству по злочину – Павелић и Броз на истом послу

Драгољуб Петровић

07:00 13.04.2024.

У свом редовном „Историјском додатку“, под насловом Суноврат Титове Југославије, Новости записују (11. марта 2024) да је „истина [о тој држави] изгорела у пламену револуције“. А није нигде ни назначено да, у ствари, никакве „револуције није ни било“, тј. да је „та Југославија“ приређивана тако да се, у неком тренутку, што темељитије распадне и да се то овери Великим Злочином – за разлику од „оне претходне“ коју је сваки нормалан ум оцењивао као Велику Заблуду.

Као покретачима Великог Злочина признање ваља одати Вудроу Вилсону и Винстону Черчилу, а они знају ко је њих, као извршне зликовце, покренуо и овластио да Злочин потпале. При чему је и потпаљивачима и њиховим налогодавцима било једино важно да сломе Русију и прекину њен свакорук успон (економски, демографски, културни), послали тамо Троцког и Лењина да то опосле, пре тога убили Столипина, а после, са Стаљином и другима, смакли 60-ак милиона руских глава, измислили реч („холокауст“) за 3-4 милиона Јевреја које је побио Хитлер, а још немају реч за 60-ак милиона Руса које је побио „Не-зна-се-ко“ и из Русије опљачкао и изнео све богатство које се отуд „у торбама“ могло изнети, потом наставио да пустоши њене природне ресурсе. И томе дотурио 4-5 милиона Срба: најпре најјужнијих, потом свих заједно, за време Другог св. рата сатирао „западне“, после рата прикључио им и „источне“… (А кад је, коју годину после рата, та разарачка сила најавила повратак својим творцима, Америка „није препознала“ своје дело, неколико најистакнутијих њених представника посадила на електричну столицу, а 24. авг. 1954. председничким декретом Ајзенхауер је означио као злочиначку и погодну за „разарање других“, али не и за „домаћу употребу“.)

Много сам страница исписао о томе каквим је све злочинима комунизам задуживао и Русе и Србе, а овде ћу из свега тога издвојити тек неке појединости о томе како је то чинио Броз предводећи домаћи олош у сатирању Срба. Пре свих других, то потврђује чињеница да је он имао једнако добар „прикључак“ и код Хитлера као и код Стаљина и западних савезника, тј. „иза њега“ једнако су се налазили и Хитлер и сви (и западни и источни) савезници, с тим што се он више уздао у помоћ – с Истока, а успешније се залагао и за Хитлера и за савезнике – са Запада (после сам сазнао: и Броз и Павелић били су – енглески шпијуни, при чему је други био 7-8 година „искуснији“ од првог).

Свој разарачки посао Броз је почео у Љуљацима масакром мале санитетске јединице, тиме изазвао „немачку једначину 1=100“ у Краљеву, Крагујевцу и другде, послао Раднички батаљон да на Кадињачи („праћкама“) заустави немачку моторизовану колону и тамо изгине (да би, пре дугог марша до НДХ, „још једну ноћ“ преспавао у удобном кревету – са својом секретарицом). И тамо, чим је предахнуо, издао („строго пов. бр. 39 од 27. дец. 1941“) наредбу да се неће тући с Немцима, признао да су Срби једини његови непријатељи, а после тога много пута на усташе слао „чисто српске партизанске јединице“ јављајући унапред својим савезницима да им „приреде дочек“ или покретао избегличке колоне, а онда их остављао да крепавају од глади и студени (као у зиму 1943, рецимо, кад је с Баније и Кордуна 60.000 деце, жена и стараца претерано у Босну и од њих 40.000 поумирало од хладноће и глади, а око 700 старих и болесних, који се нису могли укључити у избегличку колону, осуђено за „сарадњу с окупатором“ и пострељано). И тако „са стране“ подупирао свој и Павелићев „јасеновачки пројекат“: Павелић у Јасеновцу постављао „заповједнике“, а надзирао их Бакарић мотрећи пажљиво да му се која партизанска јединица (а много их се тамо мотало за све време рата) не примакне сувише близу и да неком њиховом својеглавом команданту не падне на ум идеја да логор нападне и да покоље српске нејачи заустави (то је једном предложио Никола Демоња, али му је Бакарић, у потиљак, објаснио зашто то не треба чинити).

Да је Броз тамо ратовао једино против Срба, лепо је потврдио његов револуционар Ратко Дражевић, за кога је остао запис да је „неограничено располагао туђим животима, чашћу и иметком“, да је био „партизан, удбаш, државни шверцер, обавештајац, моћни филмски продуцент, највећи љубавник Титове епохе. Можда једини који је срушио мит о партизанској херојској и честитој борби не штедећи ни себе кад је Марићу својевремено признао да неке нарочите борбе он и његови другови са Немцима нису ни водили, да су цео рат чекали кад ће се појавити Руси да ослободе земљу и да се њихова борба углавном сводила на хватање и клање четника. Признао је и комунистичка масовна убиства српских сељака извршена из обести и најнижих страсти“: такви револуционари, осим својих класних и идеолошких непријатеља, систематски су прогонили, тј. убијали, и људе чија је једина кривица била што су имали лепе жене или кћери. Преносим овде тек неколико редова о томе како се Марићу хвалио својим револуционарним подвизима: „Чистили смо по бањи (Врњачка Бања) и уклањали чак и оне који су нам сметали да дођемо до жена. Ми смо стрељали у зимско доба у подруму Озне у Краљеву. Нисмо могли нигде да их вучемо, па смо их, једног преко другог, ређали у једном склоништу, а оно хладноћа, цича зима, тела им се смрзнула. Кад смо напунили то склониште, бацили смо бомбе, да падну дрвени носачи и све затрпамо и заувек предамо забораву. Дан-данас у тој згради живи неких 500-600 људи, а нико и не зна колико је невиних људи уграђено у њене темеље, само што нису били по укусу нас комуниста“.

Своје савезништво са Хитлером Броз је темељито потврдио макар у три наврата: најпре 1941. кад је, уз подршку Коминтерне и Павелића, испословао да му Хитлер из својих логора ослободи „проверене шпанске борце“ – из којих су касније „израсли његови прослављени команданти“; потом у пролеће 1943. кад су се његови делегати Ђилас, Коча и Вл. Велебит у Загребу договорили с Немцима да на Неретви партизанима препусте да „реше спор“ са четницима: партизани седам дана прелазили преко Неретве, пренели 4.500 рањеника, сатрли 20.000 четника (и поклали коју десетину хиљада нејачи која их је пратила), а Немци их после сатерали на Сутјеску и тамо обавили оно што су пропустили на Неретви (а не би их, вероватно, ни тамо гањали да се није помињала могућност искрцавања Западних савезника негде на Јадрану па су се плашили да ће им партизани послужити као мостобран); трећи пут Броз је то учинио после „ослобођења Београда“ кад је, мимо свих добрих ратних обичаја, отворио „Сремски фронт“, тамо се његови команданти пола године прослављали нагонећи српску децу на минска поља и пред немачке митраљезе чекајући да се немачке трупе с Блиског истока и из Грчке извуку до Аустрије и пред „својим савезницима“ положе оружје; за то време Броз „преуређивао“ Бели двор, а Бакарић надгледао Јасеновац и омогућио му „да функционише као и у најбољим данима“ и у време кад су сви Хитлерови логори били ослобођени, а крематорији погашени. И из тога Брозовог пазара проистекао и још један велики злочин: његов договор с Немцима одлучио је да одбије предлог заповедника руских трупа да пређе преко Срема, спржи немачке положаје и преко Драве пређе у Барању, већ га је упутио преко Бачке да на Батини прелази преко Дунава и да му тамо изгине 15.000 војника.

Брозову „идеју“, према каснијем Ранковићевом хвалисању, није разумело 586.000 источних Срба и то је њима свима лепо објашњено током првих пет-шест година послератне револуционарне праксе, али је остало нејасно шта све улази у ту Брозову револуционарну математику:

да ли само 210 „Лисичјих потока“;
да ли и 180.000 дечака пострељаних на Сремском фронту;
да ли и 30.000 дечака убачених у јаме око Фоче од 13. до 18. маја 1945. и 25.000 деце од 7-15 година бачених у исте јаме почетком августа исте године; и све то „у изведби“ неке Брозове СС дивизије (уз подршку Десете херцеговачке), при чему никад нисам схватио је ли то била 13. или 16. СС Ханџар дивизија, нити којом је од њих командовао Мухамед Хаџиефендић, а у којој је ратовао рахметли Алија Изетбеговић, али је извесно да је од њих много славнија остала она пуковнија Марка Месића која је с Немцима ратовала за Стаљинград, а после тога оно што је од ње тамо остало уз долину Западне Мораве Србе ослобађала и од најумнијих глава и од најбољих домаћина;
да ли „незнано-колико-десетина-хиљада“ заробљеника које су енглески зликовци вратили из Аустрије, а Броз њиховим телесима, кад је рат већ увелико био завршен, напунио јаме око Кочевскога рога и заравнио тенковске траншеје око Дравограда: Броз је побио много десетина хиљада ратних заробљеника и, без суда и пресуде, много стотина хиљада Срба – и то само зато што је дошао с јединим циљем да их што темељитије – затре.

Припремајући се за дочек руских трупа и за окупацију Србије и дружећи се с Черчиловим изаслаником (био је то, „случајно“, његов син Рандолф), Броз је увек имао лепу прилику да с аеродрома у Бос. Петровцу „скокне“ на шестосатну аудијенцију код Папе, или на сликање са савезничким командантима (или сусрете с Черчилом) по Средоземљу (и да ли само тамо?) и да врло педантно планира што темељитије сатирање Срба и разарање њихових етничких простора. Њему је, наиме, било јасно да с војском у којој је био тек који ситан проценат Хрвата или њиховог „муслиманског цвијећа“ није могао „кренути на Србију“ и зато је већ почетком јула 1943. под своју заставу позвао усташе гарантујући им и безбедност и чинове које су стекли као кољачи Срба, а отворио им и могућност да и у комунистичкој војсци стигну до највиших командних положаја (ако не да је у једном тренутку и у целини преузму). Према неким истраживањима, Броз је већ до почетка априла 1944. уписао у комунисте 80.000 усташа (други ће рећи да је таквих било и макар двоструко више), не зна се је ли из његових спискова испала иједна „ханџар-дивизија“ (историчари ће нам рећи колико их је било и куд су све водили њихови револуционарни путеви), али му је то било сасвим довољно да Јасеновац пресели у Јајинце, а Јадовно и Гаравице да распоређује по Лисичјим потоцима и подавалским рововима.

Држећи се наредбе да се неће тући с Немцима, партизани су увек водили рачуна да се не нађу ни у њиховој близини – да кољачима српске нејачи не би „[по]кварили посао“. Тако је, рецимо, у августу 1942. године Броз наредио команданту Четврте пролетерске бригаде Пеку Дапчевићу да надгледа усташке покоље у купрешким селима, а остала је „мистериозна“ и наредба Вл. Мартиновића-Бајице и М. Ђиласа за напад на Васојевиће с почетка фебруара 1942. (Озбиљне су назнаке, наиме, да је та наредба Ђиласу „подметнута“, овде је помињем зато што се њоме потврђује она „почетна“ од 27. дец. 1941, а да је она „важила“ и до краја рата, потврдио је злочин у Велици, за који је остало сведочанство бораца неке крајишке бригаде да се њихова јединица отуд повукла дан пре него што је, 28. јула 1944. године, Брозова 21. СС дивизија „Скендербег“ спалила тај крај и поклала много стотина српске нејачи.)

Дотурићемо уз ову причу и кратку поруку пакрачко-славонском попу-падобранцу Јовану Ћулибрку и његовом ђакону Дејану да су њихови штићеници Броз, Павелић и Бакарић признали да су до 26. авг. 1941. године, само на простору Редарственог равнатељства Госпић, „расходовали“ макар троструко више Срба него што поп и ђакон приповедају да се Туђману „омакло да призна“ да је тамо побијено за све време рата на простору целе њихове НДХ. И да им то „jamči, ѕ. r. Marko Frković“, службени јамар госпићки, који се појављује као претходница нешто каснијем усташком признању да су они, само до августа 1942. побили 620.000 Срба, Јевреја и Цигана – о чему сам гдегде наилазио на различита сведочанства.

Давно сам записао да данашња усташка држава тврди да „антифашизам није њен темељ“ и да је „комунизам = фашизам“, те да им се обе те појединости морају уважити. У вези с „једначином“ која је, пре десетак година, на транспарентима ношена по Загребу треба рећи да је она бајата већ више од 40 година будући да је то исто рекао и онај француски министар полиције и тиме изазвао констернацију у сваком кутку комунистичког раја на планети, па и у оном загребачком, а теоријски став да нема „бољих фашиста од комуниста“ потписник ових редова чуо је од своје бабе петнаестак година пре него што је то схватио онај француски полицајац. По сопственој дефиницији, дакле, Хрватска јесте утемељена на фашизму (и то на његовим двоструким верзијама – усташкој и комунистичкој), а актуелно фашистичко лудило букнуло је после „открића четничке песмице“ коју су владици Порфирију певали домаћини приликом неког његовог ранијег боравка у Америци. Владика се због тога после извињавао, али то није учинио довољно убедљиво и није отворено признао да су његови амерички домаћини били музички дилетанти у поређењу с Томпсоновом естрадном величином. То је Хрватима послужило само као изговор за галаму јер ни после толико деценија они не могу преболети чињеницу да тамо куда се кретала Ђујићева Динарска дивизија они нису могли клати, а почесто им се догађало да су им и италијанске окупационе трупе онемогућавале или прекраћивале нека кољачка задовољства, као оно, рецимо, на Ђурђевдан 1941. у Вељуну (кад су судији Ласићу пресекли усташку правду) или у више наврата по Херцеговини.

Без обзира на све о чему говоримо, међутим, мора се признати да је усташко-комунистичка коалиција врло успешно функционисала за све време рата и после њега – све до нашега времена и нека о томе буду поменуте тек неке појединости у којима су одлучујућу реч имали Павелићев комуниста А. Хебранг и Брозов усташа Вл. Бакарић.

Та је „четворка“ уредила да се „западни Срби“ темељито поломе, најпре покољима, а онај остатак смирен је демократски – или покатоличен или прогнат.
„Најугледнији људи с Кордуна оптужени су за велеиздају, да су неустановљених дана 1942. и 1943. године и током 1944. на Кордуну, углавном у Војнићу и његовој околини, у више наврата злонамерно распиривали нерасположење и незадовољство према стању створеном народноослободилачком борбом, неистинито приказивали тековине НОБ, а нарочито истицали да Партија тражи превише жртава од народа. Затим да су говорили да је народноослободилачки покрет, наводно »протусрпски и великохрватски«, да се према Србима поступа безобзирно, док се према Хрватима поступа обазривије, да су Срби на ослобођеном подручју Хрватске запостављени, прогањани и потлачени. Комунистичко-усташки револуционари пострељали су најистакнутије представнике српске кордунашке памети (Вељко Кораћ, Илија Жегарац, Љубо Вујичић, Милан Момчиловић и Марко Мркић осуђени су на стрељање, а Драгић Бунчић, Душан Балчин, Милица Вујичић, Милић Напијало, Милан Напијало, Јово Балчин и Љубо Мартиновић на вишегодишњи принудни рад и губитак грађанских и политичких права“, при чему је овај последњи касније ипак „мало стрељан“); Главни џелати у овом процесу били су Андрија Хебранг и Владимир Бакарић, а помоћници им били „домаћи Срби“, тј. они који су одмах после рата послали у Војнић судију Ласића, онога истог који је на Ђурђевдан 1941. у Вељуну водио „усташки суд“ и осудио на клање више од 500 Срба (док му је педесетак „отела“ италијанска моторизована колона и они завршили у неком логору).
Томе свему треба додати и „крајишки устанак 1950“ изазван неподношљивим терором власти која је „нарезивала“ много веће дажбине оним селима која су у току рата много пута била спаљивана него онима која су та спаљивања потпиривала. Бакарић је то објашњавао потребом „да подигнемо она места где jе усташки покрет био снажан, да таj народ не осети да се ми светимо, да не изазовемо њихов бес. Срби су ионако на нашоj страни“. Тај се „устанак“ међу Србима никад није помињао, а кад је (после четири деценије) Вера Кржишник, Словенка, „натурализована Бањалучанка“, много познатија као шахисткиња, о њему написала опсежну књигу (Цазинска буна 1950, Сарајево, 1991), морала је бежати у Словенију, а књига остала врло темељито – прећутана. Неки су „револуционари“ знали да је „буну“ припремила УДБ-а, с циљем да у цазинско-кордунском појасу темељитије прореди Србе, а да муслимане одбије што даље од „хрватске границе“. О томе појединости ваља сачекати од истраживања Мирка Радаковића, а о „стратешким основама пројекта“ много ће се поузданији ослонци наћи у налозима загребачког Католичког конгреса 1900. године да до краја ХХ века у Хрватској не може бити других народа осим Хрвата нити друге вере осим католичке. И све о чему су тамо одлучивали и Броз и Павелић било је усмерено на оживотворење тога налога, тј. да се тамо затру Срби, а муслимани били „добродошли“ једино у кољачким пословима, али и то тек у „прекограничним зонама“. Независна Усташка Држава данас хапси последње српске бабе по Кордуну, Банији, Барањи и другде, а док је тамо још „било живота“ – од свих инвестиција на тим пространим српским просторима, помињано је једино да ће тамо, у Поуњу, око Двора, бити изграђена депонија нуклеарног отпада – за електрану Кршко.
„Последњи озбиљан покушај да се заустави погубна политика према Србима у Хрватској забележен је 1950. године. Схвативши суштину комунистичке идеје у новој Југославији, односно Хрватској, тројица министара у Влади у Загребу, Срби Раде Жигић, Душко Бркић и Станко Опачић-Ћаница отворено постављају питање због чега се у обнови запостављају крајеви са већинским српским живљем, а у којима је био најјачи партизански покрет. Хрватска страна, на чијем је челу опет Владимир Бакарић, одбија било какав разговор, тројицу министара Срба проглашава информбировцима, великосрбима, разбијачима братства и јединства. И они стижу на Голи оток. У обрачуну с њима, као и с оном кордунашком групом, „нажалост, предњачили су Срби, комунисти из Хрватске (потпомогнути најутицајнијим руководиоцима из Београда“); међу таквима посебно се прославио „Бакарићев Србин“ Милутин Кошарић тиме што је, из !превентивних разлога“, спалио цркву у Горњем Будачком: да у њој усташе не би спаљивали Србе – како су то чинили у другим црквама. Та је црква, иначе, представљала културно-историјски споменик, у њој је 1759. године основана прва српска народна школа, а имала је и врло богат иконостас.

Закључићемо ово казивање поменом још једног »Историјског додатка« Новости: „Војни обавештајци још средином седамдесетих година прошлог века дошли су до информација из којих се јасно видело да је Запад Југославију осудио на смрт. Та сазнања југословенски политичари и војни врх једноставно су игнорисали“ (8. април 2024).

И јасно је зашто се то догодило: они обавештајци мислили су да се налазе у служби озбиљне државе и нису могли претпоставити да су то Броз, Кардељ, Бакарић и други њениа „надзорници“ знали много боље од свих њих јер су државу тако устројили да се што брже и што темељитије распадне. И то се, између осталога, „ишчитава“ и из чињенице да је Броз Србима изаслан с јединим циљем да убија и да – не броји.

То је најавио и Живојин Павловић („тај ће скидати главе“), његову књигу Биланс совјетског термидора (1940) Ђилас означио као незамислив злочин („да је имао седам глава – без сваке би остао“), а „док је био у комунистичком затвору саслушавали су га Крцун, Владимир Дедијер и Пера Стамболић најчешће, повремено Чолаковић и Ранковић, а њихову револуционарну правду на Крчагову „оверио“ Видан Мићић уписујући се у ред најугледнијих комунистичких џелата (лично се похвалио да је побио 2.000 „осуђеника“), с њим се поравнао и Ратко Дражевић, али га и надмашио тиме што је, као много заслужнији револуционар, повалио и 2.000 жена). У тој гарди заслужника, међутим, неприкосновен је остао Крцун: њему је признато да је смакао 60-ак хиљада Срба, од којих својом руком – 22.000.

И сви такви Србе довели – довде.